Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Nema Dobrodoslice Za Srpske Izbeglice

Srbi koji su pobegli sa Kosova kupili su kartu u jednom pravcu do Beograda nadajuci se utocistu - ali su se nasli na vratima negostoljubivog domacina.
By Vesna Stojanovic

Obezbedjenje sportske hale Pinki u Zemunu, gde su nasli smestaj Srbi sa Kosova, sprecava posetioce da udju unutra. Dve stotine ljudi,medju kojima ima dece i cetiri bebe, spavaju zajedno na podu. Imaju na raspolaganju dva toaleta.


Starija zena iz Suve Reke kaze: "Osecala sam se bolje medju Albancima na Kosovu nego medju mojim ljudima ovde u Srbiji. Albanci su me vise postovali."


Kosovski Srbi su se okupili ispred hale. Na spratu je neko vencanje u toku. Moze se cuti i muzika.


"Svatovi sada jedu", kaze ceznutljivo decak od dvanaest godina, tako stavljajuci do znanje da su ovi ljudi gladni. Crvena kola su se zaustavila ispred hale i direktorka Nada Djuric je izasla iz njih. Upitali smo je za dozvolu da posetimo izbeglice, ali direktorka je odgovorila: "Ne znam o cemu govorite, ja sam samo dosla na vencanje."


"Osecam se kao da nisam u rodjenoj zemlji. Neki momci prolaze nocu preteci nam palicama. Kazu nam da smo mi Siptari i da bi trebalo da se vratimo na Kosovo," zali se jedan covek.


Zena iz Suve Reke pocinje da place. Ona kaze da bi volela da ode negde sto pre, njen devetnaestogodisnji sin joj prica da vise nema zbog cega da zivi. On lezi na podu hale sa visokom temperaturom.


" Pre neki dan vozila sam se gradskim saobracajem", kaze ona. "Pokazala sam kondukteru karticu kojom se potvrdjuje da sam ja izbeglo lice sa Kosova. Rekao mi je da ga nije briga i da bi trebalo da se vratim tamo, posto smo mi Srbi sa Kosova glasali za Milosevica. Zato bi Siptari trebalo da nas pobiju."


Sportska hala Pinki i ljudske drame koje se dogadjaju unutra samo su refleks stradanja izbeglih Srba sa Kosova. Po sluzbenim podacima UNHCR, trenutno boravi 193,000 raseljenih lica sa Kosova u Srbiji. Oko 90 procenata boravi u privatnom smestaju, sa rodjacima i prijateljima ili u sopstvenim kucama, koje su izgradili u ranim sedamdesetim godinama kada su naslucivali sta ce se desiti na Kosovu.


Oni koji nisu imali gde da odu, smesteni su u takozvane izbeglicke logore, iako im niko u Srbiji ne priznaje da su izbeglice, ili da postoje izbeglicki logori za Srbe sa Kosova.


Stab civilne zastite, koji je zaduzen za prihvatanje raseljenih lica sa Kosova, uredno prikriva informaciju o mestima gde su ta lica smestena, zato sto se slika kampova ne podudara sa rezimskom propagandom "nase pobede na Kosovu". Oni kazu da nemaju tacan broj, da ljudi sa Kosova borave ilegalno u Srbiji i da ce im oni obezbediti povratak na Kosovo.


Do adresa kampova moze se doci samo preko licnih kontakata, kao da je to drzavna tajna. Oko 140 ljudi sa Kosova, vecinom iz gradica Istok, smestili su se u barakama preduzeca Novi Auto Put u Lestanima, predgradju Beograda.


Ove ljude povremeno posecuju predstavnici opstina. Kazu da nisu u mogucnosti da ih hrane, da im plate vodu i struju. Takodje, ih podsecaju s vremena na vreme da borave ilegalno u Srbiji. Srpska pravoslavna crkva im omogucuje po jedan dnevni obrok. Za ostalo se moraju sami snaci.


U Kraljevu, na primer, raseljena lica su zauzela dvanaest skola. U Vranju, 900 ljudi je smesteno u sportskoj hali. Tamara Pavlovic, student iz Vranja, koja je pre dva dana stigla u Beograd, kaze da je videla kako policija strazari na ulazu u halu u Vranju, braneci izbeglicama da se setaju. Policija sprecava posetioce da do njih stignu.


Jedino Srpska pravoslavna crkva dostavlja humanitarnu pomoc raseljenim licima. Sudeci po izvestaju Ujedinjenih Nacija, koji je objavljen 10 avgusta 1999 godine, zemljama Zapada je savetovano da ne dodeljuju humanitarnu pomoc Srbiji preko Crvenog Krsta,koji po prirodi svoje organizacije mora tesno da saradjuje sa vladom u Srbiji. Jedina institucija koju preporucuju Ujedinjene Nacije je Srpska pravoslavna crkva i Medjunarodna pravoslavna dobrotvorna organizacija.


Obrazovanje mladih predstavlja jedno od gorucih problema.


Sedamnaestogodisnji mladic kaze da je otisao da se upise u Srednju ekonomsku skolu u Zemunu. Direktor skole mu je objasnio da ga ne moze upisati u Beogradu, jer ce se upis za ucenike sa Kosova organizovati u Kosovskoj Mitrovici.


"Sta cu ja tamo", pita se mladic." Albanci ce me ubiti. Ja zelim da idem u skolu. Uvek sam imao najbolje ocene."


Ministarstvo Republike Srbije je 26. avgusta donelo odluku da se raseljeni ucenici sa Kosova mogu upisati u skole u pogranicnim opstinama u Srbiji. Opstine na granici sa Kosovom se vode kao pogranicne.


Medjutim, sudeci po jednom ucitelju koji radi u beogradskoj skoli, a koji je zeleo da ostane anoniman, dan posle odluke Ministarstva, svi direktori osnovnih skola u Beogradu su imali sastanak sa ministrom prosvete Jovanom Todorovicem. Na sastanku im je nalozeno da ne upisuju ucenike sa Kosova u skole i da, ako dodju roditelji da se bune, roditelje posalju u ministarstvo. Ucitelj dodaje: "Moja direktorka je rekla da ona nece dozvoliti deci iz Kosova da se upisu, jer se plasi da ce izgubiti posao."


Sekretar u jednoj od osnovnih skola u Beogradu, koji je takodje zelelo da ostane anoniman, rekao je da se vise ucenika sa Kosova upisalo u njegovu skolu i da njega nije briga da li ce za to odgovarati ili ne. " Deca ne mogu izgubiti skolsku godinu zbog glupe politike. Sta ce se desiti sa ovim generacijama? Prvo rat,onda bombardovanje, a zatim izostavljanje iz skole. Gde to vodi?"


Sudeci po svemu, skole ce individualno odlucivati o pitanju upisa, sto znaci da ce nastati opste bezakonje. Jedan direktor ironicno primecuje da bi se deca trebalo upisati privremeno sa fotokopijom, a ne originalom diploma, "tako da bi se lakse mogli ispisati kada to odgovara drzavi i nasem ministru."


Dok se Srbi sa Kosova moraju prilagodjavati neprijateljskom doceku u Beogradu, onima koji se nalaze u juznoj Srbiji je tesko da poveruju da se srpska vojska povukla sa Kosova. Mnogi se jos nadaju povratku na Kosovo zajedno sa jugoslovenskom armijom.


U medjuvremenu, gotovo da nema Srba na Kosovu. U Pristini je ostalo manje od 1000 Srba. Dvadesetcetiri ih je u Stimlju gde ih obezbedjuje KFOR. Nema nijednog Srbina u Djakovici niti u Peci.


Sudeci po prici tri Srbina koja su se vratila iz Peci, gde su isli uz pratnju KFOR-a, sva srpska sela u okolini Peci su spaljena. Srbi iz Orahovca su se sklonili u crkvi u gornjem delu grada. Srbi iz Pristine i okolnih krajeva su nasli smestaj u manastiru Gracanici. U Prizrenu ima jos dvadesetak Srba u pravoslavnoj Bogosloviji, dok u samom gradu nema vise nijednog.


Srbi sa Kosova su kupili kartu u jednom pravcu i dosli u kucu negostoljubivog domacina.


Vesna Stojanovic je novinar I aktivista za ljudska prava. Ona zivi u Beogradu.