Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Može li se Srbija izboriti sa svojom prošlošću?

By Aleksandar Roknić

Hapšenjem Gorana Hadžića, bivšeg lidera pobunjenih Srba u Hrvatskoj, Beograd je okončao važno poglavlje svoje novije, burne istorije.

Novinar IWPR-a, Aleksandar Roknić, procenjuje da li izručenje poslednjeg optuženika Haškom tribunalu nagoveštava bilo kakvu promenu u odnosu Srbije prema ratovima koji su vođeni tokom devedesetih godina.
 


 

Postoji li uopšte osećaj da se Srbija oslobodila svojih demona i da sada može da krene napred?

Beogradski sud i njegovo tužilaštvo za ratne zločine nastaviće sa radom, pa će  zasigurno  još neki ljudi biti optuženi, uhapšeni i gonjeni za zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji tokom devedesetih.

Istovremeno, usled snažnog otpora koji u Srbiji postoji prema nezavisnosti Kosova i nečemu što Srbi vide kao ciničnu ulogu Amerike i zemalja Evropske Unije koje tu nezavisnost zagovaraju, podrška članstvu Srbije u EU-u opada.

Paralelno sa time, počele su da se organizuju i brojne nacionalističke grupe i radikalni fudbalski navijači, koji su zaokupljeni borbom protiv homoseksualaca – što je pogotovo bilo vidljivo prilikom njihovog agresivnog odgovora na nedavnu najavu Parade ponosa. Članstvo tih reakcionarnih organizacija je u porastu, što je doprinelo povećanju napetosti u čitavoj zemlji.

Iako demokratski orijentisani političari, koji trenutno vode Srbiju, žele da ostanu na evropskom putu, ukoliko ekstremni desničari dobro prođu na predstojećim izborima, a pitanje Kosova ne bude rešeno, malo je verovatno da će se vlada previše baviti ratnim zločinima, njihovim nasleđem i problemima sa kojima se suočavaju žrtve nedavnih sukoba.
 


Koju vrstu uticaja na javno mnjenje imaju hapšenja srpskih optuženika i suđenja koja su u toku?

To je veoma teško proceniti. Izvesno je da trenutno, zbog približavanja parlamentarnih izbora, pitanja ratnih zločina jedva da izazivaju bilo kakvo interesovanje.

Nedavno hapšenje Ratka Mladića, bivšeg vojnog komandanta bosanskih Srba, nije izazvalo nikakve proteste; ono nije izmenilo uglavnom negativan odnos prema Haškom tribunalu, niti se odrazilo na (otprilike ravnomernu) podeljenost koja postoji oko pitanja priključenja EU-u. 


Koji su znaci da neko uopšte žali zbog onoga što se dogodilo i da prihvata odgovornost? Da li je na pomolu ikakav konsenzus o istorijskim pitanjima, ili su ljudi podeljeni?

Srbijanski predsednik Boris Tadić izvinio se svim državama i narodima koji su na bilo koji način bili oštećeni delovanjem srpskih snaga u ratovima vođenim tokom devedesetih. Ali je u isto vreme rekao i kako očekuje da se hrvatski i bošnjački lideri takođe izvine za zločine koje su počinile njihove snage.

U Srbiji preovladava stav da se Srbima daleko više sudi pred Tribunalom nego drugima, koji su takođe odgovorni za ratove i zločine koji su se odigrali tokom devedesetih; kao i stav da su ratovi bili izazvani odlučnošću hrvatskog i bosanskog rukovodstva da po svaku cenu ostvare nezavisnost, na šta Slobodan Milošević, kao tadašnji srpski lider, nije pristao.

Većina ljudi osuđuje Miloševićevu politiku, ali niko nikada nije preuzeo odgovornost za ratove, jer se veruje da su njih izazvali Hrvati i Bošnjaci, i da su Srbi najviše propatili.

Izuzev toga, nije postignut gotovo nikakav konsenzus oko istorijskog narativa. Srbijanska javnost je uglavnom prihvatila činjenicu da su Srbi činili zločine, ali još uvek insistira na tome da su oni bili i žrtve. To se najbolje vidi po desno orijentisanoj štampi.

Razlika među generacijama sastoji se uglavnom u tome što stariji ljudi veruju da su sve strane činile zločine, dok mlađi smatraju da su zločini činjeni samo nad Srbima, a da je sve drugo samo propaganda.


Da li se Srbija politički i socijalno izmenila nakon rata, i jesu li nacionalističke ideje iz devedesetih – poput Velike Srbije – i danas na snazi?

Osnovna promena sastoji se u činjenici da se ne vrši direktni politički pritisak na medije i da je poslovno okruženje daleko bolje nego u Miloševićevo doba. Drugim rečima, u Srbiji još uvek ima mnogo siromaštva, ali ljudi definitivno žive bolje.

Niko više ne spominje ekstremne nacionalističke ideje – izuzev Vojislava Šešelja, predsednika Srpske radikalne stranke (SRS), koji je optužen za zločine počinjene tokom rata.

No, Srbiji je apsolutno potrebno još vremena da bi se normalizovala, a tek će nakon toga uistinu moći da se izbori sa prošlošću.

Nevolja je u tome što – usled velikih problema sa Kosovom, čiju nezavisnost Srbija odbija da prihvati – izgleda da će nacionalistička retorika preovladavati i u budućnosti.