Muke pristinskih srba

"Da li se ovo moze nazvati zivotom?", pita se Sanja Nikolic, dok sestorica pripadnika KFOR-a, sa puskama na gotovs i prstom na obaracu obezbedjuju njeno dvoje dece od izlaska iz zgrade do autobusa. Saobracaj je za kratko vreme zaustavljen.

Ispred i iza skolskog autobusa su oklopni transporeteri. Oko autobusa do zuba naoruzani vojnici spremni da deluju, ako za to bude potrebe. Deca ulaze u autobus koji ih vodi u skolu u Laplje Selo udaljeno deset kilometara od Pristine.

Sanja i njena porodica zive u zgradi u pristinskom naselju Ulpiajana u kojoj je smesteno preostalo srpsko stanovnistvo ovog grada.

Tu boravi oko stotinu srpskih porodica skupljenih iz razlicitih delova grada pod danonocnom zastitom vojnika KFOR-a.

Od kako su medjunarodne trupe usle na Kosovo prosle godine vecina od 200.000 Srba napustila je Kosovo i otisla u Srbiju, u strahu od osvetnickih napada. Oni koji su ostali zive u enklavama od kojih je Mitrovica najveca.

Sanja je, ipak, odlucila da ostane u Pristini. Ova tridesetjednogodisnja samohrana majka troje dece zivi u jedinoj srpskoj enklavi u ovom gradu.

Pre nego sto se preselila, zivela je u svom stanu u pristinskom naselju Dardanija. "Sedmorica pripadnika KFOR-a danonocno su bila u mom stanu. Vise to nisam mogla da izdrzim. I njima je bilo tesko da me cuvaju, pa su odlucili da me premeste ovde", kaze Sanja.

U njenom dvosobnom stanu je hladno. Kvarcna grejalica postoji, ali struje nema. U Pristini restrikcije struje svakodnevna su pojava. Struja nestaje svaka tri sata. Ni snabdevanje vodom nije redovno. Na kuhinjskom podu zbog toga stoje plasticne flase pune vode.

"Kad dodje struja ne znam sta cu pre da uradim. Moram da skuvam rucak, operem ili ispeglam pelene. Pampers pelene ne mogu da kupim jer nemam para, a stedim i platnene pelene, jer ne znam kako cu i kada moci da ih operem", kaze Sanja.

Sanjina tromesecna beba Tamara rodjena je u ruskoj bolnici u Kosovu Polju. Flasice, pelene, kutije, vlazne maramice.....sve to Sanji donose pripadnici KFOR-a.

Tamara nikad nece upoznati svog oca. Sanjin muž bio je bravar. Ubijen je po prestanku NATO bombardovanja, iako nikada nije bio politicki aktivan, ili pripadnik srpske policije.

Sanja je tada bila u petom mesecu trudnoce. Kada je sahranila muza, Sanja je sa petogodisnjim Miloradom i osmogodisnjim Markom otisla za Beograd.

"Albanci su nas stalno uznemiravali. Lupali su nam na vrata, zvali telefonom i pretili da ce me zaklati. Na ulici su cetvorica Albanaca pokusala da me uvuku u kola. Odlucila sam da odem za Beograd. Mislila sam, tamo je nas narod, pomoci ce mi."

Ali, u bolnici "Dragisa Misovic" u Beogradu, Sanju su docekali recima: "Dosta nam je izbeglica iz Bosne i Hrvatske, jos nam samo i ti falis. Vrati se tamo odakle si dosla."

Dva meseca su Sanja i deca provela u Beogradu, obilazeci vrata raznih humanitarnih ustanova trazeci pomoc. Svuda je nailazila na isti odgovor - "niste nas slucaj."

Zivot sa rodjacima u njihovom malom stanu bio je tezak. Spavalo se na podu. Sanja je odlucila da se vrati u Pristinu, gde su jos boravili njeni roditelji. Tamo su je docekale nove nevolje.

Pretnje su bile upucivane i njenim roditeljima. Posto joj je otac bio pretucen (slomljen nos i kljucna kost), njena roditelji su odlucili da se presele u crnogorski gradic Berane.

Ona sa decom ostaje sama. Kada nema obaveza oko dece, Sanja obicno stoji pored prozora i gleda na ulicu, bas kao i ostali stanari zgrade. Od dolaska iz porodilista, decembra prosle godine, nije izasla iz zgrade.

Kroz prozor može da vidi samo zgradu preko puta, djubre ispred ulaza, nekoliko parkiranih automobila i pripadnike KFOR-a.

Ostali stanari zgrade do prodavnice ili kod lekara odlaze uz pratnju naoruzanih vojnika. Svi zive od humanitarne pomoci.

"Najvise me boli sto su se prema meni tako poneli u Beogradu i sto niko od politickih predstavnika Srba sa Kosova nije pokusao da mi pomogne. Niko ne dolazi, niko nas ne pita kako nam je", kaze ona.

Petar Jeknic je nezavisni novinar iz Beograda.