Ocajni Albanci polazu nade u starovremene iscelitelje

Sinan Hasani, iz Terbosa, sela u Makedoniji, presrecan je zato sto su on i njegov brat nedavno postali ocevi posle nekoliko godina cekanja, i zahvaljuje Basri "Hodzi" Pecaniju, belom magu, ili iscelitelju, na onome sto opisuju kao njegov "dar".

Neplodni parovi nisu jedini koji dolaze kod Pecanija, ciji nadimak Hodza ukazuje da bi mogao biti muslimanski svestenik. Medju siromasnim seljacima na Kosovu, u Makedoniji i na jugu Srbije, iscelitelji imaju mnogo posla, posto osiromaseno lokalno stanovnistvo ne moze sebi priustiti lekarski tretman.

Za razliku od komunisticke ere, kada je zdravstvena zastita bila besplatna, Kosovari sada moraju da placaju za zdravstvene usluge. U slucajevima ozbiljnih oboljenja, vecina bolnica ne moze pomoci cak ni onim pacijentima koji imaju novac, jer im nedostaje moderna oprema.

Doktori rutinski savetuju obolele pacijente da potraze pomoc izvan zemlje, u Turskoj ili na zapadu – a to su putovanja koja kostaju vise nego sto vecina Kosovara moze sebi priustiti.

Medju onima koji posecuju Pecanija nisu samo bolesni. Tu ima i Albanca koji traze informacije o clanovima porodice koji su nestali u sukobu sa srpskom vojskom 1998-99, i obracaju se vidovnjacima kada potrose sve druge mogucnosti.

Gani, starac u devedesetim godinama, obratio se Pecaniju posto je obisao sve bolnice u Pristini, Peci, Skoplju i Beogradu, u potrazi za lekom za njegove stalne glavobolje i napade paralize. "Sada, posto sam video Hodzu Pecanija, osecam se mnogo bolje," uverio nas je.

Svakog utorka i petka ljudi satima cekaju na "pregled" u redu ispred Pecanijeve dvospratne kuce u Bresju, selu udaljenom cetiri kilometra od Pristine. Pecani kaze da njegovi klijenti dolaze ne samo sa Kosova nego i iz mnogih susednih zemalja, mada su to uglavnom Albanci.

Vecina ljudi koji cekaju ispred seoske klinike kazu da su za Pecanija culi od prijatelja, mada se on i reklamira. Reklame za njegove usluge emituju se na stanici Radio Dodona, lokalnoj stanici u Drenici, oko 30 kilometara zapadno od Pristine.

Ali, Pecani kaze da je njegova popularnost od skora toliko porasla da sada dolaze da ga posete i Albanci koji zive u zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Drzavama.

Mada vecinu njegovih klijenata cine Albanci, Pecani nerado govori o svom etnickom poreklu. Govori samo albanski, i to prilicno slabo.

Svoju sposobnost da leci ljude Pecani objasnjava cinjenicom da je doziveo iskustvo blisko smrti. Kada je bio mlad, objasnjava, proveo je nekoliko dana u komi, sto je slicno klinickoj smrti.

"Mrtvi lece zive," jedan je od natpisa na zidu u maloj sobi u kojoj prima klijente.

U ovom sicusnom prostoru, u koji jedva da moze stati troje ljudi, izlozeni su razliciti predmeti, od vlasi kose do karata za igru i svetala. Sa kasetofona se neprestano cuju laskava svedocanstva bivsih klijenata koji govore o Pecaniju i njegovim delima.

Dva zvucnika u hodniku emituju istu poruku redovima ljudi koji cekaju napolju. Mada ga svi zovu Hodza, ova titula nije sasvim precizna, priznaje Pecani. Kaze da su mu ovo zvanje dali zahvalni ljudi. Spremniji je da se hvali kada je u pitanju njegova reputacija iscelitelja: "Nemojte meni da verujete – pitajte ljude koji dolaze ovamo."

Lokalni iscelitelji imaju dugu tradiciju medju Albancima, kao i medju ostalim balkanskim narodima. Pecani kaze da je imao mnogo pacijenata Srba pre nego sto je NATO kampanja iz 1999. godine dovela do bekstva vecine Srba sa Kosova.

Konzervativni stanovnici sela, od kojih je mali broj umeo da cita, postovali su iscelitelje koji su cesto bili jedini pismeni ljudi u kraju. Za njih se verovalo da su blizi Bogu.

Pecani takodje tvrdi da je u stanju da cita i razume tekstove na arapskom koje ni ljudi koji govore arapski ne mogu da rastumace.

Pecani, koji kaze da se ovim poslom bavi od 1964. godine, tvrdi da su njegove usluge sasvim zakonite i poznate drzavnim organima.

"Pre 1999. godine radio sam sa dozvolom iz Beograda – a sada sa dozvolom iz Pristine," izjavio je, pokazujuci na uramljeni sertifikat na zidu koji je izdalo kosovsko ministarstvo zdravlja sa pecatom Ujedinjenih nacija. "To je moja radna dozvola," objasnio je.

U Pristini, ministarstvo zdravlja porice da je takav sertifikat ikada izdat. Skender Berisa, portparol ministarstva, kaze da oni nikada ne bi izdali takav dokument. "Dozvole za takve stvari ne izdajemo ni pod kakvim uslovima," izjavio je.

Ali Pecani ne odustaje od svoje price, tvrdi da je dozvolu dobio na legitiman nacin i da je jedan od samo cetvoro ljudi na Balkanu koji imaju sposobnost da lece ljude na ovaj nacin.

Pecanijev sertifikat je takodje prikazan na sluzbenoj web stranici Poslovnog registra, koji radi pod pokroviteljstvom ministarstva trgovine i industrije. Tamo je Pecanijev posao naveden u grupi "zdravstvenih delatnosti".

Kada dodje do placanja, Pecani kaze da nema utvrdjenu cenu i da prima samo dobrovoljne priloge.

Takvi prilozi nisu uvek u novcu. Pecani se priseca kako mu je pacijent jednom doneo ovcu.

"Ja sam humanista, ovde sam da bih sluzio ljudima," izjavio je. "Daju mi ono sto im njihovo srce kaze da mi daju."

Jednog petka, Hata, cetrnaestogodisnja albanska devojcica iz Medvedje, na jugu Srbije, i njen otac Bislim, prevalili su put od svog grada do Pristine da bi Pecaniju urucili pazljivo upakovan poklon.

Hata je rekla da je bila "opsednuta" i da ju je Pecani izlecio. Vratila se da bi se zahvalila ovom "zivom mrtvom coveku", kako ga je opisala.

"Isla sam kod razlicitih lekara, ali jedino Hodza Pecani je uspeo da mi nadje leka," tvrdila je Hata, dok je sva ozarena urucivala svoj poklon jednom od Pecanijevih pomocnika.

Jeton Musliu je novinar dnevnika kosovskih Albanaca Epoka e Re.