Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Oslobađajuće presude na suđenju Mladićevim jatacima

Grupa je bila optužena za pomaganje bivšem generalu bosanskih Srba da izbegne hapšenje.
By Aleksandar Roknić

Piše: Aleksandar Roknić iz Beograda (TU br. 674, 17. decembar 2010.)

Posle četvorogodišnjeg procesa, sud u Beogradu je oslobodio desetoro ljudi koji su bili optuženi da su pružali zaštitu haškom beguncu Ratku Mladiću.

Ove osobe su bile optužene da su u periodu od 2002. do 2006. godine pomagale Mladiću da izmakne pravdi, ali su ih sudije prošle sedmice oslobodile, nakon što su procenile da njihova krivica nije ustanovljena van svake razumne sumnje.

Bivši oficiri Vojske Republike Srpske (VRS), Marko Lugonja i Ratko Vučetić; penzionisani oficiri Vojske Jugoslavije (VJ), Stanko Ristić i Blagoje Govedarica; kao i Saša Badnjar, Predrag Ristić, Boris Ivanović; te Tatjana Vasković, sa svojom majkom i bratom, Ljiljanom i Bojanom Vaskovićem, oslobođeni su optužbe za pružanje utočišta Mladiću.

Govedarica je proglašen krivim za ilegalno posedovanje oružja i osuđen na šest meseci zatvora i dve godine uslovno.

Tužilaštvo je najavilo da će se žaliti višem sudu, dok su advokati okrivljenih najavili da će tužiti državu Srbiju i zatražiti veliku odštetu zbog vremena koje su njihovi klijenti proveli u pritvoru.

Okrivljeni su bili uhapšeni 2006. godine, nakon čega su u pritvoru proveli osam meseci, ali su kasnije oslobođeni i omogućeno im je da ostanu na slobodi sve vreme trajanja procesa.

Najpre je bilo optuženo 11 ljudi, ali je prvooptuženi, oficir VRS-a Jovo Đogo, umro prošle godine.

Tokom suđenja, svi okrivljenici su negirali da su skrivali Mladića. Jedina osoba iz ove grupe koja je priznala da je to činila jeste Lugonja, koji je pred beogradskim sudom rekao kako se pet ili šest godina Mladić skrivao u njegovom stanu, u ulici Vladimira Popovića, u Beogradu.

Tokom suđenja, beogradski su mediji izvestili da je policija uspela da presretne više Mladićevih telefonskih razgovora u kojima je on navodno pretio da će pobiti porodice svojih pomagača ukoliko oni otkriju njegovo boravište policiji.

Lugonja je sudijama rekao da je na njega bio vršen pritisak da Mladiću dozvoli da ostane u njegovom stanu.

Neki srbijanski zvaničnici su priznali da je hapšenje ove grupe 2006. godine bilo greška – da je trebalo samo da budu stavljeni pod nadzor.

Prošle godine je Rasim Ljajić, predsednik srbijanskog nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom, rekao kako bi „bilo mnogo bolje da su ti saradnici iskorišćeni kao mogući trag koji će odvesti do samog Mladića.

Po Ljajićevim rečima, Srbija je tokom 2006. bila pod velikim pritiskom Haškog tribunala, koji ju je optuživao da premalo radi na lociranju i hapšenju preostalih begunaca sa spiska Tribunala, uključujući Mladića.

Tokom suđenja, svedočenje bivšeg potpukovnika Srboljuba Nikolića privuklo je veliku medijsku pažnju, nakon što je on rekao da su deset godina ranije gotovo svi srbijanski visoki vojni i državni zvaničnici znali da Mladić živi u Srbiji.

Pred sudskim većem je rečeno i da je sve do juna 2002. godine, kada je bio usvojen zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, Mladiću bilo dopušteno da boravi po vojnim kasarnama u Beogradu.

Aleksandar Roknić je obučeni novinar IWPR-a iz Beograda.