Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

OPADA PODRSKA ZA AUTONOMIJU

Posle vrhunca dostignutog devedesetih godina, podrska za ponovno uspostavljanje autonomije, kakvu je Vojvodina imala u periodu pre Milosevica, opada. Pise: Marton Atila iz Novog Sada
By Márton Attila

Vlada Srbije jos radi na nacrtu novog ustava kojim ce se odrediti opseg autonomije za severnu pokrajinu Srbije, kojoj je Milosevic 1988. godine oduzeo zakonodavne, izvrsne i sudske nadleznosti.


Mada se u nekim krugovima jos oseca nezadovoljstvo zbog statusa Vojvodine, siroka podrska zahtevima za povratak sveobuhvatne autonomije koja je bila veoma izrazena devedesetih godina izgubila je na snazi.


Eksperti navode mnogo razloga za to, od oklevanja da se udje u sukob sa Beogradom do izrazite promene etnickog sastava stanovnistva Vojvodine usled priliva srpskih izbeglica i diskreditovanja vecine politickih stranaka koje su se zalagale za autonomiju.


Javnost nije zapazenije reagovala na novu vladinu uredbu, usvojenu u skupstini Srbije 22. juna, kojom se Beogradu daje pravo da suspenduje zakone i propise usvojene u vladi pokrajine ili u opstinama, ako Beograd njima nije zadovoljan.


Bojan Kostres, predsednik skupstine Vojvodine i clan male stranke koja se zalaze za autonomiju, Lige socijaldemokrata Vojvodine, LSV, kaze da ovaj zakon lici na "blazi drzavni udar".


Ali, to nije izazvalo ozbiljne talase nezadovoljstva na politickoj sceni u Vojvodini, pa ni bes sire javnosti.


Do 1988, i Vojvodina i Kosovo su uzivali stepen autonomije koja nije mnogo zaostajala za pravima konstitutivnih republika Jugoslavije.


Posto im je Milosevic ukinuo vecinu nadleznosti, pokrajinama su ostala nevelika ovlascenja, u oblastima kao sto su zdravstvo, manjine i kultura.


Posle pada Milosevica u oktobru 2000. godine, nova demokratska vlada se obavezala da usvoji novi ustav koji ce oznaciti potpuni raskid sa Milosevicevim ustavom iz 1990. godine i vratiti autonomiju pokrajinama. Nekoliko godina kasnije, novi ustav se jos sprema, uglavnom zbog neuspeha velikih stranaka da se dogovore o tako bazicnim nacelima kao sto su decentralizacija i prenos nadleznosti.


Prema ustavu koji je sada na snazi, pokrajine nemaju pravo da pokrecu postupak za usvajanje zakona, naplacuju poreze ili upravljaju svojim prihodima.


Umesto toga, oslanjaju se na novac koji skupstina Srbije namenjuje pokrajinama. (To trenutno vazi samo za Vojvodinu, jer je Kosovo izvan srpske kontrole jos od 1999.)


Nacrt novog ustava koji je pripremila vlada Vojislava Kostunice predvidja ponovno uspostavljanje kontrole nad delom prihoda i povracaj nekih od zakonodavnih prava.


Ali, poslednja rec o prihodima i nadleznostima pripada republickoj skupstini u Beogradu i propisano je da srpski zakoni imaju prednost u odnosu na vojvodjanske.


Vladajuca koalicija u Vojvodini, koju cine Demokratska stranka, DS, stranka predsednika Srbije Borisa Tadica, Liga Socijaldemokrata Vojvodine, LSV, Savez vojvodjanskih Madjara, SVM, i Pokret snaga Srbije, koji predvodi Bogoljub Karic, kaze da zeli vise od toga.


Ovog proleca, koalicija je zahtevala za Vojvodinu veca zakonodavna, izvrsna i pravosudna prava, kao i pravo naplate poreza.


Skupstina Srbije nije cak ni razmatrala ove predloge, a u medjuvremenu je pritisak iz Vojvodine za povracaj pune autonomije poceo da slabi, kao sto pokazuju rezultati istrazivanja javnog mnjenja.


Istrazivanje koje je obavila novosadska agencija SCAN u maju 2005. pokazalo je da oko 28 odsto gradjana Vojvodine zele povratak na status od pre 1988. godine, dok bi sledecih 28 odsto bili zadovoljni ako status Vojvodine ostao isti kao sto je sada.


Oko 14 odsto ispitanika zeli ovlascenja koja su veca od sadasnjih, ali manja od onih pre 1988, dok njih pet odsto zeli da Vojvodina postane nezavisna republika, udruzena sa Srbijom u zajednicku drzavu. Oko cetiri se zalaze za potpunu nezavisnost. Na drugom kraju spektra, sedam odsto ispitanika se zalaze za ukidanje svih aspekata autonomije.


Milka Puzigaca, direktorka agencije SCAN, kaze da se raspolozenje javnosti u pogledu autonomije menja u skladu sa politickim i drustvenim tokovima.


Na primer, kada su kosovski Albanci otpoceli masovni napad na Srbe u martu 2004. godine, podrska za autonomiju u Vojvodini je pocela ubrzano da opada.


"Uvek kada se dogodi takav incident, ljudi u Vojvodini reaguju tako sto kazu: 'Zelimo da izbegnemo svaki oblik rata'", izjavila je Puzigaca.


Podrska je bila na vrhuncu krajem devedesetih godina, kada su gotovo dve trecine stanovnistva pokrajine bile naklonjene autonomiji, primecuje ona.


Ali ovaj zahtev je konstantno gubio podrsku jos od pocetka srpsko-albanskog sukoba na Kosovu 1998.


Posle pada Milosevica u jesen 2000, ovaj trend se nastavio, narocito posle 2002. godine, kada je pokojni premijer Srbije Zoran Djindjic prakticno prosirio ovlascenja pokrajine u skladu sa postojecim Ustavom Srbije.


"Svaki put kada centralna vlast u Beogradu pokaze razumevanje za potrebe i prava pokrajine, ljudi u Vojvodini ublaze svoje stavove", zakljucuje Puzigaca.


Vladimir Ilic, sociolog i sef Centra za razvoj civilnog drustva, nevladine organizacije sa sedistem u Zrenjaninu, kaze da vise nema apetita za obnavljanje tenzija sa Beogradom.


"U istrazivanja sam ukljucivao i ovakvo pitanje: Da li biste bili za autonomiju, cak i ako bi to podrazumevalo podizanje tenzija, mozda cak i sukobe, sa Beogradom?" kaze on. "Broj onih koji podrzavaju autonomiju odmah bi opao za 20 odsto."


Drugi kljucni faktor u promeni raspolozenja javnosti jeste radikalna promena u etnickom sastavu stanovnistva Vojvodine od pocetka devedesetih godina. Prema popisu iz 1981, Srbi su jedva bili vecina u ukupnom broju stanovnika pokrajine, sa 54,4 odsto od ukupnog broja.


Danas oni cine dve trecine od 2,3 miliona stanovnika Vojvodine, tacnije, 65 procenata.


Nekoliko stotina hiljada srpskih izbeglica stiglo je u Vojvodinu iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i sa Kosova tokom devedesetih godina, dok su se druge zajednice smanjile usled prisilne ili dobrovoljne emigracije. Na primer, broj etnickih Madjara opao je sa 350.000 na manje od 300.000 do 2001. godine, dok su desetine hiljada etnickih Hrvata proterani nakon sto je Hrvatska proglasila nezavisnost.


Priliv Srba oslabio je pozicije onih koji se zalazu za visi stupanj samouprave.


Rezultati istrazivanja agencije SCAN pokazuju da je 35 odsto Srba u Vojvodini zadovoljno sadasnjim stanjem, dok bi devet odsto zelelo potpuno ukidanje autonomije.


Ipak, mada se vecina Srba zalaze za vecu autonomiju, samo njih 18 odsto zeli povratak na status pokrajine iz vremena pre 1988. godine, dok se devet odsto zalaze za nezavisnost.


"Postujem jedinstvene ekonomske, civilizacijske i geografske osobenosti Vojvodine, i sve su to dobri razlozi za politicku autonomiju Vojvodine", izjavio je jedan po svemu tipican lokalni Srbin za Izvestaj o balkanskoj krizi, BCR.


"Ali, ne zalazem se za to da Vojvodina dobije bilo koje elemente suvereniteta, mada bi trebalo da ima pravo da sama naplacuje poreze."


Medju manjinama, podrska za punu autonomiju je uocljivija. Emil Krizan, Madjar, zeli povratak na poziciju na kojoj se Vojvodina nalazila pre 1988, sto je uobicajeno stanoviste kod stanovnistva druge nacionalnosti. "Pre svega, zalazem se za finansijsku i fiskalnu autonomiju, s obzirom na to da su ljudi u Vojvodini veoma dobro ziveli do 1988", kaze on.


Vladimir Ilic kaze da su skorasnje etnicke promene toliko izrazene da vise nije realisticno nazivati Vojvodinu multinacionalnom pokrajinom.


Izvan srpske zajednice, jedino Madjari cine vise od tri odsto stanovnistva, dok je broj Hrvata, Rumuna i drugih opao.


"Juzni deo Vojvodine je sada gotovo sasvim srpski", kaze Ilic. "U centralnim delovima se odvija proces asimilacije manjina, dok je samo severni deo, uz granicu sa Madjarskom, i dalje dvonacionalan."


Opadanje broja manjina oslabilo je stranke koje zagovaraju autonomiju, a nastale su devedesetih godina na talasu nezadovoljstva Milosevicevim rezimom.


To ukljucuje Ligu socijaldemokrata Vojvodine, LSV, koju predvodi Nenad Canak, i Vojvodjanske reformiste, koje je godinama predvodio Miodrag Isakov.


Posle pada Milosevicevog rezima, zajedno sa manjim strankama koje su se zalagale za autonomiju i etnickim strankama Madjara i Hrvata, osvojili su vlast u Vojvodini kao deo koalicije Demokratska opozicija Srbije, DOS.


Ali medeni mesec u odnosima izmedju razlicitih grupa brzo se zavrsio, dok je narocito ostri sukob izmedju LSV i Vojvodjanskih reformista izazvao razorne podele.


Do izbora u septembru 2004. godine, pored DS, samo su jos LSV i Madjarska stranka ostali u parlamentu. LSV je dobila oko 10 odsto glasova na izborima u septembru i ostala je deo vladajuce koalicije. Ali, sukobi izmedju stranaka koje se zalazu za autonomiju oslabili su sve one koji su u njima ucestvovali. Niko nije dobio mesta u Skupstini Srbije posle izbora u decembru 2003, jer nije premasio cenzus od pet procenata.


Ovog juna doslo je do jos jednog pokusaja ujedinjenja onih koji se zalazu za autonomiju u novu Vojvodjansku stranku, koju cini sest manjih grupa, ukljucujuci i Vojvodjanske reformiste.


Ali jos je prerano za prognoze da li ce ova stranka imati znacajniju ulogu u javnom zivotu.


Djordje Subotic, portparol Vojvodjanske stranke, izjavio je da je potreba da se artikulise autonomisticki program ucinila formiranje nove stranke hitnim i neophodnim.


Podele u njihovim redovima, izjavio je, ucinile su da podrska za autonomiju u Vojvodini izgleda slabija nego sto zapravo jeste.


Emil Krizan je slicnog misljenja. "Obicni ljudi ne vole sukobe i unutrasnje borbe izmedju stranaka koje se zalazu za autonomiju", smatra on, "niti cinjenicu da se njihovi lideri prakticno nisu ni menjali vec petnaest godina."


Marton Atila je novinar iz Vojvodine.


Ovaj clanak pripada seriji clanaka o Vojvodini koji su nastali u okviru BIRN projekta za obuku u medijima i izvestavanje, koji je znacajno pomogla ambasada Velike Britanije u Beogradu.