Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Naoruzani do zuba

Da bi se civili u Albaniji, na Kosovu i u Makedoniji razoruzali potrebno ih je uveriti da je oruzje pretnja, a ne garancija za bezbednost.
By Artan Mustafa

Znoj se sliva niz lice Emina Limanija dok ubacuje komade oruzja u pec. Topljenje je deo sire akcije za razoruzanje na Kosovu.


A potrebno je uraditi jos mnogo toga. U pokrajini se i dalje u opticaju nalaze na stotine hiljada komada ilegalnog oruzja, i vec je jasno da ce oduzimanje predstavljati tezak zadatak.


Pravi izazov lezi u tome da se ljudi ubede kako je predaja oruzja zapravo dobra ideja. Ljudi poput Emina, na primer. Uprkos poslu koji radi, on zapravo nije pobornik razoruzanja. Lice mu se smracilo kada mu je IWPR postavio pitanje o tome sta misli o ovom poslu.


"Veoma mi je zao sto moram to da radim, ali nemam izbora", promrmljao je, kao da se stidi.


Posto konacni status Kosova jos nije resen, Emin, kao i mnogi drugi, veruje da oruzje predstavlja garanciju sigurnosti, a ne pretnju bezbednosti, i zeleo bi vise novog oruzja koje ce zameniti ono koje ubacuje u pec. "Ovo je ionako zastarelo oruzje. Kupicemo mi novo - i bolje, ako bude srece."


Mozda su ratovi na jugu Balkana zavrseni, ali region je i dalje zasut velikim kolicinama oruzja. Mnogi u Makedoniji, na Kosovu i u Albaniji drze kod kuce "kalasnjikov" ili neko drugo oruzje. Za svaki slucaj, kazu.


Na hiljade komada oruzja u ilegalnom posedu deo su nasledja sukoba na Kosovu tokom 1998. i 1999. godine, kao i sukoba makedonskih snaga bezbednosti i albanskih pobunjenika 2001. godine.


Ali, ako su u pitanju samo ostaci posle zavrsenog sukoba, zasto onda i dalje ima tako mnogo oruzja?


IWPR je razgovarao sa nekima od vlasnika oruzja i sluzbenim licima koja pokusavaju da rese problem oruzja u drustvu. Mnogi ljudi su i dalje zabrinuti i osecaju potrebu da zastite svoje porodice i svoje poslove u okruzenju gde je prisutna visoka stopa kriminala. Za neke su secanja na sukobe u proslosti jos veoma ziva. Nerazreseno pitanje o tome da li ce Kosovo steci nezavisnost ili zavrsiti kao deo Srbije i povremeni nasilni incidenti koje organizuje misteriozna Albanska nacionalna armija u Makedoniji, kao i druge ekstremisticke grupe u drugim oblastima, svakako ne doprinose uverenju da region ceka svetlija buducnost.


Drugi tvrde da je posedovanje oruzja povezano sa ponosom i kulturom - nasi preci su nosili oruzje, pa cemo i mi. To osecanje je ukorenjeno u makedonskim, srpskim i albanskim zajednicama.


Inicijative da se resi problem oruzja, kako one medjunaordne tako i lokalne, imale su ogranicen uspeh, kako zbog politickih problema tako i zbog vezanosti ljudi za oruzje koje poseduju. Razlog je i to sto ga u opticaju ima tako mnogo. Veliki deo ovog oruzja stigao je iz Albanije, gde su 1997. godine potpuno opljackane vojne zalihe i magacini. Ali znacajne kolicine poticu i od nekadasnje Vojske Jugoslavije, cije je oruzje kradeno ili jednostavno deljeno paravojnim formacijama.


Da bi stekli predstavu o razmerama ovog problema, IWPR tim je razgovarao sa drzavnim zvanicnicima, nevladinim organizacijama, mirovnim snagama, policijom i stanovnistvom u gradovima i selima sirom Makedonije, Kosova i Albanije. Brzo je postalo jasno da postoji velika kolicina oruzja u privatnom posedu - i da pored politickih implikacija koje ova cinjenica moze imati u tako nestabilnom delu sveta, veliki broj ljudi biva ubijen ili ranjen u organizovanim oruzanim napadima ili u nesrecnim slucajem.


Utvrdjivanje tacnog broja komada oruzja koje se nalazi u opticaju u ove tri oblasti predstavlja problem, posto su procene cesto predmet politicke manipulacije. Pokusaji da se ustanovi koja zajednica ima vise naoruzanja - albanska ili makedonska, na primer - predstavljaju spornu i osetljivu temu.


ORUZJE U MAKEDONIJI - NASLEDJE KRATKOTRAJNOG SUKOBA


Makedonija se suocava sa ozbiljnim problemom prekomernog naoruzanja. To je gotovo neizbezno, ako se ima u vidu geografski polozaj ove male zemlje, stesnjene izmedju Bugarske, Grcke, Albanije, Kosova i Srbije.


Ocigledno je da je sukob iz 2001.godine bio vazan faktor u naoruzavanju civilnog stanovnistva - etnickih Makedonaca kao i albanskih pobunjenika. Zavisno od prihvacenog stanovista, rat je bio ili katalizator koji je privukao tako veliku kolicinu oruzja, ili direktna posledica priliva oruzja u zemlju.


Godinu i po dana kasnije, uprkos velikim naporima i medjunarodnim inicijativama za razoruzanje, oruzje je i dalje tu. To je posledica kombinacije produzene nestabilnosti, visoke stope nezaposlenosti i poroznosti granica.


Nije lako doci do podataka o posedovanju oruzja. Brojke koje se nude znacajno variraju. Londonski istrazivacki centar "Safeworld" u izvestaju pod naslovom "Makedonija: oruzje, policijska kontrola i etnicke podele", koji je objavljen u oktobru 2003. godine, navodi da se kolicina oruzja u nelegalnom posedu procenjuje na 80.000 do 100.000 i, poredjenja radi, daje drugu, zvanicnu procenu o 700.000 komada oruzja u opticaju. Prema skorasnjim podacima koje je prikupila nevladina organizacija "Small Arms Survey" iz Zeneve, izmedju 100.000 i 170.000 ljudi ilegalno poseduje oruzje, neki od njih i vise od jednog komada.


Cak i umerenije procene su uznemiravajuce za populaciju od tek nesto vise od dva miliona ljudi.


Pored toga, krajem marta 2003. bilo je jos 156.000 komada oruzja sa dozvolom u legalnom posedu, uglavnom u rukama privatnih lica.


Oruzje je uvek bilo prisutno u makedonskom drustvu, gde je noseno kao simbol muskosti. Velika kolicina pristigla je tokom devedesetih, kada su sirom bivse Jugoslavije pljackani vojni magacini. Godine 1997, proliferacija oruzja se naglo intenzivirala posle masovnog pljackanja vojnih skladista u Albaniji.


Rat na Kosovu koji je poceo naredne godine ucinio je oruzje jos dostupnijim, posto je naoruzanje svercovano preko Makedonije i u nekim slucajevima skladisteno na tajnim lokacijama u Makedoniji.


Godine 2000, po zavrsetku sukoba, NATO snage su pocele da razoruzavaju Oslobodilacku armiju Kosova, KLA. Prema podacima "Safeworld"-a, "posmatraci su u to vreme objavili da su velike kolicine oruzja dopremljene na sever Albanije i u neke regione Makedonije".


Zahvaljujuci razlicitim kanalima, nije bilo nestasice oruzja kada se pojavila albanska gerilska formacija po imenu Oslobodilacka nacionalna, NLA, i u januaru 2001. godine zapocela pobunjenicku kampanju na severu Makedonije. Vladine snage pokusale su da povrate kontrolu nad ovim oblastima, da bi, nakon sto je konflikt obustavljen, u jesen 2001. konacno bile poslate NATO jedinice. U avgustu 2001, vlada je sa NLA pobunjenicima potpisala dokument danas poznat kao Ohridski sporazum, kojim su pobunjenici prihvatili da obustave dalje sukobe i razoruzaju se u zamenu za odredjene politicke ustupke.


Gezim Ostreni se nalazi na celu tela za nacionalnu koordinaciju pri makedonskoj vladi, koje je ustanovljeno 2003. godine da bi organizovalo dobrovoljnu predaju oruzja. On je jedan od nekoliko bivsih pobunjenika koji su na osnovu Ohridskog sporazuma usli u glavni tok makedonskih zvanicnih drzavnih struktura. Zbog uloge koju je imao kao nacelnik staba ove formacije za vreme sukoba, posle angazmana na Kosovu u svojstvu komandanta KLA, IWPR ga je pitao o oruzju koje je bilo u posedu NLA. U intervjuu se samo nasmejao na pitanja o tome kako su se pobunjenici naoruzavali i odgovorio da takvi detalji "i dalje predstavljaju vojnu tajnu".


Ostreni naglasava razliku izmedju naoruzavanja pobunjenika i aktuelne situacije, u kojoj se oruzje nalazi u rukama civila. Izjavio je da su problem oruzja NLA resile mirovne trupe NATO-a u akciji razoruzavanja "Sustinska zetva", koja je usledila posle potpisivanja Ohridskog sporazuma.


"Svo oruzje koje smo posedovali predato je predstavnicima NATO-a, i ono je unisteno", kaze on. "Sada treba da prikupimo oruzje koje se nalazi u rukama civila, a to je sasvim drugacija vrsta problema. To oruzje se nalazi izvan hijerarhijske kontrole. Njega zapravo niko ne kontrolise, i zato su civili njegove zrtve."


Ostrenijeve tvrdnje pocivaju na cinjenici da je NATO uspeo da prikupi priblizno 3.800 komada lakog i pesadijskog naoruzanja - znatno vise od ciljne brojke od 3.000, sto je kolicina za koju se NLA obavezala da ce je predati. Ali, neki smatraju da ni jedna ni druga brojka nisu ni priblizne stvarnoj kolicini oruzja koje su pobunjenici posedovali.


Danas, glavni izazov monopolu vlasti na koriscenje oruzane sile dolazi od Albanske nacionalne armije, ANA, koja tvrdi da ima aktivne gerilske snage na Kosovu, u oblasti Presevske doline na jugu Srbije, u kojoj dominiraju Albanci, kao i u Makedoniji. Ova organizacija stekla je slavu 2003. godine kada je preuzela odgovornost za vise manjih napada koji su organizovani u ove tri oblasti. Tesko je proceniti njenu snagu, ali verovatno je da se broj njenih pripadnika u Makedoniji moze izraziti u stotinama, pre nego u hiljadama. Ova formacija tvrdi da radi na realizaciji pan-albanskog programa kojeg su se i KLA i NLA navodno odrekle, mada neki analiticari tvrde da je povezana sa organizovanim kriminalom koji koristi pogodnosti koje mu pruzaju nekadasnje "krizne oblasti" u Makedoniji gde je policijska kontrola slaba, a prekogranicno krijumcarenje u procvatu.


Uporno prisustvo ANA i naoruzanih kriminalaca u delovima zemlje u kojima Albanci cine vecinu podsticu strahove Makedonaca od ponovnog izbijanja nasilja, i ucvrscuju siroko prihvacen stav da pripadnici albanske manjine vise krse zakon kada je u pitanju skladistenje i koriscenje ilegalnog oruzja.


U Kumanovu, gde su se odvijali neki od najzescih sukoba 2001.godine, neki Makedonci smatraju da je sasvim ocigledno koga treba kriviti.


"Albanci u Kumanovu i okolnim oblastima naoruzani su do zuba", izjavio je jedan tamosnji stanovnik koji je u vreme sukoba 2001. godine bio mobilisan za makedonsku vojsku kao vozac tenka. "Nema kuce bez 'kalasnjikova'. Policija bi trebalo da udje u njihove podrume i konfiskuje oruzje i bacace raketa."


Mada je tesko proveriti ove tvrdnje, dobro obavesteni posmatraci smatraju da se vise oruzja nalazi u rukama Albanaca. "Izgleda da je ilegalno posedovanje oruzja rasirenije medju pripadnicima albanske zajednice", navodi se u skorasnjem izvestaju organizacije "Safeworld". "Visok stepen nepoverenja izmedju albanske zajednice i drzave znaci da Albanci nisu imali motivaciju da prijave svoje oruzje ili ga pribave na legalan nacin, pa se velika kolicina oruzja i dalje nalazi u opticaju posle krize iz 2001. godine."


Ipak, kao sto se naglasava u izvestaju, stanoviste da su Albanci jedini krivci samo je delimicno tacno. Oblasti koje naseljavaju Makedonci na jugu i istoku zemlje takodje nisu imune na oruzje.


"Oruzja ima i medju Makedoncima i medju Albancima", kaze za IWPR general Zehedin Tusi, zamenik nacelnika generalstaba Vojske Makedonije. "To je deo takozvane kulture oruzja koja je prisutna na citavom Balkanu."


General Tusi, koji je etnicki Albanac, veruje da je trgovina svercovanim oruzjem najvecim delom obustavljena jer je trziste vec prezasiceno. Male kolicine koje sada ulaze u zemlju "uglavnom stizu preko granicnih prelaza, tamo gde postoje putevi, a ne preko planina", izjavio je.


Drugi se slazu da ovaj problem ne poznaje etnicke podele i da vlada treba da izvrsi jednak pritisak za razoruzavanje u citavoj zemlji. Boris Stojmenov, uvek otvoreni lider partije VMRO-Makedonija i vlasnik televizijske stanice Kanal 5 u Skoplju, kaze za IWPR da bi "razoruzavanje trebalo sprovesti ne samo na severozapadu Makedonije, vec i u drugim delovima zemlje, tamo gde Makedonci predstavljaju vecinu."


"Posle rata, mnogo oruzja je zaostalo u istocnoj, centralnoj i juznoj Makedoniji. U Skoplju, Stipu, Bitolju i Strumici, pucnjave su cak cesce nego u Tetovu ili Kumanovu."


U Kumanovu, gde obe zajednice i dalje zive u istim delovima grada, jedan mladi Albanac rekao je za IWPR: "Nije tacno da su samo Albanci naoruzani. Da ste bili u Kumanovu za docek nove godine culi biste kaknonadu da biste pomislili da ste u Bagdadu. Pucnjava se cula iz svake zgrade."


ETNICKI MAKEDONCI TAKODJE UMESANI


Na strani etnickih Makedonaca posedovanje oruzja nije samo pitanje naoruzanja zaostalog posle okoncanja sukoba na Balkanu. Nacionalisticka vlada VMRO, koja je izgubila na izborima prosle godine, bila je odgovorna za deljenje oruzja 2001.godine.


Veliki deo ovog oruzja podeljen je rezervnom sastavu policije i vojske, kao i civilnim jedinicama sastavljenim u selima etnickih Makedonaca. Jedan od najkontroverznijih poteza bilo je formiranje "Lavova", paravojne policijske formacije, po nalogu ministra unutrasnjih poslova Ljube Boskovskog u junu 2001.godine. Formirana oko jezgra koje su cinili profesionalni policajci, ova jedinica je okupljala rezerviste, koji su cesto bili i clanovi VMRO, i delila im oruzje. "Lavovi" su rasformirani 2002.godine.


Posle okoncanja sukoba ucinjen je napor da se podeljeno oruzje povrati, ali misljenja o tome koliko je ova akcija bila uspesna ostaju podeljena. Aktuelni ministar unutrasnjih poslova, Hari Kostov, tvrdi da je akcija oduzimanja oruzja gotovo privedena kraju. "Svo oruzje koje je Ljube Boskovski podelio pripadnicima rezervnog sastava policije sada je vraceno. Ostalo je jos samo troje ili cetvoro ljudi koji su dobili oko 500 automatskih pusaka (ukupno) koje jos nisu vracene."


Uprkos ovoj optimistickoj proceni, jedan visoki oficir policije iz njegovog ministarstva izjavio je za IWPR da je ovaj problem jos daleko od toga da bude resen, jer je tesko ustanoviti koliko je oruzja zapravo bilo podeljeno, zato sto u ono vreme taj proces nije bio kontrolisan. "U ono vreme, automatsko oruzje je deljeno bez odgovarajucih mehanizama kontrole i nije vodjena striktna evidencija o tome ko je sve dobio 'kalasnjikove'", izjavio je oficir koji je zeleo da ostane anoniman. "Oruzje koje je bilo zavedeno sada jeste vraceno. Ali, oruzje je cesto deljeno direktno iz magacina, bez ikakvog zapisa o tome."


Situaciju je dodatno pogorsala cinjenica da su neki od rezervista odabranih za Lavove vec imali policijski dosije. Emin Salah, ekspert iz Ministarstva unutrasnjih poslova, nedavno je izjavio da je u periodu od 1999. do 2002, dok je VMRO bila na vlasti, 2.425 dozvola za oruzje izdato licima koja su bila kaznjavana, a vecina njih su etnicki Makedonci.


KRIMINAL I SIROMASTVO


Mada su tenzije izmedju makedonske i albanske zajednice splasle posle zavrsetka sukoba 2001. godine, taj sukob je sada zamenila epidemija oruzanih licnih obracuna. Prema podacima koje je u oktobru objavio makedonski "Institut za oruzje", do sada je u 2003. godini u pucnjavama nastradalo 71 lice, cime se nastavlja trend iz 2002. godine, kada su zabelezena 84 takva ubista. To Makedoniju cini jednom od najopasnijih zemalja u Evropi, kada je u pitanju kriminal povezan sa oruzjem.


Neke od zrtava nastradale su u svadjama i licnim sukobima, ali ocigledno je da postoji i problem sa sukobima u podzemlju, narocito na severu i zapadu zemlje, gde je sverc veliki biznis, a policijska kontrola je jos nedovoljna.


Dr Dragan Markovic, hirurg u centralnoj bolnici u Tetovu, na severozapadu Makedonije, bio je u prilici da vidi neke od posledica. Kao specijalista za hirurgiju grudnog kosa, dr Markovic je clan malog tima koji uprkos nevelikim platama i zastareloj opremi pokusava da spase zrtve kriminala povezanog sa oruzjem.


Nimalo ne iznenadjuje to sto deluje iscrpljeno. Kaze da je prosle godine obavio izmedju 100 i 150 operacija, uglavnom na muskarcima starosti od 15 do 30 godina koji su bili pogodjeni u grudi, ruke, ledja ili noge. Oni koji su pogodjeni u glavu moraju da idu u Skoplje, udaljeno 40 kilometara. "Ovde nista ne mozemo uciniti za njih", kaze Markovic.


Hirurg kaze da ovaj talas nasilja nema veze sa etnickom pripadnoscu - on procenjuje da je operisao priblizno isti broj Albanaca i Makedonaca.


Uzroci nasilja leze u siromastvu, kaze on - nezaposlenost, cija je stopa zvanicno 37 odsto, prisiljava mnoge da se okrenu organizovanom kriminalu.


SKROMNI REZULTATI INICIJATIVA ZA RAZORUZANJE


Godinu dana nakon sto je porazen VMRO na izborima, aktuelna vlada - koalicija Socijaldemokratskog saveza Makedonije i Demokratskog saveza za integraciju - zapocela je realizaciju velikog programa koji je imao za cilj da podstakne dobrovoljnu predaju oruzja.


Medijskom kampanjom koja je otpocela u septembru najavljena je amnestija u citavoj drzavi pocevsi od 1. novembra, sa naglaskom na pokusaju da se promeni nacin na koji albanske i makedonske zajednice dozivljavaju oruzje. Kao dodatni podsticaj vlada je objavila da ce svako ko preda oruzje biti ukljucen u nagradnu igru u kojoj je glavna nagrada automobil. Cinici se sada sale da bi za mnoge daleko privlacnija nagrada bio novi "kalasnjikov".


Amnestija sa rokom od 45 dana organizovana je na 123 lokacije na kojima su ljudi mogli predati neprijavljeno oruzje - ili prijavljeno oruzje koje im vise nije potrebno. Blagoja Markovski, vladin sluzbenik nadlezan za organizaciju programa, izjavio je da su do 15. novembra - dve nedelje od pocetka amnestije - njegovi sluzbenici prikupili 389 komada oruzja. U prikupljenom arsenalu nalazili su se bacaci raketa, mine i eksplozivi, hiljade komada municije i vise razlicitih vrsta automatskih pusaka i pistolja.


Podaci saopsteni po isteku trecine planiranog roka pokazuju da ce konacna kolicina prikupljenog oruzja predstavljati tek mali procenat desetina hiljada komada ilegalnog oruzja .


Pre pocetka kampanje, neki od predstavnika medjunarodne zajednice izrazavali su zabrinutost da je citava akcija lose osmisljena i prerano organizovana. Diplomate su prethodno sugerisale vladi da amnestiju zakaze za prolece sledece godine, da bi imala vise vremena da se pripremi. U septembru je jedan visoki diplomata rekao za IWPR: "Oni (vlada) su tvrdili da su spremni, ali mi ne znamo kako to misle da izvedu. Nije jasno zasto ne zele da se potrude da osiguraju uspeh pre nego sto otpocnu jednu takvu akciju."


Jedan od razloga za zabrinutost jeste u mogucnosti da proces bude neujednacen, posto Albanci vise oklevaju da se odreknu svog oruzja, s obzirom na nedostatak poverenja u vladine snage bezbednosti.


"Nema izgleda da ova akcija donese bilo kakve znacajnije rezultate", izjavio je za IWPR analiticar koji je zeleo da ostane anoniman, jos pre nego sto je akcija uopste otpocela. "Albanci nisu spremni da se odreknu oruzja, i to zato sto im je ono i dalje potrebno, jer multietnicka policija nije uspela da odgovori svom zadatku. Potrebno im je da bi se zastitili, ne samo od Makedonaca, nego i od drugih Albanaca.


"Predace ono sto im vise nije potrebno, ali uvek ce imati u kuci nesto od vatrenog oruzja."


Do sada prikupljeni podaci daju za pravo ovakvom misljenju. IWPR je saznao da je amnestija bila najuspesnija u Skoplju i nekima od oblasti u kojima Makedonci predstavljaju vecinu, u zapadnim i centralnim delovima zemlje. IWPR je od nekoliko izvora povezanih sa citavim postupkom organizacije amnestije nezvanicno saznao da su Albanci na zapadu Makedonije zaista bolje naoruzani nego bilo ko drugi, i da se oruzje tamo ne predaje tako lako kao u drugim delovima zemlje.


Dodatni problem koji izaziva zabrinutost kod analiticara jeste mogucnost da se opozicione partije - makedonske i albanske - suprotstave ovom procesu. Do sada je Demokratska partija Albanaca, koju predvodi Arben Dzaferi, odbijala da podrzi kampanju i pokusavala da blokira napore ulozene u organizaciju amnestije na severozapadu zemlje. Strahuje se da bi nekadasnja vladajuca partija, VMRO, mogla uciniti isto medju pripadnicima zajednice etnickih Makedonaca.


Vlada se jos nije izjasnjavala o tome sta ce preduzeti ako se suoci sa takvom organizovanom opozicijom. Tokom leta, savetnik premijera za pitanja nacionalne bezbednosti, dr Lazar Kitanoski, priznao je da "nije pripremljena strategija za ono sto treba ciniti u slucaju da DPA ili VMRO pokusaju da blokiraju kampanju za razoruzanje. Jedino sto mozemo ciniti jeste da to javno iznosimo i tako pokazemo medjunarodnoj zajednici ko ometa demilitarizaciju i pomirenje u nasoj republici."


Druga strategija vlade jeste uvodjenje ostrijih zakona za registraciju oruzja, koji su sada u postupku usvajanja. Ali, general Tusi, zamenik nacelnika generalstaba, smatra da izmene u zakonima nece imati mnogo efekta ako se proces razoruzanja namece odozgo.


"Usvojicemo novi zakon o razoruzanju, ali pitanje je od kakvog ce to znacaja biti ako ljudi odbiju da ga prihvate?" izjavio je. "U albanskoj populaciji prisutno je izrazeno nepoverenje u organe bezbednosti. Pored toga, imamo i visok stupanj etnicke netolerancije i mrznje. Albanci moraju biti ukljuceni u ovaj proces na nacin koji ce im pokazati da oruzje predstavlja pretnju prvenstveno za njih same i njihove porodice."


Uprkos izrazenim rezervama u pogledu nacina na koji je kampanja vodjena, za "Safeworld" je najvaznije to da ona predstavlja pocetak procesa kroz koji ce se ljudi osetiti dovoljno sigurnim da se odreknu oruzja kao dela njihovog nacina zivota.


"Pokretanjem ove kampanje za amnestiju vlada je pokazala da pridaje znacaj problemu razoruzanja, ali to je samo prvi korak", izjavio je direktor ove organizacije Pol Ivis u saopstenju za stampu izdatom na pocetku amnestije. "Ovaj proces mora biti podrzan merama za dugorocno poboljsanje bezbednosti u zemlji i sirem regonu, cime ce se postici to da se pripadnici obe etnicke zajednice osete dovoljno bezbednim da predaju svoje oruzje."


KOSOVSKI ALBANCI SE NE ODRICU SVOG ORUZJA


Severno od granice, na Kosovu, zaostalo je jos mnogo oruzja nakon oruzanog sukoba u pokrajini. U izvestaju nevladine organizacije "Small Arms Survey" iz juna 2003. godine procenjuje se da na Kosovu postoji izmedju 330.000 i 460.000 komada lakog i pesadijskog naoruzanja pri cemu je oko 300.000 u nelegalnom posedu. U istrazivanju koji je ova grupa sprovela ukazuje se da dve trecine kosovskih domacinstava poseduje oruzje. Prema istrazivanju Programa za razvoj Ujedinjenih nacija, UNDP, jedna petina ucenika u kosovskim skolama je naoruzana.


Kao sto se to desilo u Makedoniji, medjunarodna zajednica je ulozila napore u proces razoruzavanja cim se oruzani sukob okoncao. U junu 1999. godine, NATO je zapoceo delikatnu operaciju prikupljanja oruzja od Oslobodilacke vojske Kosova, OVK. Od ove formacije, koja je brojala 20.000 boraca zahtevalo se da preda naoruzanje u okviru priprema za transformaciju u civilni Kosovski zastitni korpus, KZK. Do okoncanja ovog procesa u oktobru 1999. godine, OVK je predala vise od 6.000 komada oruzja medjunarodnim mirovnim trupama, KFOR, pod vodjstvom NATO-a.


Novoj organizaciji, Kosovskom zastitnom korpusu, KZK, omoguceno je da zadrzi 2.000 pusaka od kojih se 200 koristi za cuvanje vojnih objekata dok se ostatak cuva u obezbedjenim magacinima.


Zakonski propisi su poostreni, a Misija Ujedinjenih nacija na Kosovu, UNMIK, preuzela je nadleznost nad kontrolom i registracijom oruzja pri cemu svakome ko ne bude imao odgovarajucu dozvolu preti visoka novcana, kao i desetogodisnja zatvorska kazna.


Medjutim, oruzje koje je prikupio KFOR predstavlja samo vrh ledenog brega. Jos uvek se otkriva na hiljade komada. Prema podacima u posedu KFOR-a koje je IWPR dobio na uvid, medjunarodne mirovne trupe od svog razmestanja na Kosovu u junu 1999. godine zaplenile su i unistile 18.000 komada oruzja koje su nelegalno posedovali pojedinaci. Major KFOR-a Hans Lampalcer rekao je da se podaci odnose na puske, protivtenkovsko naoruzanje i sest miliona komada municije.


Jedne avgustovske noci ove godine, grupa vojnika KFOR-a zaplenila je tri tone municije ukrcane na dva camca koja su plutala rekom Drini, na granici sa Albanijom. Na camcima nije bilo nikoga zbog cega nisu razjasnjene okolnosti u vezi sa ovom plenidbom, mada se radi o najvecoj zaplenjenoj kolicini oruzja od kada se KFOR pojavio na Kosovu 1999. godine.


Medjunarodna policija je takodje odigrala veoma vaznu ulogu u akciji konfiskacije oruzja u pokrajini. Od juna 1999. godine do kraja februara ove godine, medjunarodna policija oduzela je 3.361 komad oruzja, ukljucujuci automatske i snajperske puske.


Kao sto je to bio slucaj u Makedoniji, znacajan deo oruzja koji je predat ili zaplenjen potice iz Albanije gde su 1997. godine opljackani vojni magacini.


Bilo je nekoliko manjih pokusaja da se promovise proces razoruzanja u pokrajini. U okviru zajednickog projekta KFOR-a, Misije Ujedinjenih nacija, kabineta kosovskog premijera i lokalne zenske grupe "Jeta Ime", prikupljeno oruzje je pretopljeno i iskorisceno za proizvodnju celicnih poklopaca za vodovodne i kanalizacione otvore, ali i suvenire, koji su se potom prodavali sirom Kosova. Mada se do oruzja u vecoj meri doslo putem konfiskacije umesto dobrovoljne predaje, ovaj proces ipak predstavlja dobru propagandu za dobrovoljnu predaju oruzja.


Ove godine je UNDP pokrenuo znatno ambiciozniju akciju za predaju oruzja uz odgovarajuce podsticaje stanovnicima Kosova da se ukljuce u akciju jer je sasvim ocito da nisu voljni da se odreknu oruzja koje poseduju. Koristeci novac koji je ustupila japanska vlada, UNDP je obecao da ce potrositi 675.000 americkih dolara za izgradnju skola, domova zdravlja i lokalnih centara u tri kosovske opstine koje prikupe najvise oruzja.


Ipak, uprkos javnoj kampanji koja je pratila ovu akciju, jednomesecna amnestija koja se okoncala 1. oktobra imala je razocaravajuce rezultate. Samo je 155 komada oruzja predato nadleznim organima. Trebalo bi dodati da je mnogo vise komada oruzja registrovano cime se doprinosi uspostavljanju bolje javne kontrole nad oruzjem u privatnom vlasnistvu.


UNDP na Kosovu jos uvek razmatra kako krenuti dalje."Jos uvek nam nije jasno zasto nismo u stanju da znacajnije smanjimo kolicinu oruzja u nelegalnom posedu pojedinaca", izjavila je Mari-Frans Dezarden, programski menadzer projekta UNDP-a za kontrolu nelegalnog lakog i pesadijskog oruzja. "Moramo dobro razmisliti o tome i utvrditi gde gresimo."


Ovaj projekat se zasniva na modelu "oruzje za razvoj" koji je prvi put sa izvesnim uspehom sproveden u susednoj Albaniji. Zasto se onda ovakav model suocio sa neuspehom na Kosovu?


Gradjani Kosova sa kojima su razgovarali novinari IWPR-a izneli su razlicite razloge za neuspeh projekta. Slicno situaciji u Makedoniji, opsti nivo kriminala i nepoverenje u policiju su razlozi zbog kojih ljudi zele da sami zastite svoje porodice. Cini se da ovaj model prikupljanja oruzja nije dobro osmisljen jer javnost nema poverenja u lokalne organe vlasti zbog cega ljudi sumnjaju da ce njihove lokalne zajednice zaista dobiti obecanu pomoc donatora. Za razliku od Kosova, u Albaniji je UNDP kontrolisao nacin na koji se trosi novac prikupljen od donatora.


Na Kosovu se oruzje koristi u najrazlicitije svrhe - za namirenje starih racuna i medjusobne obracune, ali i da bi se porodice osecale bezbednije u svojim domovima. Ipak, u razgovorima novinara IWPR-a sa etnickim Albancima najcesce se provlacila cinjenica da oni zele da se odreknu oruzja koje poseduju zbog zabrinutosti za svoju buducnost. Mnogi sumnjaju u iskrene namere medjunarodne zajednice u vezi sa konacnim statusom Kosova. Kao sto je to jedan od nasih sagovornika rekao: "Ukoliko nam ne daju nezavisnost, to bi znacilo da bi se srpske snage [bezbednosti] mogle vratiti, a mi ne zelimo da ih docekamo nenaoruzani kada se to desi."


Mada su preliminarni razgovori izmedju Beograda i Pristine zapoceli u oktobru ove godine, malo je kosovskih Albanaca ili Srba koji veruju da ce se uskoro doci do konacnog resenja za sporni status pokrajine.


U gradovima i selima sirom medjunarodnog protektorata, zabrinutost za buducnost i bolne uspomene na blisku proslost, zajedno sa sumnjama u sposobnost policije da ih zastiti, znaci da ce i Srbi i Albanci zadrzati oruzje koje trenutno poseduju.


Razoruzati Kosovo znaci ubediti mestane sela kao sto je Prekaz da predaju svoje oruzje. Ovo maleno selo, udaljeno 16 kilometara od Pristine, lezi u Drenickoj dolini, nekadasnjem najjacem uporistu OVK. Prekaz izgleda kao bilo koje drugo selo na Kosovu - izolovano, okruzeno poljima i blago zatalasanim brdima, sa poljoprivrednim imanjima izgradjenim na starinski nacin sa tornjem u jednom uglu, dok sami mestani pokusavaju da obnove svoje zivote posle zavrsetka rata na Kosovu.


Ono sto izdvaja Prekaz od drugih mesta na Kosovu je kljucna uloga koje je ovo selo odigralo na pocetku sukoba u pokrajini 1998. godine. U Prekazu zivi porodica Jasari, ciji su clanovi oduvek bili naoruzani, sto je reputacija koja ih prati jos od vremena Otomanskog carstva. Poslednji vodja porodicnog klana, Saban Jasari poginuo je zajedno sa svoja dva sina - od kojih je jedan ucestvovao u osnivanju OVK - i 52 rodjaka koji su odupirali trodnevnom napada srpskih snaga. Opsada se zavrsila zestokim artiljerijskim napadom koji je potpuno razorio ovo selo.


Otpor porodice Jasari postao je legendaran medju kosovskim Albancima i ovekovecen je u narodnim pesmama i na posterima.


Ovde ljudi sa smehom odbacuju i samu pomisao da bi mogli predati svoje oruzje. Ovo je mesto koje veruje iskljucivo u samoodbranu. Imajuci u vidu jos uvek sveze ratne uspomene u glavama ovih ljudi, radikalne promene u njihovim stavovima su neophodne da bi ih ubedili kako bi neko drugi mogao da im garantuje bezbednost.


Pedesetogodisnji Gani Dzemajli zaustavio je svoj prastari traktor na njivi da bi razgovarao sa novinarom IWPR-a. On energicno tvrdi da je razoruzavanje losa ideja. "Cak i kada bih imao oruzje, ne bih ga predao jer ne verujem da bi mi policija ili KFOR mogli garantovati bezbednost u bilo kom trenutku."


"Ni lokalnoj, ni medjunarodnoj policiji, ali ni mirovnim trupama ne treba verovati jer su resili veoma mali broj teskih zlocina", kaze on. "Potrebno vam je oruzje da bi se zastitili posto od policije jedino mozemo cuti da je istraga u toku kada se dogodi neko ubistvo. A u vecini slucajeva se nista ne desi."


Cini se da podaci medjunarodne policije potvrdjuju ovu tvrdnju. Od 44 slucajeva ubistva zabelezenih ove godine, 26 nije reseno.


Mitaher Haskuka, psiholog koji radi za UNDP, slaze se da mnogi ljudi na Kosovu imaju malo poverenja u vladavinu prava. Ovakvo nepoverenje, smatra on, potice iz davnih vremena, znatno pre nedavnog rata na Kosovu, i duboko je ukorenjeno u istorijski odnos Albanaca prema samoodbrani zbog imanentne slabosti centralnih vlasti u ovim krajevima tokom prethodnih decenija i stoleca.


"Nepostojanje drzave i drzavnih institucija navodi ljude da uzmu pravdu u sopstvene ruke", izjavio je Haskuka za IWPR. "U tom pogledu, oruzje je steklo neku vrstu kultnog statusa medju Albancima, pogotovo na Kosovu i u severnoj Albaniji, oblastima u kojima tokom istorije nije bilo snaznih centralnih vlasti koje bi nametnule vladavinu prava. Sve dok se ljudi ne osecaju bezbedno, uvek ce postojati sklonost da nose oruzje sa sobom."


Kao i u Makedoniji, nisu samo kosovski Albanci naoruzani. Cini se da ni srpska manjina nije spremna da se odrekne oruzja koje poseduje. "Ne verujemo da su snage bezbednosti na Kosovu u stanju da u potpunosti zastite Srbe tako da se moramo postarati za sopstvenu bezbednost", izjavio je covek koji zivi u srpskoj enklavi u Gracanici.


Ministarstvo unutrasnjih poslova iz Beograda delilo je oruzje kosovskim Srbima tokom devedesetih, a izvesnu kolicinu je raspodelila Vojska Jugoslavije pri svom povlacenju iz pokrajine u junu 1999. godine.


Ionako nizak nivo poverenja izmedju Srba i Albanaca dodatno je uzdrman nizom etnicki motivisanih napada. Jedan od tragicnijih incidenata dogodio se u avgustu ove godine kada je nepoznati napadac otvorio vatru na srpsku decu koja su se kupala u reci u blizini srpske enklave Gorazdevac. Dvoje je smrtno nastradalo, ukljucujuci jedanaestogodisnjeg srpskog decaka.


PREZASICENOST ORUZJEM U ALBANIJI


Nije svo oruzje koje se koristilo na Kosovu i u makedonskom konfliktu pristiglo iz Albanije. Ipak, iznenadna poplava oruzja opljackanog iz 1.300 vojnih magacina sirom zemlje tokom 1997. godine znacila je da je vise oruzja dostupno po nizim cenama, nego sto je to ikada ranije bio slucaj.


Gradjanski nemiri u Albaniji izbili su u martu 1997. godine kada su gnevni ljudi izasli na ulice da bi protestvovali zbog sloma "piramidalnih" investicionih sema. U siromasnoj Albaniji ljudi su bili spremni da snose rizik ulazuci sopstveni novac u privatne fondove koji su obecavali visoke kamate, ali bez cvrste finansijske osnove, ali su ih mogli isplacivati jedino dok pristizu nove sveze uplate. Kada je doslo do sloma, na hiljade ljudi je ostalo bez prebijene pare u dzepu. Zahtevalo je obestecenje od vlade, koja je i sama bila na ivici bankrotstva.


Bande su pocele da pljackaju prodavnice i provaljuju u vojne magacine, odnoseci sve sto bi im doslo pod ruku. Prema zvanicnim podacima vlade, albanska armija je izgubila 550.000 komada oruzja, 31.000 rucnih granata, najmanje 840 miliona komada municije i velike kolicine eksploziva. Drugi procenjuju da je kolicina nestalog oruzja znatno veca i bliza brojci od 650.000.


Od 550.000 komada oruzja za koje vlada veruje da je opljackano, 200.000 je pronadjeno, 150.000 je prokrijumcareno van zemlje sto znaci da je preostalih 200.000 u rukama civila.


Suocavajuci sa situacijom bez presedana, albanske vlasti pokrenule su akciju na nacionalnom nivou radi prikupljanja oruzja. Kampanja je zapocela u avgustu 1997. godine proglasavanjem amnestije za sve koji dobrovoljno predaju vlastima opljackano oruzje. Vladina komisija na celu sa potpredsednikom albanske vlade oformljena je sa ciljem da nadzire proces prikupljanja oruzja. U maju 2000. godine, komisija je prosirila svoje aktivnosti angazujuci oko 250 policajaca za ovaj zadatak. Mada je njihov broj kasnije znatno smanjen, policajci su posetili vise od milion albanskih domova od 1997. godine trazeci od ukucana da dobrovoljno predaju oruzje ili potpisu izjavu kojom potvrdjuju da ga ne poseduju.


Parlament je dvaput produzio rok za predaju oruzja, pri cemu ovaj poslednji istice krajem proleca 2005. godine.


NOVI MODEL STIMULACIJE I PODSTICAJA


U cilju pruzanja potpore vladinoj amnestiji, UNDP je pokrenuo niz programa u kojima se finansiranje lokalnih razvojnih projekata eksplicitno uslovljava predajom oruzja.


Prvi je bio dvogodisnji pilot projekat koji je pokrenut 1998. godine u oblasti Grams koja je izabrana upravo zbog toga cinjenice da se tamo nalazio veliki vojni garnizon iz cijih su magacina opljackane velike kolicine oruzja. Do okoncanja projekta 2000. godine, UNDP je prikupio 5.000 komada oruzja i ustanovio osnovni model za razvojne projekte u zamenu za predaju opljackanog oruzja u lokalnoj zajednici.


Potom je usledio program pod nazivom "Oruzje u zamenu za razvoj", WED, koji se u oblastima Elbasana i Dibera zavrsio 2002. godine, nakon sto je prikupljeno 6.000 komada oruzja. I ovoga puta upotrebljen je isti osnovni pristup, ali se ovoga puta trazilo i fizicko unistavanje oruzja - 16.000 komada nelegalnog oruzja je unisteno.


Trenutno aktuelni program poznat je pod imenom "Kontrola lakog i pesadijskog naoruzanja", SALWC. Ovaj projekat nastavlja stopama svog prethodnika - programa "Oruzje u zamenu za razvoj", WED, ali uz ogranicena sredstva za pet oblasti za koje je namenjena pomoc - Tirana, Skadar, Leza, Kukes i Vlora. U okviru ovog programa po prvi put je uveden znacajan mehanizam - konkurencija. Ona sela, okruzi ili opstine koji prikupe najvise oruzja dobijaju novac za prethodno identifikovane lokalne razvojne potrebe. "Uveli smo formulu gde se nagradjuju sela koja su se pokazala najuspesnijima u prikupljanju oruzja - po glavi stanovnika", rekao je Lorens Doci, programski menadzer UNDP-a u Albaniji za reforme bezbednosnog sektora. On je ranije upravljao SALWC projektom. "Na nivou sela, oni koji bi predali najvise oruzja dobili bi maksimalno 20.000 americkih dolara, dok bi najuspesnije opstine osvojile 50.000 dolara. Na samom pocetku smo saopstili da svaka lokalna zajednica moze ucestvovati u ovom projektu."


Ovaj efekat se pojacava putem javnih kampanja u okviru koje su se ljudi informisali kakve su koristi od razoruzavanja. Tokom 2003. godine nova komponenta - reforme bezbednosnog sektora usredsredjene na implementiranje novog modela rada policije u lokalnoj zajednici - dodata je projektu SALWC.


Znacaj ovih programa po modelu oruzje-za-razvoj ne lezi u tolikoj meri u samoj kolicini predatog oruzja - oko 18.000 komada oruzja je predato u okviru sva tri UNDP projekta - koliko u njihovom uticaju i podsticaju procesu uklanjanja uvrezenih predrasuda o vlasnistvu nad oruzjem.


Jos jedan vazan faktor - koji predstavlja kljucnu razliku izmedju ova tri projekta i nedavno proglasene jednomesecne amnestije pod pokroviteljstvom UNDP-a na Kosovu - je cinjenica da su Ujedinjene nacije upravljale novcem i isplatama, a ne lokalne vlasti.


Privatno su izvori iz Ujedinjenih nacija izjavili za IWPR da albanska vlada ne bi trebalo da produzava rok za isticanje amnestije u odnosu na postojeci - prolece 2005, s obzirom na to da su zakoni o vlasnistvu nad oruzjem znatno poostreni. Umesto toga, kazu oni, tim za prikupljanje oruzja lokalne policije trebalo bi da obezbedi primenu vladavine prava.


"Ukoliko albanska vlada zeli da promeni stare navike i predrasude, onda bi trebalo zaboraviti na amnestije na nacionalnom nivou, a policija bi trebalo da sprovodi zakon na terenu", izjavio je izvor iz Ujedinjenih nacija za IWPR.


KRIMINAL I SVERC ORUZJA


Masovno krijumcarenje oruzja zapocelo je, a potom i intenziviralo 1997. godine pothranjujuci sukobe na Kosovu i u Makedoniji koji su se gasili kako je potraznja za oruzjem opala po zavrsetku ovih ratova.


Napore albanskih vlasti na suzbijanju nelegalne trgovine potpomoglo je partnerstvo koje su uspostavile sa Misijom Ujedinjenih nacija na Kosovu, UNMIK.


"Trebalo bi imati na umu da se nasa oblast [Kukes, severna Albanija] granici sa dve teritorije na kojima su besneli oruzani sukobi neko vreme - Kosovo i Makedonija", izjavio je za IWPR Medi Canga, regionalni sef policije u Kukesu. "Ali sa sigurnoscu mogu da kazem da vise nema krijumcarenja oruzja u regionu; to je spalo na nulu. Postoji nekoliko razloga za to, ali sto se tice Kosova, glavni je cinjenica da smo uspostavili dobru saradnju sa UNMIK-om. Sto se tice Makedonije, nase patrole neprestano cesljaju pogranicnu oblast."


Canga upozorava da policija mora ostati budna: "Imamo informacije da su mnoga tajna skladista oruzja smestena uz granicu. Kriminalne grupe mozda ne svercuju ovo oruzje, ali su ga sakrili - mozda da bi ga upotrebili kasnije."


Avni Jaselari, sef jedinice za suzbijanje sverca koja je oformljena pod okriljem Ministarstva unutrasnjih poslova 2001. godine, slaze se da trend krijumcarenja oruzja ide silaznom linijom. On veruje da se organizovani kriminal okrenuo profitabilnijim aktivnostima kao sto su sverc narkoticima i trgovina ljudima jer je potraznja za oruzjem sve slabija. "Jedan od razloga za smanjenje sverca oruzjem je cinjenica da su susedne zemlje sada stabilnije, a sanse za ponovno izbijanje sukoba su znatno manje", rekao je Jaselari za IWPR. "Jos jedan razlog bi mogao biti i to sto su se kriminalne grupe, koje su bile umesane u sverc oruzjem, sada okrenule drugim kriminalnim aktivnostima".


U centralnom luckom gradu Vlora, gde su gradjanski nemiri izbili 1997. godine, sef lokalne policije, potpukovnik Neritan Nalbati, kaze da glavni problem sada predstavljaju lokalni gangsteri, a ne medjunarodni sverceri oruzjem. "Mnogi civili jos uvek poseduju oruzje, ali u vecini slucajeva su u rukama kriminalnih grupa u gradu, koje ga koriste da bi se zastitili od rivalskih bandi", kaze on. "Sto se tice svercerskih kanala ka susednim zemljama, nismo zabelezili takve slucajeve. Stavise, nismo primili nikakve informacije o tome."


ZAKLJUCAK


U Albaniji se smatra da ce ovo biti dugotrajan i spor proces u koji ce biti ukljuceni vlada, policija i lokalne zajednice. Takodje se veruje da ce svi kojih se ovaj proces tice morati da ozbiljno prihvate koncept razoruzanja.


U svim oblastima koje je IWPR posetio - u Makedoniji, na Kosovu i u Albaniji - rasprostranjenost oruzja u nelegalnom posedu je u tesnoj vezi sa nestabilnoscu i konfliktom. Ipak, u svakom od ovih slucajeva politicki kontekst bio je drugaciji sto se odrazavalo kroz razliciti stupanj otpora u ovim sredinama zahtevima da se preda oruzje. Uloge koju su drzavni organi i medjunarodna zajednica odigrali u podsticanju ili nametanju procesa razoruzanja takodje su se razlikovale od slucaja do slucaja kao i reakcije javnosti na ove poteze.


Lekcije sa Kosova i Makedonije pokazuju da zakonske promene i povremene amnestije nisu dovoljne - kljuc je izmeniti odnos javnosti na lokalnom nivou, koji je ukorenjen u tradiciji kao i u percepcijama politicke nestabilnosti i kriminala. Ukoliko se to ne postigne, protivljenje predaji privatnih arsenala oruzja tesko ce se prevladati.


Kljucno je procesu razoruzanja pridati isti politicki i drustveni znacaj koji je naoruzavanje tradicionalno imalo u ovim drustvima - putem podsticaja i stimulacija ili drugim inovativnim pristupom problemu.


Dzavit Salja, sef policije u Lezeu, oblasti u severnoj Albaniji smislio je sopstveni sistem za ubedjivanje ljudi da se rastanu sa svojim omiljenim oruzjem, i to postepeno pri cemu ih ne bi previse uznemiravao.


Poceo je tako sto je naveo sopstvene policajce da predaju oruzje iz porodicnih arsenala - na primer, stari austrijski pistolj iz prvog svetskog rata. Ovakav pristup imao je velikog uspeha tako da je Salja prikupio ogromnu kolicinu oruzja, ukljucujuci 165 komada oruzja, 12 protivtenkovskih raketa, ali je dobio i informacije o tajnim skladistima oruzja pripremljenim za krijumcarenje.


"Vidim da zajednica veruje u program prikupljanja oruzja. Svaki komad oruzja manje znaci manje zlocina", kaze Salja.


U Makedoniji je zvanicnik zaduzen za razoruzanje Gezim Ostreni izjavio za IWPR da ljudi jos uvek imaju predrasude i pogresna shvatanja o opasnosti od proliferacije oruzja.


"To oruzje ne predstavlja opasnost za drzavu, sto je suprotno rasirenom verovanju", kaze on. "Takvo oruzje predstavlja pretnju ljudima koji zive u blizini vlasnika oruzja. Nece se koristiti za podizanje pobuna ili ustanaka, vec da bi se pucalo na sopstvenu decu ili susede. Prosao sam kroz dva rata i znam to dobro."


Ovo istrazivanje pripremio je Dejvid Kvin, koordinacioni urednik u Skoplju; uz materijal koji su pripremili Ilir Aliaj i Lazar Semini u Albaniji, Naser Miftari, Artan Mustafa i Jeta Dzara na Kosovu, i Vladimir Jovanovski i Ana Petruseva u Makedoniji.


Istrazivanje predstavlja sastavni deo projekta za lako i pesadijsko naoruzanje organizacije "Saferworld" u okviru njenih napora usmerenih na razvoj kapaciteta civilnog drustva da resava problem lakog i pesadijskog naoruzanja u jugoistocnoj Evropi, za koji je vlada Velike Britanije obezbedila neophodna sredstva. "Saferworld" (www.saferworld.org.uk) ne deli neizostavno stavove iznete u ovom tekstu.


Copyright © IWPR i Saferworld 2003. Molimo vas da navedete IWPR i Saferworld pri republikaciji izvestaja.