Odbrana zahteva Đorđevićevo oslobađanje

U svom završnom obraćanju, advokat bivšeg šefa bezbednosti insistirao je na tome da njegov klijent nije odgovoran za zločine na Kosovu, dok je tužilaštvo zahtevalo doživotnu robiju.

Odbrana zahteva Đorđevićevo oslobađanje

U svom završnom obraćanju, advokat bivšeg šefa bezbednosti insistirao je na tome da njegov klijent nije odgovoran za zločine na Kosovu, dok je tužilaštvo zahtevalo doživotnu robiju.

Friday, 16 July, 2010

Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 654, 16. jul 2010.)

Na suđenju bivšem srbijanskom šefu bezbednosti, Vlastimiru Đorđeviću, njegovi su advokati u svojoj završnoj reči ove sedmice zahtevali da mu se izrekne oslobađajuća presuda, pošto su za zločine počinjene na Kosovu 1999. odgovorni drugi. Tužilaštvo se, međutim, založilo za to da se okrivljenom izrekne kazna u rasponu od 35 godina do doživotne robije.

Kao bivši šef Službe javne bezbednosti pri Ministarstvu unutrašnjih poslova (MUP) Srbije, Đorđević se tereti za: progon po političkoj, rasnoj ili verskoj osnovi; ubijanje; deportaciju; te prisilno razmeštanje civila.

U svom završnom obraćanju na suđenju koje je počelo 27. januara 2009., tužilaštvo je ponovilo da je Đorđević odigrao ključnu ulogu u zataškavanju zločina počinjenih na Kosovu tokom 1999. Okrivljeni je navodno kontrolisao i policijske jedinice koje su sudelovale u ubijanju i deportaciji Albanaca.

„Iako je bio upoznat sa tim zločinima, okrivljeni nije učinio ništa da ih spreči ili istraži“, kazao je tužitelj Čester Stemp (Chester Stamp).

Prema navodima iz optužnice, Đorđević je bio ključni učesnik zajedničkog zločinačkog poduhvata kojim je rukovodio bivši srbijanski predsednik Slobodan Milošević.

Milošević je bio optužen za planiranje pokušaja etničkog čišćenja ne-Srba na teritorijama na koje je Beograd polagao pravo, ali je umro 2006. godine, nekoliko sedmica pre no što je suđenje trebalo da se završi.

Tužilaštvo je saopštilo i da postoji jasno uočljiv obrazac zločina, što ukazuje na to da je krajnji cilj plana bilo proterivanje kosovskih Albanaca sa Kosova.

Taj obrazac je opisan tako što je rečeno da se sastojao iz zajedničkog napada vojske i policije na albanska sela, rušenja kuća od strane uniformisanih srpskih formacija, ubijanja jednog dela civila i deportacije preostalih.

Tužilac je tvrdio da ovakav obrazac ne bi bio moguć bez učešća Đorđevića i policajaca koji su mu bili potčinjeni.

„Nakon što nisu uspeli da reše pitanje voljnog ili nevoljnog separatizma kosovskih Albanaca, a da bi utvrdili uslove pod kojima će u regionu na vlasti ipak ostati Srbi, jugoslovenska i srpska rukovodstva su smislila plan promene nacionalne ravnoteže na Kosovu kako bi osigurala to da će Srbi nastaviti da kontrolišu tu teritoriju“, kazao je Stemp.

„To je bio cilj koji nije mogao biti ostvaren bez pribegavanja zločinima, a pogotovo proterivanju većeg dela albanskog stanovništva sa Kosova.“

Dodao je i da je oko 800,000 Albanaca bilo deportovano sa Kosova, te da ih je više hiljada pobijeno za nešto manje od tri meseca, tvrdeći da se zaista radilo o lako uočljivom obrascu, koji počiva na dokazima kakvi su izjave preživelih.

Po rečima tužioca, u tom je procesu ključnu ulogu odigrao sektor javne bezbednosti, na čijem se čelu nalazio Đorđević.

„Na ovom suđenju smo bili u prilici da čujemo kakvu je poziciju zauzimao g. Đorđević i kakva je bila njegova nadležnost nad sektorom javne bezbednosti“, kazao je Stemp. „Takođe smo čuli kako se on ponašao podržavajući taj plan.“

Stemp je ponovio kako je na temelju brojnih izjava svedoka potvrđeno da je Đorđević naredio prebacivanje oko 800 albanskih leševa u masovne grobnice na tri mesta u Srbiji: u Batajnici, Petrovom Selu i na jezeru Perućac.

„Ti leševi su prebačeni u Srbiju i tamo pokopani sa ciljem da se prikriju zločini“, kazao je on. „Niko ne osporava taj dokaz, niti da su se ovi zločini desili, Vaša visosti. To je zaključak koji bi trebalo da izvede sudsko veće – da su ovi dokazi uistinu nesporni.“

Ta tela su, dodao je Stemp, „bila ostaci ubijenih žrtava, a oni koji su organizovali transport i ukop morali su znati da se radilo o žrtvama ubistva, a ne o borcima ili ljudima koji su slučajno poginuli u sukobu“.

Odbrana je na suđenju tvrdila da je postojao sukob između tadašnjeg ministra Vlajka Stojiljkovića, i Đorđevića – te da je za zločine zapravo bio odgovoran Stojiljković.

Tužilac je, međutim, odbacio ovu tvrdnju, ističući kako „nije bilo sukoba između njih, već da su oni rame uz rame radili za isti cilj“.

Da bi to potkrepilo, tužilaštvo se pozvalo na policijske naredbe izdate u februaru 1999., koje pokazuju da su Đorđević i Stojiljković izdavali identična naređenja i da su se pozivali jedan na drugoga.

Obraćanje tužilaštva se završilo zahtevom da Đorđeviću bude izrečena kazna u rasponu od 35 godina do maksimalne, doživotne robije.

Potom je završnu reč iznela i odbrana, koja je nastojala da minimizira Đorđevićevu odgovornost za – i ulogu u – ubijanju i deportaciji kosovskih Albanaca i prebacivanje leševa u Srbiju.

Njegov advokat, Dragoljub Đorđević, posvetio je ključni deo svog završnog obraćanja tvrdnjama po kojima su za zločine zbilja odgovorni drugi, uključujući i bivšeg ministra unutrašnjih poslova, Vlajka Strojiljkovića, kao i bivšeg šefa kosovskog štaba MUP-a, Sretena Lukića.

Odbrana tvrdi da nije postojao zajednički zločinački poduhvat čiji je cilj bilo proterivanje Albanaca s Kosova. Po rečima branioca, ta ubistva nisu bila planirana, već pre predstavljaju „izolovane incidente neodgovornih pojedinaca“.

Odbrana je podvukla i da je plan za uspostavljanje kontrole nad Kosovom bio legitiman, pošto je Kosovo bilo deo teritorije Srbije.

Advokat Đorđević je rekao kako odlazak oko 800,000 ljudi s Kosova u proleće 1999. svakako nije bio posledica policijskih akcija, nego „dobrovoljan“ – odnosno, izazvan onim što se opisuje kao strah od NATO-bombardovanja, oružanim sukobima i propagandom Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).

„Nije istina da su deportacije Albanaca bile organizovane“, nastavila je odbrana.

„Prevoz se obavljao redovnim autobusima i vozovima, a samo u najtežim slučajevima bi ponegde bio dodat pokoji polazak.“

Iako je Đorđević, kao šef javne bezbednosti, bio nadležan za sve policijske jedinice na terenu, odbrana negira da je on na bilo koji način povezan sa jedinicama koje su počinile zločine na Kosovu. Prema navodima odbrane, Đorđević je svu kontrolu nad jedinicama na Kosovu izgubio 16. juna 1998., kada je Stojiljković osnovao štab MUP-a za Kosovo.

„Od tog trenutka, policijom na Kosovu komandovao je šef štaba MUP-a za Kosovo, Sreten Lukić“, dodao je on.

Premda Đorđevićevu ulogu u prenosu albanskih leševa u Srbiju ne negira u potpunosti, odbrana je priznala da je on u toj akciji sudelovao „samo u ograničenom obimu i samo izvršavajući Stojiljkovićeva naređenja“.

Stojiljković se ubio u Beogradu 2002. godine.

Vlastimir Đorđević je optužen u oktobru 2003., a u pritvor Ujedinjenih nacija je odveden u junu 2007. Tužilaštvo je svoj dokazni postupak okončalo 28. oktobra 2009., pri čemu je u maju 2010. saslušan i jedan dodatni svedok. Dokazni postupak odbrane okončan je 20. maja 2010.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.

Balkans
Frontline Updates
Support local journalists