Međunarodna pravda/MKSJ: jun/jul 2011.
IWPR-ov dokumentarac o bošnjačko-srpskom selu koje je izbeglo nasilje značajno doprinosi izgradnji mira.
Međunarodna pravda/MKSJ: jun/jul 2011.
IWPR-ov dokumentarac o bošnjačko-srpskom selu koje je izbeglo nasilje značajno doprinosi izgradnji mira.
Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 704, 16. avgust 2011.)
Učesnici međunarodne konferencije održane prošlog meseca u Sarajevu kažu da im je dokumantarac IWPR-a o etnički mešovitom selu Baljvine pružio nadu u to da pripadnici različitih etničkih grupa u Bosni ipak mogu živeti zajedno, uprkos podelama koje im nameću političari.
Film „Selo koje je rat zaobišao“ emitovan je na konferenciji „Predstavljanje moralne hrabrosti: priče o preživljavanju“, koja je u bosanskoj prestonici održana 15. i 16. jula. Publiku su tom prilikom činili filmski reditelji i oko 120 studenata iz svih delova sveta – uključujući Ruandu, Kinu, Sjedinjene Države i region. Konferenciju su organizovali Centar za postkonfliktna istraživanja, ambasada Sjedinjenih Država u Sarajevu i organizacija Dokaz (Mediji za socijalnu pravdu).
Dokumentarac IWPR-a prikazan je u okviru panela „Mediji i društvene promene“, na kojem su predstavljena dokumentarna ostvarenja o ljudima koji su spasili pripadnike drugih etničkih grupa, pri čemu su često rizikovali i vlastite živote.
„Selo koje je rat zaobišao“ je priča o selu Baljvine u entitetu bosanskih Srba (Republika Srpska, RS). To je jedino selo u Bosni I Hercegovini u kojem se Bošnjaci i Srbi nikada nisu sukobili. Tokom Drugog Svetskog rata štitili su jedni druge od osvajača i sačuvali svoju zajednicu.
Džamija u Baljvinama je jedina na području RS-a koja nije bila uništena ili teško oštećena tokom rata koji je trajao od 1992. do 1995.
Seljani ponosno kažu da bi Bosna bila mnogo sretnija zemlja kada bi svi sledili njihov primer, te poštovali i pazili svoje susede, nezavisno od njihove etničke pripadnosti.
Luka Idzaković – tinejdžer iz Vareš i učesnik sarajevske konferencije – kaže da mu je dokumentarac IWPR-a o Baljvinama bio „neverovatno inspirativan“.
„Ulio mi je mnogo nade. Nisam mogao ni da zamislim da u Bosni postoji takvo mesto“, kazao je on. „Važno je bosanskoj publici pokazati dokumentarce koji prikazuju pozitivne primere međuetničkog suživota, jer to može u velikoj meri doprineti procesu pomirenja u ovoj zemlji.“
Tatjana Milovanović, studentkinja iz Brčkog, kaže da je bila oduševljena kada je videla kako su ljudi u Baljvinama uspeli da prevaziđu sve podele koje razdiru ostatak zemlje.
„Divno je bilo videti da u Bosni postoji mesto koje se uzdiglo iznad sveprisutne etničke mržnje koja je ovu zemlju podelila tokom devedesetih. Ljudi u Baljvinama dokazali su da možemo živeti zajedno, uprkos strašnim stvarima koje su nam se dogodile u prošlosti. Oni su najbolji primer svima nama“, kaže ona.
Ovaj film snimljen je u julu prošle godine, kao jedan u nizu kratkih dokumentaraca IWPR-a posvećenih izbeglima koji su se vratili u svoje domove, odakle su tokom rata bili oterani. Filmovi otkrivaju njihove svakodnevne probleme, ali i njihovu veru u suživot različitih etničkih grupa u Bosni (vidi: Priče o tranziciji).
Dokumentarci su snimljeni u produkciji IWPR-a i sarajevske producentske kuće Mebius Film, a emituju se na državnoj televiziji BHT1 i još 30 lokalnih televizijskih stanica širom BiH.
Isti dokumentarci su u martu ove godine bili prikazani i u Beogradu, pred grupom od četrdesetoro srednjoškolske dece iz svih delova Srbije, inače polaznika Škole ljudskih prava za mlade, koju je pokrenuo Helsinški odbor za ljudska prava (HOLjP).
Dokumentarac „Selo koje je rat zaobišao“ nastao je kao rezultat članka novinarke IWPR-a Marije Arnautović o Baljvinama, objavljenog u aprilu prošle godine. I ona je 15. jula prisustvovala projekciji filma u Sarajevu; tom prilikom je publici opisala vlastite utiske o ovom selu.
„Ovakve priče novinarski posao čine vrednim truda. Činjenica da su Srbi i Bošnjaci u tom izvanrednom selu živeli zajedno tokom čitavog rata, pomažući jedni drugima uprkos svim rizicima, pokazuje kako moralna hrabrost može prevladati čak i u najgorim vremenima“, kaže Arnautovićeva.
Dodaje i da je u selu boravila četiri puta, te da je svaki put bila podjednako fascinirana pozitivnom energijom njegovih stanovnika i njihovom odlučnošću da žive zajedno i da svoje živote nastave uprkos svim poteškoćama i činjenici da je Bosna kao zemlja još uvek duboko podeljena po etničkim šavovima.
Nakon projekcije, dvojica drugih reditelja koji su sudelovali u radu istog panela kao i Arnautovićeva – Ahmed Imamović iz BiH Mirko Pinčeli (Mirko Pincelli) iz Italije – čestitali su IWPR-u na filmu, rekavši kako dokumentarci poput ovoga – koji promovišu toleranciju i dobrosusedske odnose čak i u najtežim vremenima – mogu značajno doprineti opštoj pozitivnoj atmosferi i izgradnji mira u Bosni.
Moderator panela, Stiven Smit (Stephen Smith) – inače izvršni direktor Fondacije Šoa (Shoah) i osnivač organizacije Aegis Trust – primetio je: „Često slušamo neobične priče o teroru ili heroizmu. Ali ovo obično selo u Bosni je neobično u smislu da u njemu nema žrtava, nema počinitelja zločina, niti nemih posmatrača. Ljudi su bili samo ljudi; oni su jednostavno nastavili svoje obične živote čak i kada je svet oko njih poludeo.“
„Poruka ovog dokumentarca je jednostavna, ali moćna: ukoliko ne povredite svog suseda, niko neće biti povređen.“
Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.
