Osuđujuće presude u procesu protiv srebreničke sedmorke

Rachel Irwin

Senior Reporter

Friday, 11 June, 2010

The link has been copied

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 649, 11. jun 2010.)

Na najvećem suđenju koje je uopšte održano pred Haškim tribunalom, ove sedmice je usledio vrhunac: izrečene su osuđujuće presude svoj sedmorici okrivljenih bosanskih Srba, za koje je utvrđeno da su na različite načine sudelovali u masakru koji je u Srebrenici počinjen 1995. godine i u kojem je ubijeno oko 8,000 bošnjačkih muškaraca i dečaka.

Dvojica okrivljenih – visoko rangirani oficiri vojske bosanskih Srba, Vujadin Popović i Ljubiša Beara – proglašeni su krivima za činjenje genocida i osuđeni su na doživotnu kaznu zatvora.

Izričući im 10. juna presudu pred prepunom sudnicom i galerijom za publiku, predsedavajući sudija Karmel Agijus (Carmel Agius) je izjavio kako su „u kontekstu rata u bivšoj Jugoslaviji, kao i u kontekstu istorije čovečanstva, ti događaji nečuvenipo svom obimu i brutalnosti“.

Srebrenica je gradić u istočnoj Bosni, koji je 1993. bio proglašen bezbednom zonom Ujedinjenih nacija, ali su ga 11. jula 1995. zauzeli bosanski Srbi. Sudija Agijus je opisao način na koji su bošnjački (bosansko-muslimanski) muškarci i dečaci u danima nakon zauzimanja enklave bili uhvaćeni i pritvoreni u brojne zatvorske centre.

„Atmosfera terora bila je održavana premlaćivanjima i sporadičnim pogubljenjima“, rekao je on. „Slomljenog duha, bošnjački muškarci su odvođeni na pogubljenje. Neki od njih su imali povez preko očiju i vezane ruke, a na jednoj zatvorskoj lokaciji bila im je data poslednja čaša vode. Potom su bili odvoženi na obližnje lokacije, i streljani.“

Popović je, kao šef bezbednosti Drinskog korpusa vojske bosanskih Srba, „bio uključen u tu operaciju po više osnova, i sudelovao je u njoj sa odlučnošću“, kazao je sudija Agijus.

„Popović je znao da namera nije bila samo da se ubiju oni koji su pali u ruke snaga bosanskih Srba, nego da se pobije što više ljudi u cilju uništenja čitave grupe“, nastavio je on. „Popovićevo potonje intenzivno učešće u svim aspektima plana pokazuje kako on ne samo da je znao za tu nameru o uništenju, nego ju je i delio.“

Osim toga, sudije su zaključile da je Popović i lično bio prisutan na više gubilišta, uključujući „jednu poljanu u Orahovcu, gde su se desila pogubljenja“.

Dok je sudija Agijus iznosio detalje u vezi sa masakrom i Popovićevim učešćem u njemu, okrivljeni je u više navrata odmahnuo glavom, ali nije pokazao nikakvu drugu emociju.

Beara je takođe osuđen za genocid, a bio je šef bezbednosti glavnog štaba vojske bosanskih Srba. Kao i većina drugih oficira iz sektora bezbednosti, Beara je, kako je naveo sudija Agijus, raspolagao „najjasnijom opštom slikom o masovnim razmerama operacije ubijanja“.

„Bearina energična nastojanja da organizuje lokacije i mesta, angažuje ljudstvo, obezbedi opremu i nadzire pogubljenja dokazuju njegovu nepokolebljivu odlučnost da pobije što više ljudi za što kraće vreme“, rekao je sudija.

„Beara je bio čovek rešen da uništi jednu grupu ubijanjem svih njenih članova do kojih je mogao dopreti. Van svake razumne sumnje je to da je imao nameru da počini genocid.“

Osim šo su osuđeni za genocid, i Popović i Beara su proglašeni krivima za istrebljenje i progon kao zločine protiv čovečnosti i ubijanje kao ratni zločin. Za obojicu je utvrđeno da su sudelovali u zajedničkom zločinačkom poduhvatu ubijanja „muških bosanskih Muslimana u Srebrenici“ sa „namerom eliminacije“.

Obojica su oslobođeni optužbi za prisilno raseljavanje i deportaciju – što je obrazloženo u integralnoj verziji presude, koja još uvek nije javno dostupna.

Jedina osoba koju je Tribunal do sada osudio za genocid jeste visoki oficir vojske bosanskih Srba, Radislav Krstić, kome je za učešće u srebreničkom masakru bilo suđeno 2000. godine.

Međutim, Krstić se žalio na osuđujuću presudu, a žalbene su sudije zaključile da on nije bio „glavni počinitelj“ genocida, već da ga je pomagao i podsticao. Stoga mu je i zatvorska kazna smanjena sa 46 na 35 godina.

Potom je 2005. godine Vidoje Blagojević, kao oficir vojske bosanskih Srba, bio proglašen krivim za pomaganje i podsticanje genocida tokom srebreničkog masakra, pri čemu je tu osudu kasnije ukinulo žalbeno veće. Blagojević je osuđen na 15 godina zatvora, ali je u januaru ove godine oslobođen pre isteka kazne.

Kao jedan od okrivljenih na suđenju Popoviću i ostalima, Drago Nikolić je ove sedmice proglašen krivim za pomaganje i podsticanje genocida, ali sudije nisu zaključile da je on bio i neposredni počinilac tog zločina.

Nikolić je bio šef za bezbednost pri Zvorničkoj brigadi vojske bosanskih Srba, te utoliko i „upoznat sa planom masovnog ubijanja, premda ne i sa nekim ključnim elementima koji bi dokazali postojanje genocidne namere“, rekao je sudija Agijus.

Nikolić je 14. jula izdavao uputstva na gubilištu u Orahovcu, kazao je sudija Agijus, a bataljonu Zvorničke brigade naredio je da „obezbeđuje zarobljenike u školi u Kuli svestan toga da će oni biti pogubljeni“.

Sutradan, 15. jula, Nikolić je, sa Bearom i Popovićem, sarađivao u organizovanju pritvora i pogubljenja zarobljenika u školi u Ročeviću – nastavio je sudija Agijus.

Stoga je ustanovljeno da je Nikolić sudelovao u zajedničkom zločinačkom poduhvatu ubijanja bošnjačkih muškaraca u Srebrenici, te da je „znao za genocidnu nameru ostalih i na suštinski način doprineo genocidu“

Nikolić je proglašen krivim za pomaganje i podsticanje genocida, kao i za istrebljenje, ubijanje i progon. Nije proglašen krivim za zaveru da se počini genocid, prisilno razmeštanje i deportaciju.

Izrečena mu je kazna zatvora u trajanju od 35 godina.

Sledeći optuženik, Ljubomir Borovčanin, bio je zamenik komandanta specijalne policijske brigade ministarstva unutrašnjih poslova bosanskih Srba.

Sudije su ga proglasile krivim za pomaganje i podsticanje istrebljenja, ubijanja, progona i prisilnog raseljavanja. Takođe je, kao starešina, proglašen krivim za ubijanje kao ratni zločin i zločin protiv čovečnosti.

Borovčanin je oslobođen optužbi za genocid, zaveru da se počine genocid i deportacija, a osuđen je na 17 godina zatvora.

Sudije su zaključile da je Borovčanin 13. jula stigao u skladište u Kravici, „gde je bilo pritvoreno preko 1,000 bosanskih Muslimana“. Video je veliki broj leševa, pri čemu je – po rečima sudije Agijusa – Borovčanin znao da su njegove jedinice „pritvarale i/ili kontrolisale zarobljene bosanske Muslimane toga dana i da je stoga njihova dužnost da zaštite preostale zarobljenike iz skladišta“.

Sudija Agijus je rekao da su Borovčanin i njegovi ljudi potom napustili skladište.

„To što Borovčanin nije zaštitio tada zarobljene bosanske Muslimane suštinski je doprinelo masovnoj egzekuciji, koja se kasnije odigrala u skladištu u Kravici“, kazao je sudija Agijus.

Pored toga, sudije su zaključile da Borovčanin nije kaznio svoje potčinjene za ubijanje sa kojim se susreo pri svom prvom dolasku u skladište.

Sudija Agijus se potom obratio Radivoju Miletiću, bivšem šefu administracije za operacije i obuku pri glavnom štabu vojske bosanskih Srba.

On je proglašen krivim za ubijanje, progon i prisilno raseljavanje kao zločine protiv čovečnosti. Oslobođen je optužbi za ubistvo kao ratni zločin i deportaciju kao zločin protiv čovečnosti.

Miletić je osuđen na 19 godina zatvora.

Sudije su zaključile da je Miletić sačinio nacrt „Direktive br. 7“, koju je u martu 1995. navodno izdao bivši predsednik bosanskih Srba, Radovan Karadžić, kome se trenutno sudi pred Tribunalom.

U toj direktivi se navodi da je Drinski korpus vojske bosanskih Srba zadužen da stvori „nepodnošljivu situaciju potpune nesigurnosti bez nade u dalji opstanak ili život za stanovnike Srebrenice i Žepe“, rekao je sudija Agijus.

Sudije su zaključile da „kakav god da je bio [Miletićev] doprinos kada su u pitanju sadržaj ili same formulacije [iz direktive], on jeste bio podrobno upoznat sa konačnim tekstom“, te je samim tim „znao za zajednički zločinački plan da se bosanski Muslimani proteraju iz enklava Srebrenica i Žepa“.

Na taj način, kao i učešćem u „uskraćivanju humanitarne pomoći i snabdevanja [Zaštitnim snagama UN-a]“, Miletić je – zaključile su sudije – doprineo zajedničkom zločinačkom poduhvatu prisilnog raseljavanja bošnjačkog stanovništva iz Srebrenice i Žepe.

Sudije su zaključile da je za Miletića bilo „predvidivo“ to da će u okolini Potočara, nakon što se tamo posle pada Srebrenice sklonilo više hiljada Bošnjaka, doći do ubijanja.

Sudija Agijus je potom prešao na Milana Gvera, pomoćnika komandanta za moral, pravne i verske poslove pri glavnom štabu vojske bosanskih Srba.

Za Gvera je utvrđeno da je zajedničkom zločinačkom poduhvatu doprineo tako što je sudelovao u prisilnom raseljavanju stanovništva Srebrenice. On je proglašen krivim za progon i prisilno raseljavanje, a oslobođen je optužbi za ubijanje i deportaciju. Osuđen je na pet godina zatvora.

Gvero je „vršio ključne funkcije koje su se ticale spoljašnje propagande i komunikacije sa međunarodnim organizacijama, a sa ciljem podrške planu prisilnog raseljavanja stanovništva iz enklava“, kazao je sudija Agijus.

Nakon što je vojska bosanskih Srba krenula u napad na Srebrenicu, Gvero je izdao saopštenje u kojem je naveo da su aktivnosti vojske usmerene ka „neutralizaciji muslimanskih terorista, a ne protiv civila ili [snaga UN-a]“.

Sudija Agijus je rekao da je to „očigledno lažno saopštenje“ imalo za cilj da „obmane međunarodne vlasti zadužene za zaštitu enklave, kako bi se odložila bilo kakva akcija koja bi mogla da osujeti planove [vojske bosanskih Srba]“.

Poslednji okrivljeni o kome se govorilo na ovom zasedanju bio je Vinko Pandurević, komandant Zvorničke brigade vojske bosanskih Srba.

Pandurević je proglašen krivim za pomaganje i podsticanje ubijanja, progona i prisilnog raseljavanja. Proglašen je krivim i za ubijanje po komandnoj odgovornosti.

Oslobođen je optužbe za genocid, zaveru da se počini genocid, istrebljenje i deportaciju. Sudije su mu izrekle zatvorsku kaznu u trajanju od 13 godina.

Pandurević je bio upoznat sa planom sadržanim u Direktivi br. 7 i svojim je učešćem u „vojnom napadu i zauzimanju enklave Srebrenica suštinski doprineo prisilnom razmeštanju civilnog stanovništva iz Srebrenice“, kazao je sudija Agiju.

Takođe, imao je razloga da bude upoznat sa time da su njegovi potčinjeni „počinili, da čine ili će činiti zločine koji se tiču pritvaranja, pogubljenja i ukopa bosansko-muslimanskih zarobljenika na području Zvornika“.

Međutim, sudija Agijus je naveo da je Pandurević, protivno naredbama svojih pretpostavljenih, „otvorio koridor“ i omogućio koloni Bošnjaka prolazak ka teritoriji pod kontrolom bosanske vlade. „Hiljadama ljudi“ bilo je dopušteno da prođu kroz taj koridor – kazao je sudija.

Nakon što je Pandureviću saopštio kaznu koja mu je izrečena, sudija Agijus je zaključio zasedanje.

Trenutno je još uvek neizvesno hoće li se tužilaštvo ili neki od timova odbrane žaliti na pojedine stavke iz ovosedmične presude.

Suđenje srebreničkoj sedmorci je – kao što je poznato – počelo 21. avgusta 2006, a okončano je 15. septembra 2009. U tom periodu, sudije su stekle uvid u iskaze 315 svedoka i preko 5,000 dokaza.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.