Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Novoidentifikovane srebreničke žrtve pokopane na dan godišnjice masakra

Stotine tela koja su u međuvremenu identifikovana sahranjena su na petnaestu godišnjicu masakra.
By Velma Šarić

Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 654, 16. jul 2010.)

Zumra Šehomerović je u Memorijalnom centru Potočari prethodno pokopala svog muža, trojicu sinova, brata i nećaka. A ove je sedmice, prilikom obeležavanja petnaestogodišnjice srebreničkog genocida, sahranila i svog četvrtog sina, Bajazita, koji je imao svega 16 godina kada je u julu 1995. bio ubijen.

„Nemam reči, nikakvih reči da opišem bol koji osećam“, kaže ona. „Svi moji snovi su srušeni, oni su sada besmisleni. Nadala sam se, posle svih ovih godina, da će se on odnekud pojaviti, da će biti živ.“

Bajazit je jedna od 775 novoidentifikovanih žrtava masakra, koje su – uključujući dvojicu dečaka koji su u vreme kada su bili ubijeni imali svega 14 godina – pronađeni u masovnim grobnicama, da bi 10. jula bili pokopani u pomenutom istočnobosanskom memorijalnom centru. Procenjuje se da je oko 60,000 ljudi doputovalo iz Bosne, regiona i ostalih delova sveta kako bi žrtvama odali poštu uprkos teškom talasu vrućine koji je tu zemlju ove sedmice pogodio.

U Potočarima je već pokopano gotovo 4,000 tela. Porodice žrtava kažu da osećaju makar delimičnu satisfakciju zbog toga što njihovi najmiliji počivaju u miru, dok se ostali i dalje nadaju da će i ostaci njihovih rođaka biti pronađeni u masovnim grobnicama koje još uvek nisu otkrivene. Za mnoge od njih, pravda ostaje nedostižna.

„Osećam gnev i bes zbog toga što je zločinac koji mi je oteo decu, Ratko Mladić, još uvek na slobodi“, kaže Šehomerovićeva.

Procenjuje se da je u danima nakon što su jedinice iz sastava vojske bosanskih Srba (Vojska Republike Srpske, VRS) 11. jula 1995. okupirale srebreničku enklavu, oko 8,372 bošnjačkih muškaraca i dečaka ubijeno u najtežem zločinu koji je na evropskom tlu počinjen nakon Drugog svetskog rata. Ovogodišnji pokop bio je prilika i za to da se iznova ukaže na neophodnost da Mladić – koji je u balkanskim ratovima vođenim početkom devedesetih godina predvodio oružane snage bosanskih Srba – bude priveden pravdi.

Premda su mnogi oficiri VRS-a već osuđeni pred Haškim tribunalom, dok postupci protiv ostalih – među kojima je i bivši predsednik bosanskih Srba, Radovan Karadžić – još uvek traju, Mladić se i dalje nalazi na slobodi.

„Čemu da se nadam“, kaže Šehomerovićeva, „kada znam da je pravda još uvek daleko, da su naša deca nestala, da ćemo i mi majke pomreti, ali da će Mladić u Srbiji ostati slobodan čovek?“

Među onima koji pozivaju na njegovo hapšenje je i predsednik Srbije Boris Tadić, čije se prisustvo ovom događaju smatra posebno značajnim. Srbijanski parlament je u martu usvojio značajnu rezoluciju u kojoj se izražava žaljenje zbog masakra, premda se u tom dokumentu ne priznaje da se radi o genocidu.

Međunarodni sud pravde (MSP) je 2007. godine Srbiju proglasio krivom zbog toga što nije sprečila Srebrenicu.

„Kao predsednik Srbije, nikada neću prestati da tragam za krivcima – pri čemu pogotovo mislim na Ratka Mladića“, kazao je Tadić.

On je ono što se u Srebrenici desilo 1995. opisao kao tragediju za bošnjački narod, ali i za sve ostale koji žive u bivšoj Jugoslaviji“ i dodao da „ova stranica istorije ne može biti zatvorena sve dok oni koji su krivi ne budu izvedeni pred lice pravde“.

I ostali velikodostojnici su se pridružili zahtevima da Mladić bude uhapšen, a među njima i predsednik Sjedinjenih Država, Barak Obama (Barack Obama).

U poruci koju je pročitao ambasador SAD-a u Bosni, Čarls Ingliš (Charles English), Obama je rekao: „Naša je sveta dužnost da se sećamo okrutnosti koja je ovde ispoljena, i da sprečimo to da se takvi zločini ponove. Imamo obavezu prema žrtvama i preživelim članovima njihovih porodica.

„Imamo odgovornost i prema budućim generacijama širom sveta za to da se saglasimo oko toga da moramo prestati da budemo puki posmatrači zla; kad god i gde god da se ono pojavi, moramo biti spremni da se borimo za ljudsko dostojanstvo.“

Zahtevajući „gonjenje i hapšenje onih koji su izveli genocid“, dodao je: „Ovo se odnosi i na Ratka Mladića, koji je rukovodio ubijanjima, a još uvek je na slobodi.“

Pomenu je prisustvovao i belgijski premijer Iv Leterm (Yves Leterme), čija zemlja trenutno predsedava Evropskom Unijom, kao i turski premijer Redžep Tajip Erdogan (Recep Tayyip Erdogan).

Erdogan je dodao da je važno izgraditi i ojačati mir između različitih nacija i religija kako bi se obezbedilo to da se Srebrenica ne ponovi.

„Ohrabrilo me je kada sam video da jedna majka [neke žrtve] prilazi predsedniku Srbije Tadiću, a da joj se u očima ne vidi mržnja, već samo tuga, mir i ponos. Ona je časna majka i svima su nam potrebne majke poput nje“, kazao je on.

Veliki broj bosanskih dostojanstvenika je takođe prisustvovao pomenu, uključujući dvojicu od trojice članova bosanskog predsedništva – Bošnjaka Harisa Silajdžića i Hrvata Željka Komšića. Srpski član predsedništva, Nebojša Radmanović, bio je odsutan.

Silajdžić se založio za to da na nacionalnom nivou bude usvojen zakon o zabrani poricanja genocida, tvrdeći kako se „nigde u svetu, osim u Bosni i Hercegovini, genocid u Srebrenici ne poriče“.

Prilikom ovogodišnjeg pomena u Memorijalnom centru Potočari prvi je put sahranjen i jedan Hrvat. Rudolf Hern, Bosanac katoličke veroispovesti iz Srebrenice, ubijen je u julu 1995. u Srebrenici, zajedno sa bosanskim Muslimanima, a njegova majka Barbara je eksplicitno kazala kako želi da joj sin bude sahranjen „među prijateljima“.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.