Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Milosevic bio upozoren na zlocine na Kosovu

Dan 58
By IWPR ICTY
Premda su svedocenja ljudi iz Milosevicevog uzeg kruga bila nedovoljno detaljna i
donekle problematicna, tuzioci nastavljaju da dokazuju jedan po jedan navod optuznice.
Bivsi istrazivac Human Rights Watch-a, Fred Abrahams, dodao je vazan detalj kada je
posvedocio da je obavestio Milosevica i druge vladine funkcionere o prekrsajima ljudskih i humanitarnog prava na Kosovu od 1996 do 2000.

Tokom ovog perioda, Abrahams je dokumentovao rasprostranjene i teske slucajeve
krsenja ljudskih prava na Kosovu, ciji su pocinioci mahom bili pripadnici srpskih i
jugoslavenskih snaga, a zrtve albanski civili. Izvestaje nastale iz ovih istrazivanja je
Human Rights Watch slao srpskim i jugoslavenskim vlastima, i Milosevicu direktno,
postom, telefaksom i mejlom. Uz to, barem jedan izvestaj, “Sedam dana terora u
Drenici,” bio je obradjen u medijima, ukljucujuci i u srpskoj stampi. Abrahams je
posvedocio da je vise puta trazio sastanke sa clanovima vlade, i da im se licno
obracao pismenim putem. Samo jednom ili dva puta je Abrahams, ili Human Rights
Watch, dobio ikakav odgovor.

Ipak, cinjenica da je barem sest detaljnih i dokumentovanih izvestaja ove organizacije kruzilo u javnosti
potvrdjuje tezu tuzilastva da je Milosevic barem morao da zna za prekrsaje ljudskih i
humanitarnog prava protiv kosovskih Albanaca, te da u nekoliko godina nije nista uradio
da te navode proveri i spreci dalja zlostavljanja. Tuzilastvo ima sledeci stav o komandnoj
odgovornosti: “Nadredjeni je odgovoran za zlocine svojih podredjenih ako je znao ili je
imao razloga da zna da se podredjeni pripremaju da izvrse ili da su izvrsili zlocine, a da
on(a) kao nadredjeni nije preduzeo potrebne i razumne mere da spreci takva dela i da
kazni pocinioce.” (Clan 7(3) Statuta Medjunarodnog suda; Paragraf 19 Druge ispravljene
Optuznice.)

Abrahamsova izjava se tako pridruzila izjavama Lorda Pedija Esdauna, doktora Ibrahima Rugove,
Batona Hadzija, Ratomira Tanica, Pukovnika Ricarda Ciaglinskog i Generala Karola
Drevinskievica. Ashdaunova izjave je bila najjaca medju njima, jer je posvedocio da je u
direktnim razgovorima upozorio optuzenog na krsenja ljudskih prava i na njegovu
odgovornost da to spreci. Iako ne postoji dokaz da je Milosevic procitao ili da je bio
upoznat sa sadrzajem izvestaja Human Rights Watch-a koji su njemu i saradnicima bili
poslati postom, telefaksom i mejlom, cinjenica da su ovi izvestaji dobili siroki publicitet
je cvrsta (premda ne pravno dovoljna) indikacija da su clanovi Vlade, ukljucujuci
Milosevica, te izvestaje primili i da su bili upoznati sa njihovim sadrzajem.

S obzirom da za sada nemaju svedoka koji je bio u Milosevicevom najuzem krugu,
tuzioci moraju mukotrpno da dokazuju da je optuzeni morao da zna da su ljudi na
Kosovu ubijani, premlacivani i deportovani dok je njihova imovina unistavana, i da je
besmislena pretpostavka da se sve to desavalo bez njegovog znanja. Sud bi prihvatio kao
dokaz Miloseviceve krivice i ako bi tuzioci uspeli da dokazu da su ovi zlocini pocinjeni u
sklopu strateskog plana. Premda nemaju dramski efekat svedoka koji bi rekao, “Da, znali
smo za zlocine; oni su bili deo naseg plana da ocistimo Kosovo od Albanaca i ja sam bio
prisutan kada je Milosevic dao naredjenje,” dokazi koji eliminisu svako drugo logicno
objasnjnje osim onoga da je Milosevic znao za zlocine a nije ih sprecio bi isto bili
dovoljni da optuzeni bude osudjen.