Pismo

Adnan Hamidović je hip-hop umetnik iz bosanskog grada Bijeljine, koji se u svojim pesmama dotiče teških pitanja koja se tiču pomirenja.

U jednoj od svojih numera, on peva: „Neću da mjerimo žrtve i brojimo mrtve, spaljene džamije i srušene crkve.“

Ovaj film ima formu dijaloga između Hamidovića, koji je Bošnjak, i njegovog prijatelja Milana Čolića, mirovnog aktiviste iz Srbije. Hamidović, koji nastupa pod nadimkom Frankie, najpre iznosi svoja sećanja na dolazak srpskih paravojnih jedinica u Bijeljinu i posledice koje je to imalo po njegovu porodicu.

I njega i Čolića brine nacionalizam koji i dve decenije nakon rata postoji među mladim ljudima u regiji.

U jednoj od svojih pesama, Hamidović se obraća Srbima, govoreći o tome da ne deli mišljenje da su oni „genocidan narod“.

„Ja mislim da ova pesma ohrabruje malo narod“, kaže Čolić. „Ona ih navodi da razmišljaju u smislu: 'Ako je Frankie imao hrabrosti da to izgovori, hajde onda da i mi budemo malo hrabriji da to izgovorimo'.“

Hamidović veruje da bismo, ukoliko bi ljudima bilo omogućeno da bolje razumeju zločine počinjene u ime njihovih sopstvenih zajednica, a ne samo one protiv njih, „kroz par godina vidjeli promjenu na njima, kao i na slijedećim generacijama; da više ne bi bilo takvih parola na stadionima; da se to više ne bi smatralo ’kul’ – ili opasnim i poželjnim – nego da bi ljudi onda počeli da se srame onoga što govore i kako razmišljaju.“

Ovaj film je nastao u sklopu projekta Obični heroji, kojeg finansira Ambasada Kraljevine Norveške u Sarajevu. IWPR taj projekat realizuje u saradnji sa sarajevskim Centrom za postkonfliktna istraživanja.