OVK pod lupom

Posle brojnih optuzbi za nasilje i kriminalne aktivnosti, Kosovskom zastitnom korpusu, nasledniku OVK, ocajnicki je potrebna reforma.

Cetiri godine nakon sto je intervencija NATO oznacila kraj srpske uprave na Kosovu, reputacija Oslobodilacke armije Kosova, OVK, i njenog naslednika, Kosovskog zastitnog korpusa, KPC, dovodi se u pitanje.

Nedavni dogadjaji svakako tu reputaciju nisu popravili. Dva coveka u uniformama KPC, u automobilu sa oznakama KPC, uhapseni su 18. juna zbog sumnje da su 17.juna napali i oteli jednog kosovskog Albanca iz Obilica u centralnom delu Kosova.

UNMIK policija je potvrdila IWPR-u da su dvojica uhapsenih osumnjiceni za "ometanje policijske istrage". Izvori iz UNMIK-a odbili su da daju informacije o kakvoj istrazi je rec.

Medjunarodna zajednica je u maju pocela otvoreno da govori o vezama izmedju civilnih odbrambenih snaga u protektoratu, Kosovskog zastitnog korpusa, i militantne albanske grupe poznate pod imenom Albanska nacionalna armija, ANA, koja ima za cilj da protera sa Kosova preostalo srpsko stanovnistvo, cija je brojnost, prema procenama UN-a, izmedju 100.000 i 130.000. U SAD je jos u martu iznet zahtev da se pripremi nacrt plana za radikalnu reorganizaciju KPC.

Tahir Zemaj, bivsi lider Oruzanih snaga Republike Kosovo, FARK, organizacije koja je bila u konkurentskom odnosu sa OVK, ubijen je u januaru u Peci, ubrzo posle objavljivanja namere da postane sledeci sef KPC.

Slucajevi nasilja na Kosovu nasli su se u centru paznje tokom dva istorijska sudska procesa koji su otkrili dubinu razdora unutar albanske zajednice, pre, za vreme i posle rata.

Ovim specijalnim istrazivackim projektom IWPR se vratio u proslost i intervjuisao neke od kljucnih aktera iz OVK i KPC, u pokusaju da otkrije gde su koreni sadasnje krize.

SUDJENJE

Dana 24.marta 2003.godine, sudjenje za ubistvo Ekrema Redze, poznatog i kao komandant Drini, konacno je privedeno kraju u Prizrenu. Oblasni sud je ustanovio da je Sali Veseli, jos jedan bivsi komandant OVK i kasnije pripadnik KPC, "ohrabrivao, planirao i platio" za Redzino ubistvo. Osudjen je na deset godina zatvora. Preostala tri optuzenika oslobodjeni su optuzbi za ubistvo, ali su proglaseni krivim za nezakonito posedovanje vatrenog oruzja.

Redza je umro nakon sto su na njega pucali iz automobila u pokretu ispred njegove kuce u Prizrenu u maju 2000.godine. Posle rata, analiticari i medjunarodni zvanicnici su ga smatrali pouzdanim savetnikom za pitanja transformacije OVK u KPC. Tuzilac je izneo tvrdnje da su do ubistva doveli njegovi dobri odnosi sa Misijom Ujedinjenih nacija na Kosovu, UNMIK.

U poslednje dve godine, Zastitne snage NATO na Kosovu, KFOR, i UN policija podigli su optuznice za ubistva i druge zlocine protiv 27 bivsih oficira i visokih komandanata OVK. Prema izjavi generala Agima Cekua, glavnokomandujuceg u KPC, jedanaest ih je oslobodjeno zbog nedostatka dokaza.

I pored brojnih optuzbi protiv njegovih pripadnika, a kao naslednik OVK, KPC se suprotstavlja odredjenim optuzbama iz principa, kao sto se moze videti iz saopstenja glavne komande povodom hapsenja Veselija u martu: "Ne protivimo se vodjenju istraga o nasim pripadnicima, jer postujemo vladavinu prava. Ali istupamo protiv optuzivanja nasih ljudi za ratne zlocine, zato sto je to neprihvatljivo. Smatramo da se takvim optuzbama na neprihvatljiv nacin izjednacavaju ratni zlocini koje je pocinila srpska policija i vojska na Kosovu i pravednog rata koji je vodila OVK."

SVEDOCI ILI SARADNICI?

Stanoviste da bivsi pripadnici OVK ne mogu biti krivi za ratne zlocine jer su vodili pravedan rat samo je jedan od razloga zasto mnogi svedoci nisu spremni da istupe. Karla del Ponte, Glavni tuzilac Medjunarodnog krivicnog suda za ratne zlocine u bivsoj Jugoslaviji, ICTY, objavila je da su njeni istrazitelji koji rade na tri razlicite lokacije na Kosovu imali teskoca u pronalazenju svedoka cija bi svedocenja pomogla da se optuze neki od bivsih gerilaca.

Nedostatak aktivne albanske podrske je jedna stvar. Zastrasivanje je druga. Zbog toga su u toku pregovori sa stranim vladama o uvodjenju programa zastite svedoka.

"U nekoliko slucajeva koje istrazujemo, potencijalnim svedocima je preceno", izjavio je Majkl Hartman iz tuzilastva ICTY. "Ne mozete zahtevati od svedoka da javno istupi, ako nema odgovarajucu zastitu", dodao je on.

Ali, mnogi su i dalje skepticni u pogledu mogucnosti da takav program uspe bez pomoci stranih vlada. Beri Flecer, zamenik sefa za informisanje u UNMIK policiji izjavio je za IWPR u aprilu da ne mogu uciniti vise od onoga sto cine.

"Vec imamo sistem zastite svedoka, u tom smislu da im mozemo obezbediti telohranitelje. Ali ne mozemo pruziti adekvatnu zastitu onima koji su bili pripadnici optuzenih grupa ili organizacija."

U UNMIK-u i dalje smatraju da je prioritet preseljenje svedoka izvan protektorata.

"Mi ih ne mozemo preseliti, a oni bi morali biti smesteni negde izvan Kosova. Idealno bi bilo da su to zemlje u kojima nema albanske zajednice, zbog cega Nemacka, Svajcarska i severozapadni deo SAD ne dolaze u obzir. Za nas je to pitanje broj jedan", izjavio je Flecer.

Opasnosti svedocenja, ili same identifikacije nekoga kao potencijalnog svedoka, bile su vise nego ocevidne u slucaju general-majora Rustema Mustafe. Mustafa, poznatiji po ratnom nadimku "Remi", jedan je od cetiri optuzenika protiv kojih se vodi postupak zbog nezakonitog hapsenja i zadrzavanja, nehumanog tretmana, mucenja i ubistava u vise logora koje je organizovala OVK u mestima Bradas, Bajgora, Lapastica, Majac, Kolec i Zlas.

U predistraznom postupku, zavrsenom u novembru 2002, utvrdjeno je da je Remi imao ovlascenja da hapsi, zatvara i ubija civilne zatvorenike, uglavnom Albance osumnjicene za saradnju sa srpskim rezimom.

Fehmi Potera je jedan od nelegalnih zatvorenika koji su jos zivi. Njegovo ime je spomenuto u otuznici protiv Remija, i mediji su ga naveli kao jedenog od potencijalnih svedoka. Ubrzo potom, nepoznati napadac ga je ranio ispred njegove kuce u Podujevu. On sada odbija da govori i tvrdi: "Ja cak i ne poznajem komandanta Remija".

EGZEKUCIJA KOLABORACIONISTA ILI UKLANJANJE RIVALA?

Jedan drugi zapazeni slucaj bacio je novo svetlo na stara neprijateljstva izmedju rivalskih grupa u albanskoj zajednici.

U novembru 2002.godine, medjunarodni panel sudija u Pristini osudio je generala Dauta Haradinaja i jos cetvoricu bivsih pripadnika OVK poznatih kao "Grupa Dukadjini" za mucenje i ubistvo cetvoro ljudi u junu 1999.godine, na kraju rata na Kosovu. Osudili su Idriza Balaja na 15 godina, Dauta Haradinaja i Bekima Zekaja na pet godina i Ahmeta Elsanija i Ramusa Ahmetija na tri godine.

Njihove cetiri zrtve, Baskim Balaj, Redze Osaj, Sinan Musaj i Rame Idrizaj, bili su pripadnici Oruzanih snaga Republike Kosovo, FARK. Ova mala borbena jedinica organizovana je jos pre rata od strane kosovske vlade u egzilu, na cijem celu je bio danasnji predsednik Ibrahim Rugova, i njegove partije Demokratskog saveza Kosova, DSK. Cetvorica oficira OVK su ih uhvatili posto su se vratili sa obuke u Albaniji.

Peti clan FARK, Vesel Murici, uspeo je da pobegne i nastupio je kao vazan svedok na sudjenju koje je organizovao UNMIK u novembru 2002.godine. Ali, gerilci OVK su optuzeni ne samo za ubistvo rivala iz FARK nego i Albanaca koji su navodno saradjivali sa Srbima, pa i jednog od svojih komandanata.

Drugi kljucni svedok optuzbe u ovom procesu bio je Ilir Selimaj, bivsi borac OVK i clan Grupe Dukadjini Dauta Haradinaja. Selimaj je priznao da je prisustvovao ovim zlocinima, ali je oslobodjen optuzbi u zamenu za svedocenje. Dana 14.aprila ubijen je u zasedi u selu Pobrdje, u blizini Peci na zapadu Kosova. Iz UNMIK-a su izjavili da je odbio ponudjenu zastitu zato sto bi mu "smetala u sklapanju poslova".

Selimajevo ubistvo je jos jedno upozorenje bivsim gerilcima koji mozda razmatraju mogucnost da svedoce na vaznim sudjenjima za ratne zlocine, cime se potkopavaju napori UNMIK da stvori efikasan pravosudni sistem u protektoratu. Sam postupak je izazvao proteste na Kosovu, gde se bivsi pripadnici OVK i dalje dozivljavaju kao ratni heroji oslobodioci.

RIVALSTVO IZMEDJU OVK I FARK

Koreni rivalstva izmedju OVK i FARK sezu u proslost do vremena pre pocetka rata.

U martu 1998.godine, srpske snage bezbednosti ubile su 45 clanova albanskog klana Jasari na njihovom porodicnom imanju u Drenici na Kosovu. Ovaj masakr, u kojem nisu postedjena ni deca i jedna trudna zena, predstavljao je prekretnicu u tinjajucem sukobu. Mnogi pripadnici nove generacije Kosovara i Albanaca u dijaspori bili su podstaknuti ovim dogadjajem da po prvi put uzmu oruzje u ruke.

Oni koji su pobegli u brda u zelji da se osvete srpskim snagama, osnovali su novu formaciju na terenu: OVK. Formacija FARK jedva da je i postojala - vecina njenih oficira bila je u Tirani. Sa druge strane, novi dobrovoljci trazili su sebi komandante medju pripadnicima Narodnog pokreta Kosova, LPK, koji ce prerasti u OVK i zauzeti sve vazne borbene pozicije.

Rasireno je misljenje da je LPK stekao prednost u odnosu na rivalske albanske grupe delom i zbog toga sto ga je medjunarodna zajednica shvatala ozbiljnije nego druge. "Medju nekoliko gerilskih grupa koje su operisale na Kosovu, LPK je bila grupa koju smo smatrali najozbiljnijom", prisetio se jedan strani diplomata u razgovoru sa IWPR.

Tokom intervjua za IWPR, Dzavit Haliti, bivsi komandant LPK koga mnogi smatraju sivom eminencijom ustanka OVK, izjavio je da medjunarodna zajednica nije gresila u proceni da je LPK najozbiljnija grupacija. "Bili smo spremni za gerilski rat i to dvadeset godina."

Reakacija na masakr porodice Jasari bila je presudna za donosenje odluke ko ce voditi dalji rat protiv srpskih snaga. To je oznacilo i kulminaciju podela unutar albanskih redova, koje ce nastaviti da traju i nakon oslobadjanja pokrajine posle NATO bombardovanja.

OD PASIVNOG DO AKTIVNOG OTPORA

U vreme Jasarijevog ubistva, Kosovari su vec deset godina imali vladu u egzilu. Buduci da su Kosovari bili iskljuceni iz institucija Milosevicevog rezima, vlada u egzilu je prikupljala sredstva od albanske dijaspore da bi finansirala paralelni zdravstveni i obrazovni sistem u provinciji.

Pod vodjstvom Demokratskog saveza Kosova, LDK, Ibrahima Rugove i njegovog premijera u egzilu Bujara Bukosija, vlada je promovisala politiku pasivnog otpora na Kosovu, dok su u Hrvatskoj, a potom i u Bosni vec besneli oruzani sukobi.

Kosovski Albanci su bili duboko razocarani cinjenicom da u Dejtonskom sporazumu potpisanom 1995.godine, kojim je zavrsen rat u Bosni, nije reseno pitanje buduceg statusa Kosova. Osecajuci se napustenim od medjunarodne zajednice i suoceni sa buducnoscu u Milosevicevoj Srbiji, mnogi Albanci su poceli da zahtevaju direktnu akciju za isterivanje Srba.

Vlada LDK u egzilu pocela je da regrutuje etnicke Albance koji su bili oficiri u jugoslovenskoj vojsci za novoosnovanu vojnu formaciju FARK, koja je trebalo da izvodi gerilske napade na srpske mete na Kosovu. Ali, neodlucnost u izboru trenutka za napad dovela je do toga da veliki broj planiranih napada nikada nije ni bio ostvaren, i delovanje snaga FARK uglavnom nije imalo znacajnijeg efekta.

Frustrirani nedelovanjem FARK, grupa nacionalista iz LPK - kasnije OVK - i Narodnog pokreta za oslobodjenje Kosova, NMLK, odlucila je da pocne sa prikupljanjem novca u poseban fond nazvan "Vendlindja Therret" ("Otadzbina zove"). Dok je FARK cekao komande od vlade u egzilu, aktivisti iz LPK su poceli da mobilisu borce na Kosovu i izvode operacije na terenu.

Kada su poceli napadi na kontrolne punktove srpske policije, LPK je dobila na snazi i statusu. FARK je izgledao kao sve marginalnija organizacija. Stavise, novi borci su otkazali poslusnost vladi u egzilu koja je preko Bukosija pokusavala da postavi Rugovu na mesto vrhovnog komandanta svih formacija etnickih Albanaca koje su se borile u pokrajini.

Zabrinut sve manjim uticajem vlade na terenu, Bujar Bukosi organizovao je susret sa predstavnicima LPK u prolece 1997.godine u Istanbulu. Bilo je planirano da se tokom ovog susreta usvoji zajednicka strategija za buduce delovanje.

"Pre svega, mislim da je Bujar Bukosi organizovao sastanak na pogresnom mestu i u pogresno vreme", izjavio je Haliti, koji je odbio da prisustvuje ovom susretu.

Bukosi nije zeleo da organizuje sastanak u Tirani zbog optuzbi da je bio umesan u kratki gradjanski rat koji je izbio u Albaniji posle raspada piramidalnih stedionica 1997.godine.

"Mogli smo se sastati u Tirani ili na bilo kom drugom mestu u Albaniji, bez ikakvih problema, a ne u luksuznom hotelu u Istanbulu", dodao je Haliti.

"Drugo, nismo bili pozvani u svojstvu komandanata OVK ili LPK. Nikome nije znao zasto moramo da idemo u Istanbul, posto je nasa pozicija vec bila jasna. Smatrali smo da treba da se ujedinimo protiv zajednickog neprijatelja. Bukosijeva najveca briga bila je kako da preuzme kontrolu nad OVK."

Sa svoje strane, Bukosi tvrdi da je delegacija LPK/OVK od pocetka bila nespremna za saradnju.

"Na zalost, oni koji su dosli u Istanbul nisu zeleli da radimo zajedno, mada su nacelno govorili da je potrebno saradjivati. Nadali smo se da ce dva visoka oficira OVK pokusati da prevazidju razlike, ali oni su samo dosli da prenesu poruke svojih sefova", izjavio je Bukosi za IWPR.

"Jedan od njih je bio nesto konstruktivniji kada bi mu se kolega udaljio, ali cim bi se ovaj vratio zauzimao je zvanicni stav. Nista nismo mogli da uradimo."

Haliti tvrdi da je bilo nekoliko pokusaja da se uspostavi saradnja, ukljucujuci i pokusaj u kojem je posredovala albanska vlada, ali svi su propali jer je glavni Bukosijev cilj bio preuzimanje kontrole nad OVK od strane vlade u egzilu.

"Uvek sam govorio da treba da saradjujemo. Jednom sam cak proveo dva dana u Tirani cekajuci Bukosijev dolazak, ali on se nije pojavio", izjavio je Haliti.

Bukosi i dalje tvrdi da su snage FARK bile jednako efikasne na terenu kao i OVK u to vreme. On nastavlja da optuzuje OVK da je odbila saradnju da bi stekla dominantnu poziciju.

"Ponasali su se kao da su oni jedini koji se bore protiv Srba", izjavio je.

Sukob izmedju dve strane podsticalo je zajednicko misljenje da ce onaj ko zadobije primat tokom rata imati veci uticaj i u miru. Nekoliko meseci posle masakra Jasarijeve porodice, zajednicka operacija u kojoj su dve formacije saradjivale na terenu zapecatila je razdor izmedju njih.

U leto 1998.godine, obe formacije su imale veliki broj pripadnika u Decanima na zapadu Kosova posle sistematskih napada na kosovska sela od strane srpskih snaga koje su proterale desetine hiljada Albanaca u ovu oblast.

Ramus Haradinaj, brat Dauta Haradinaja - koji je nedavno zatvoren u Pristini zbog uloge koju je imao u ubistvima pocinjenim od strane pripadnika Grupe Dukadjini - izjavio je za IWPR da je u to vreme imao pod svojom komandom 10.000 naoruzanih boraca OVK.

Ali, posle sukoba koji su izbili na terenu izmedju FARK i OVK oko pitanja kako treba postupiti posle poziva Srba Albancima da predaju naoruzanje, mnogi pripadnici Haradinajeve jedinice su ga napustili.

"Mnogi nasi ljudi su otisli i ostalo nam je samo nekoliko stotina boraca", izjavio je kasnije za IWPR.

Gerilci koji su otisli tvrdili su da su to ucinili da bi sprecili Srbe da napadnu oko 50.000 civila u Decanima koji su se u tom trenutku nasli pod opsadom.

Tahir Zemaj, lider FARK, priseca se u svojoj biografiji da su podele bile toliko izrazene da mu je Hasim Taci, u to vreme sef politicke uprave i prakticno lider OVK, rekao: "Imate deset dana da odete sa Kosova. U protivnom, moji ljudi ce se boriti sa vama isto kao sa Srbima."

Posto je tada primoran da ode sa svojim ljudima, Zemaj se nije vracao na Kosovo do 2001, gotovo dve godine posle rata. Ubijen je u januaru 2003, od strane jos nepoznatih napadaca.

OD NATO SAVEZNIKA DO PROBLEMATICNIH MOMAKA

Procenjuje se da je u trenutku kada je rat na Kosovu zavrsen OVK imala u protektoratu 15.000 vojnika. Dok je jos trajalo NATO bombardovanje, Hasim Taci se u Tirani posvetio formiranju privremene vlade Kosova. Dana 12.juna 1999.godine, kopnene jedinice NATO-a su usle u provinciju. OVK je uvazavana kao saveznik NATO i, u krajnjoj instanci, kao ucesnik u pobedi.

Dogadjaji su su odigravali velikom brzinom, ali Ibrahim Rugova i njegova partija Demokratski savez Kosova, LDK, odugovlacili su sa donosenjem odluke o povratku. Njihovim odsustvom scena je prepustena OVK i njenoj provizornoj vladi, koja je preuzela duznost dnevnog rukovodjenja provincijom. Taci je presao u politiku, prepustajuci mesto vrhovnog komandanta OVK Agimu Cekuu. Ostatak Kosova je podeljen izmedju regionalnih komandanata OVK: Rustem Mustafa u regionu Lab; Ramus

Haradinaj u Metohiji; Sami Lustaku u Drenici; Gezim Ostreni u Pastriku; Sukri Buja u regionu Karadak, i Rahman Rama u Salji.

Po povratku, LDK je takodje osnovala privremenu vladu u provinciji, koja je bila u opoziciji prema administraciji OVK.

Bilo je potrebno da prodju tri meseca da bi medjunarodna zajednica propisno uspostavila vlast na Kosovu. KFOR i UNMIK nisu imali potrebne strukture i ljude da bi mogli vrsiti hapsenja i uspostaviti vladavinu prava. Novopridosli inostrani policajci koji nisu govorili albanski bili su bespomocni pred organizovanim kriminalom. Stavise, ni OVK jos nije bila demilitarizovana.

U periodu neposredno posle rata, OVK je ucvrstila pozicije u protektoratu i nametnula se kao jedan od kljucnih faktora u oblikovanju nove civilne uprave.

Demilitarizacija se odigrala 20.septembra 1999.godine, kada je UN administrator za Kosovo, Bernar Kusner, potpisao uredbu kojom se osniva Kosovski zastitni korpus, KPC, od jedinica rasformirane OVK.

U decembru 1999, Rugova i Taci su se slozili da raspuste svoje rivalske privremene vlade. Zauzvrat, UNMIK se obavezao da clanove Rugovine LDK i Tacijeve Demokratske partije Kosova, PDK, postavi za sefove odeljenja u prelaznoj administraciji koji je organizovao UNMIK. Sporazum o savetu je konacno pstignut u februaru 2000, posle vise nedelja teskih pregovora.

DEO SIREG PLANA?

Moze li se reci da su uprkos cesto radikalno razlicitim ciljevima neki od albanskih boraca oslobadjanje Kosova videli samo kao prvi korak na putu do velike Albanije, koja ce ujediniti sve etnicke Albance?

Svakako, dugovecna partija dijaspore i politicki brat OVK, LPK, svoju izvornu viziju nije ogranicavala samo na oslobadjanje Kosova.

U intervjuu za IWPR Haliti je potvrdio sta je bio cilj partije: "Kao jedina ozbiljna organizacija koja se borila za oslobodjenje domovine, LPK je imala za cilj da oslobodi sve albanske teritorije u Jugoslaviji i ujedini ih u jednu republiku."

Ipak, on tvrdi da su takve ambicije bile odbacene jos u vreme kada je LPK pocela da prikuplja sredstva za svoje borbene jedinice, devedesetih godina.

"Posle raspada jugoslovenske federacije, preispitali smo nasu platformu i napustili prethodne ciljeve da bismo prihvatili novu realnost. Neki od pripadnika pokreta nisu se slozili sa tim i podneli su ostavke", izjavio je.

Kakvi god da su bili ciljevi, istina je da je OVK bila pan-albanska snaga koja je ukljucivala i mnoge borce iz Makedonije i juzne Srbije, kao i Albance sa korenima izvan Kosova.

Ali, mada je OVK spremno prihvatala sve pridoslice za vreme rata, ona nije bila zamisljena kao vojska albanskog bratstva i u vreme mira. Nakon sto su borbe obustavljene, vodjstvo OVK donelo je odluku da borci koji ne mogu dokazati da imaju porodicne veze na Kosovu moraju napustiti zemlju.

Ramus Haradinaj je izjavio za IWPR:"Mnogi od njih su se vratili tamo odakle su dosli, u Evropu ili u mesta rodjenja u Albaniji i Makedoniji."

Ipak, nisu svi otisli. Medju demobilisanim borcima koji su presli u Kosovski zastitni korpus bilo je i Albanaca koji nisu sa Kosova, a medju njima je najpoznatiji nacelnik staba, Gezim Ostreni, bivsi visoki oficir OVK i Albanac iz Makedonije.

Mada je prisustvom medjunarodnih mirovnih snaga na Kosovu razoren san o velikoj Albaniji, neki od pripadnika albanske zajednice ostali su odlucni u nameri da nastave borbu na drugim mestima na Balkanu.

Nije proslo mnogo vremena pre nego sto je izbio novi sukob.

SIRENJE SUKOBA

Oslobodilacku armija Preseva, Medvedje i Bujanovca, UCPMB, organizovali su etnicki Albanci u januaru 2000 i ona je operisala u demilitarizovanoj zastitnoj zoni izmedju Kosova i Srbije.

Izmedju marta i maja 2001.godine, NATO je postepeno dozvolio povratak srpskim snagama u ovu oblast, u pokusaju da zastiti i povrati poverenje lokalnog srpskog stanovnistva. U maju 2001.godine, predstavnik srpske vlade Nebojsa Covic predstavio je plan za ukidanje diskriminacije prema nekih 70.000 etnickih Albanaca implementacijom niza mera koje treba da povrate uzajamno poverenje.

UCPMB je zauzvrat predala znacajne kolicine oruzja, rasformirala se i povukla iz Presevske doline. U ovoj oblasti i dalje ima sporadicnih sukoba, ali na proslogodisnjim izborima Albanci su mirno preuzeli vlast u tri lokalne opstine.

Mada su lokalna i medjunarodna resenja za situaciju u Presevu iznalazena i implementirana velikom brzinom, problem uspostavljanja istinski multietnicke demokratije i dalje je prisutan, kako na Kosovu tako i na jugu Srbije.

U prolece 2001.godine izbio je sukob u Makedoniji. I ovde su tvrdokorni albanski nacionalisti, radikalizovani godinama sukoba, ponovo izbili u prvi plan.

Prenebregavajci pokusaje medjunarodne zajednice da pacifikuje OVK i pretvori je u civilnu odbrambenu formaciju kao sto je KPC, nacelnik staba KPC Gezim Ostreni pocetkom 2001.godine se vratio u Makedoniju i stavio na celo albanske vojne formacije, Oslobodilacke nacionalne armije, ONA.

Vrhovni komandant KPC Agim Ceku suspendovao je Ostrenija i kasnije ga razresio duznosti.

"KPC postuje suverenost i teritorijalni integritet Makedonije, ali takodje veruje da tamosnji etnicki Albanci moraju uzivati jednaka prava", izjavio je u martu 2001.

Dodao je da ce svaki pripadnik KPC za koga se ustanovi da je bio umesan u nasilje u Makedoniji biti razresen duznosti. U jednom drugom slucaju, bivsi komandant KPC Zone 6, Sukri Buja, smenjen je posle optuzbi da je pomagao u svercovanju oruzja na jug Srbije.

Kada mu je IWPR 2001.godine postavio pitanje o navodnim vezama izmedju borbi u Makedoniji i KPC, general-major Endrju Kumings, koordinator UNMIK-a za KPC, izjavio je da se Makedonija nalazi izvan zone odgovornosti KPC-a, ali je priznao da se pripadnici KPC ne mogu drzati pod kontrolom 24 sata dnevno, pa je otuda tesko spreciti ih da se ukljuce u sukob koji se odvija u susedstvu.

"Kada zavrse radni dan on imaju pravo da skinu uniforme i nastave svoj privatni zivot", rekao je. "Ali nemaju pravo da izrazavaju politicka uverenja na nacin na koji civili to mogu raditi. Ocekujemo da UNMIK/KFOR i KPC postuju jedni druge, a KPC mora biti spreman da obavlja svoju osnovnu duznost, a to je da reaguje u vanrednim civilnim situacijama."

Kumings je potvrdio da KPC ne nailazi svuda na odobravanje.

"Ima zemalja, uglavnom evropskih, koje drugacije misle ne samo o KPC vec i o mnogim drugim pitanjima", rekao je, dodajuci da SAD i Velika Britanija ostaju najveci pobornici ove formacije.

Ali, mada vlade Velike Britanije i SAD daju znacajnu podrsku KPC-u, one zbog toga nisu nista manje kriticne u pogledu mogucih nedozvoljenih veza. Dana 1. jula 2001, predsednik SAD Dzordz Bus potpisao je predsednicku uredbu kojom se dvadesetcetvorici kosovskih Albanaca osumnjicenih da su ucestvovali u borbama u Presevu i Makedoniji zabranjuje ulazak i poslovanje u SAD. Na listi su se nasla i cetvorica bivsih generala KPC.

Dvojica od njih, Daut Haradinaj i Rustem Mustafa, sada se nalaze u zatvoru. Treci je bio Sami Lustaku, general operativne zone Drenica u okviru KPC. Cetvrti je Gezim Ostreni, bivsi komandant KLA za Pastrik, a danas clan makedonskog parlamenta.

Mada je Ostreni naknadno izbrisan sa americke liste, iz razloga koji javnosti nisu saopsteni, na listi su se nasla jos dvojica vodecih pripadnika KPC: Ramiz Ladrovci, zamenik komandanta KPC jedinica za brze intervencije, i bivsi ministar Kosova za javni red i pripadnik KPC Redzep Selimi. Saznavsi da se nasao na listi, Ladrovci je podneo ostavku u KPC.

KPC - ORGANIZACIJA KOJOJ JE POTREBNA REFORMA?

Moguce je da se Kosovo priblizava nekoj vrsti teritorijalnog sporazuma koji bi ga mogao izvuci iz neodredjenog statusa u pogledu suvereniteta u kojem se sada nalazi. Na Balkanskom samitu EU u Solunu odrzanom 21. i 22. juna, beogradska vlada je iznenadila prisutne izjavom da je spremna da zapocne pregovore o buducem statusu Kosova.

Sta bi ovi pregovori mogli znaciti jos nije sasvim jasno, ali verovatno ce biti potrebno da se razgovara i o reformi KPC-a da bi se manjine, i narocito Srbi, osetili dovoljno bezbednim da podrze bilo kakvu promenu u statusu protektorata.

Sa svoje strane, KPC ulaze velike napore da ukljuci i pripadnike manjina, posebno Srba (uprkos pozivima srpske vlade upucenim kosovskim Srbima da ne ulaze u KPC), i do sada je uspeo da angazuje solidan broj - oko 200 Srba, Bosnjaka, Turaka, Roma i drugih.

I dok je predsednik Komisije EU Romano Prodi u Solunu najavljivao planove za povecanje pomoci Balkanu u cilju "kompletiranja ujedinjenja Evrope", neka uticajna tela u SAD su raspravljala o mogucim resenjima za Kosovo.

U izvestaju o Kosovu koji je u februaru 2003, objavio veoma uticajni Institut SAD za mir, navodi se da je reforma KPC od sustinskog znacaja za uspesno resavanje problema konacnog statusa Kosova.

Ovaj izvestaj moze biti neugodno stivo za ljude nadlezne za vodjenje KPC-a. "KPC-u nedostaje profesionalizam; u njegovim redovima i dalje se nalaze kriminalci i ekstremisti; neophodna je cvrsta civilna kontrola od strane izabranih vlasti na Kosovu", kaze se u izvestaju. Prema planovima koje je izlozio Institut, svi kriminalni elementi moraju biti iskljuceni, a organizacija stavljena pod kontrolu Vrhovnog saveta odbrane i predsednika Kosova.

Ali, sta god mislio Vasington, kosovski Albanci i dalje visoko cene KPC. Prema nedavnom izvestaju koji je objavila Riinvest, kosovska nevladina organizacija koja se bavi ispitivanjem javnog mnjenja koja radi za Razvojni program UN, 80 procenata Kosovara izjavljuje da se divi KPC-u.

Ipak, drugi uvidjaju da KPC ima losu reputaciju, koja je, kako tvrde, stvorena na samom pocetku.

Haliti, koji je ucestvovao u pregovorima o transformaciji OVK u KPC, izjavio je za IWPR da u retrospektivi sumnja u valjanost nekih odluka koje je doneo.

"Ja sam zapoceo pregovore, ali razgovori su vodjeni pod pritiskom, i moje kolege i ja nismo bili zadovoljni rezultatima. Imali smo dve ponudjene opcije, i ja sam sada siguran da je opcija koju smo odbili bila bolja od opcije koju smo prihvatili."

"Liderima OVK bila je ponudjena mogucnost da zadrze oruzje, ali uz uslov da ostanu u kasarnama dok se ne uspostavi civilna kontrola", rekao je. "Umesto toga, oni su izabrali da predaju oruzje i postanu KPC."

"Da smo pristali da se OVK stavi pod civilnu kontrolu, onda bi se slucajevi krsenja zakona stavljali na teret onima koji su pocinili zlocine, a ne na teret OVK koja je oslobodila Kosovo", kaze on. "Ali sada je kasno za to."

Kakva god da je buducnost koja ocekuje Kosovo i KPC, jedna stvar je jasna. Pre nego sto se dodje do dugorocnog mira bice neophodno da se otvoreno preispita proslost i uloga koju je odigrala OVK (KLA).

Naser Miftari je urednik dnevnika "Koha Ditore" u Pristini. Dejvid Kin je pomocnik urednika za istrazivacke projekte u Londonu.