Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Neuspeh amnestije za predaju oruzja na Kosovu

Kamapanja kojoj je u javnosti posvecena velika paznja nije uspela da ubedi Albance i Srbe da predaju svoje vatreno oruzje.
By Artan Mustafa

Posle porodicne svadje, petnaestogodisnja Ermira Demaj, cerka sudije Vrhovnog suda u Pristini, uzela je ocev neprijavljeni pistolj iz fioke koja nije bila zakljucana i pucala sebi u glavu.


Umrla je 13. oktobra, posle nekoliko dana provedenih u komi. Njen otac je izjavio da je pistolj drzao u kuci radi licne zastite, jer su lokalne sudije cesto izlozene pretnjama.


Tragedija se odigrala samo nekoliko dana po zavrsetku neuspele akcije amnestije za nezakonito posedovanje oruzja, koja je imala za cilj da oslobodi Kosovo, kako se procenjuje, oko 400.000 komada nelegalnog oruzja - pa se sada postavlja pitanje o tome zasto ova siroko vodjena akcija nije dala rezultata.


Uprkos tromesecnoj kampanji za podizanje svesti gradjana o ovom problemu, koju je inicirao UN Program za razvoj, UNDP, projekat koji je trajao oko mesec dana, i zavrsio se 1. oktobra, imao je za rezultat predaju organima vlasti samo 155 komada vatrenog oruzja.


Mari-Frans Dezardin, menadzer programa UNDP Projekta za kontrolu nelegalnog malog oruzja, ISAC, opisala je rezultate kampanje kao razocaravajuce.


"Jos uvek ne znamo zasto nismo uspeli da ostvarimo znacajniji uspeh u smanjivanju kolicine nelegalnog oruzja koje je i dalje u opticaju. Moramo dobro da razmislimo o tome i otkrijemo gde smo pogresili", izjavila je prosle nedelje.


Izgleda da je do neuspeha kampanje dovela kombinacija produzene neizvesnosti u pogledu konacnog statusa Kosova, nepoverenja u snage bezbednosti, sumnje u korumpiranost lokalnih zvanicnika i sve izrazenija kultura nasilja.


Etnicki Albanci su zabrinuti zbog stalnog odlaganja pregovora o konacnom statusu Kosova, za koji se nadaju da ce im obezbediti potpunu nezavisnost od Srbije.


Halim Gecaj, turisticki vodic u memorijalnom kompleksu Adem Jasari u Prekazu kod Drenice, mesta koje je nekada bilo centar otpora Kosovara prema Srbima, izjavio je za IWPR: "Niko ne zna da li ce doci do novog rata ili ne".


Ako nam ne daju nezavisnost, to bi moglo znaciti da ce se srpske oruzane snage vratiti ovamo - a ljudi ovde vecinom nisu spremni da ih docekaju goloruki, ako se to dogodi."


Takodje se smatra da je jedan od faktora koji su doveli do neuspeha amnestije i nepoverenje u lokalne organe zakona i NATO jedinice.


Gani Dzemajli, poljoprivrednik iz Prekaza, kaze: "Cak i da imam oruzje, ne bih ga predao, jer ne verujem da mi policija i KFOR mogu garantovati bezbednost u svakom trenutku."


Nepoverenje proistice iz rasirenog misljenja da veoma mali broj slucajeva ubistava i drugih teskih zlocina ikada biva uspesno razresen.


"Potrebno vam je oruzje da se zastitite", istice Dzemajli, "jer kada se dogodi neko ubistvo, od policije mozete da cujete samo to da je istraga u toku - i u vecini slucajeva nema nikakvih rezultata."


Neki smatraju da policija vise brine o sopstvenoj sigurnosti nego o pruzanju zastite obicnim gradjanima.


"Policija je naoruzana pistoljima, dok kriminalci - cak i sitni lopovi - imaju 'kalasnjikove'. Tako, u slucaju da neki gradjanin bude napadnut, policajci ce vise brinuti za svoju bezbednost nego sto ce se truditi da pomognu", kaze Artan Redza, student iz Prekaza.


U studiji koju je nedavno objavio UNDP, konstatovano je da se izvesna kolicina oruzja i dalje svercuje iz Srbije i Albanije, ali najveci deo nezakonito posedovanog vatrenog oruzja nalazi se u rukama civila jos od vremena rata.


Institut za medjunarodne odnose u Zenevi, koji je izvrsio istrazivanje u protektoratu u julu ove godine, procenjuje da oko 65 procenata domacinstava na Kosovu poseduje vatreno oruzje.


Aleks Anderson, direktor Medjunarodne krizne grupe na Kosovu, izjavio je za IWPR da nije iznenadjen malim brojem predatog naoruzanja, posto Kosovari jos ne znaju da li ce morati da se bore za nezavisnost.


"Albanci postuju sve ono sto je ucinjeno od 1999, ali nemaju poverenja u namere medjunarodne zajednice [u pogledu konacnog statusa Kosova]", rekao je on.


Otpor prihvatanju amnestije bio je snazan uprkos znacajnim iznosima koji su nudjeni kao finansijska stimulacija. UNDP je obecao da ce u tri opstine koje predaju najvise oruzja biti podeljena ukupna suma od 675.000 americkih dolatra.


Novac, koji je obezbedila japanska vlada, bio je namenjen investicijama u lokalne projekte za razvoj skolstva, zdravstvene sluzbe i popravku infrastrukture.


Ali, izgleda da ideja o pruzanju finansijske pomoci nije bila dobro koncipirana, jer je javnost sumnjicava prema lokalnim organima uprave. "Lokalna uprava se smatra korumpiranom. Mnogi ljudi veruju da ne bi imali nikakve koristi od predaje oruzja, jer bi sav novac koji se stavi na raspolaganje lokalnim vlastima jednostavno nestao", izjavio je za IWPR student Faruk Binaku.


Jos jedan faktor koji je mogao doprineti neuspehu amnestije jeste kultura nasilja u ovom regionu. "Drustvo kosovskih Albanaca upravo dozivljava porast nasilja, kod kuce, u skolama, u sportu; prisutna je fascinacija militarizmom i vojni folklor pocinje da dominira lokalnom kulturom", kaze Blerim Latifi, sociolog koji radi u Centru za humanisticke studije Gani Bobi u Pristini.


Ni srpska manjina u protektoratu nije pokazala vecu spremnost da se oprosti od svog oruzja. Njeni pripadnici bili su naoruzavani preko srpskog Ministarstva unutrasnjih poslova jos tokom devedesetih godina, a dobili su i dodatne kolicine oruzja od Vojske Jugoslavije kada se ona povlacila iz regiona u junu 1999. godine.


Jedan Srbin iz enklave u Gracanici, koji nije zeleo da se predstavi, izjavio je za IWPR da on i njegovi susedi nemaju nameru da predaju oruzje. "Mislimo da medju snagama bezbednosti koje trenutno operisu na Kosovu nema nikoga ko bi bio u stanju da pruzi Srbima potpunu zastitu, i zato moramo sami da brinemo o sebi", izjavio je on.


Artan Mustafa je nezavisni novinar sa Kosova, a Jeta Dzara je menadzer IWPR projekta u Pristini.