Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

MEDIJI PRODUBLJUJU PODELE

Nedostatak solidarnosti, niski profesionalni standardi i duboke podele opterecuju novinarstvo u Moldaviji i Transdnjestru.
By Natalia Angheli-Zaicenco

Grupa novinara protestuje ispred ulaza u zgradu drzavnog radija u moldavskoj prestonici Cisnjev, dok ostali nastavljaju da rade. Druga grupa zapocinje strajk gladju da bi privukla paznju na cenzuru i lose uslove rada, dok njihove kolege za to vreme pazljivo proucavaju inicijativu moldavskog predsednika za “slobodu medija”.


To je presek aktuelne medijske scene u Moldaviji koja pati od nedostatka solidarnosti izmedju novinara i trpi zbog loseg statusa zaposlenih i niskih profesionalnih standarda izvestavanja.


Novinari su i dalje podeljeni po politickim, jezickim, pa cak i geografskim linijama. A medjunarodna istrazivanja pokazuju da se slobode medija u zemlji suzavaju.


Uprkos velikom broju medijskih kuca, mali je broj novina koje imaju tiraz veci od 10.000, a ogranicen je broj elektronskih medija koji se mogu pohvaliti znacajnijim kolicinama sopstvene produkcije u svojim programima. Vecina novina su lose dizajnirani tabloidi koji objavljuju politicki pristrasne clanke. Vecina radio i televizijskih kanala samo reemituje inostrane programe, uglavnom iz Rusije.


U nedostatku reklama, opstanak medijskih organizacija uglavnom zavisi od razlicitih oblika sponzorisanja. Zbog toga cesto objavljuju uvodnike koji lice na reklame i placena “istrazivanja” i angazuju mlade i neiskusne novinare koji su spremni da napisu sve sto se od njih zatrazi.


Zaista, prema skorasnjem istrazivanju, dve trecine moldavskih novinara bavi se ovim poslom manje od jedne decenije, i samo jedna cetvrtina moze da potvrdi da je u poslednjih pet godina prosla kroz neku profesionalnu obuku.


Oni retko zaradjuju vise od 100 dolara mesecno i vecina mora da radi jos nesto na crno da bi sastavili kraj s krajem.


Urednici vise vole da imaju novinare koji pokrivaju vise tema nego one koji se koncentrisu na odredjene oblasti. Zbog toga je specijalisticko novinarstvo ostalo nerazvijeno, narocito u oblasti istrazivackog novinarstva.


Malobrojnim novinarima koji se bave istrazivackim novinarstvom rutinski se uskracuje pristup informacijama od javnog interesa i cesto su izlozeni maltretiranju.


U junu 2004. godine, Alina Angel iz nedeljnika “Timpul” hospitalizovana je sa kontuzijom i slomljenom rukom nakon sto su je u po bela dana napali u blizini njenog stana. Alina Angel, koja je opsirno pisala o slucajevima korupcije u vladi, veruje da je napad direktno povezan sa njenim radom. Nekoliko sedmica kasnije policija je objavila da je uhvatila napadaca, ali novinarka je izrazila sumnju da je to pravi pocinilac.


Optuzbe za klevetu su drugi metod koji vlasti koriste za odvracanje novinara. Zakon ne odredjuje maksimalne iznose odstete za klevetu, zbog cega su neki mediji bankrotirali.


Novinari cesto ne uspevaju da odgovore na takve izazove na efikasan nacin. Jedan od razloga su ukorenjene jezicke podele. Medijska scena je podeljena izmedju medija na moldavskom i medija na ruskom jeziku, i njihovi novinari cesto pripadaju razlicitim profesionalnim udruzenjima.


Stavise, dogadjaji o kojima se izvestava u medijima na ruskom jeziku cesto se prikazuju veoma razlicito u odnosu na to kako su prikazani u moldavskim medijima i obratno. Ponekad postoji znacajna razlika i u spektru pokrivenih tema.


Pod takvim okolnostima ne iznenadjuje sto novinari retko uspevaju da formiraju jedinstven front pred pretnjama sa kojima se suocava njihova profesija.


Takav je bio slucaj sa strajkom u TeleRadio Moldova, TRM, u leto 2004. Protesti su bili pokrenuti zbog nepostenih procedura za angazovanje novih zaposlenih.


U okviru napora da se TRM iz drzavnog pretvori u javno medijsko preduzece, vlasti su odlucile da zamene kompletno osoblje, uprkos zabrinutosti lokalnih i medjunarodnih medijskih eksperata.


Nakon sto je objavljeno ko je zaposlen, novinari TRM su provalili u zgradu drzavnog radija 27. jula – gde je zasedao komitet za izbor – tvrdeci da je postupak zaposljavanja bio netransparentan i da su “nezgodni” zaposleni izbaceni.


Demonstranti su zahtevali ostavku komiteta za izbor i ostatka uprave TRM. Uprava je odgovorila tako sto im je oduzela novinarske propusnice i zabranila im ulaz u sluzbene prostorije.


U avgustu, sukob je eskalirao i policija je upotrebila silu da rastera masu novinara koji su protestovali. Medjunarodne organizacije za nadzor osudile su grub odnos vlasti prema demonstrantima i zahtevale da se politika zaposljavanja u TRM revidira. Medjutim, kod njihovih kolega uocljivo je izrazito odsustvo solidarnosti.


U medjuvremenu, uprava TRM nastavlja da ignorise zahteve demonstranata i odbija da im odobri termine da iznesu svoje stavove. Novinari sada pokusavaju da tuze rukovodstvo stanice za nekompetentnost, a nekoliko ih je otpocelo strajk gladju.


Jos jedan problem sa kojim se novinari suocavaju jeste ogranicen pristup velikom delu Moldavije – sto onemogucava uravnotezeno i sveobuhvatno izvestavanje o regionu.


Manje od 60 kilometara istocno od Cisnjeva, region Transdnjestra prakticno funkcionise kao zasebna drzava.


Mediji se nalaze pod cvrstom kontrolom vlasti, a gostujuci novinari se posmatraju sa sumnjom. Novinari iz medija u Cisnjevu, kao i kolege iz inostranstva, imali su niz sukoba sa transdnjestarskom policijom.


U septembru 2004. godine, kamerman TRM-a Dinu Mija proveo je nekoliko dana u zatvoru zbog “nezakonitog ulaska na transdnjestarsku teritoriju i pruzanja otpora vlastima.”


Mija je uhapsen, a njegova kamera razbijena dok je pokusavao da snimi protest zeleznickih radnika u gradu Tigina. Ranije ovog meseca, gostujuca filmska ekipa BBC-a zadrzana je u pritvoru nekoliko dana zbog pokusaja da snimi magacin municije iz sovjetske ere. Prema radiju Slobodna Evropa, Tiraspol je optuzio tim da “prikuplja vojne obavestajne podatke za NATO ili SAD”.


Mediji u regionu obiluju teorijama zavere koje podsecaju na sovjetsko vreme, a od stanovnika Transdnjestra se stalno trazi da se “odupru subverznim aktivnostima Moldavije”.


Ton novinskog izvestavanja postaje jos ostriji svaki put kada se pojacaju tenzije izmedju vlasti i lokalnih lidera.


U leto 2004, kada su pregovori o statusu regiona dosegli najnizu tacku, u kojoj se jos nalaze, transdnjestarske novine bile su pune komentara preko cele strane u kojima se lokalno stanovnistvo poziva da se suprotstavi planovima Moldavije da “pokrene vojnu agresiju”.


U medjuvremenu, novine u Moldaviji su se fokusirale na probleme nekoliko skola u kojima se odvijala nastava na moldavskom jeziku, a koje su vlasti u Transdnjstru, gde je ruski dominantan jezik, zatvorile.


Komunikacijski jaz su nametnuli zvanicnici Transdnjestra koji obeshrabruju lokalne novinare koji pokusavaju da stupe u kontakt sa vlastima u Cisnjevu da bi proverili moldavsku stranu price. Novinari koji prekrse ovaj nepisani zakon rutinski se pozivaju na ispitivanje.


Uz takvo zastrasivanje, losu komunikaciju izmedju novinara, pristrasnost u vecem delu politickog izvestavanja, i opsti nedostatak novca i sredstava, ljudi iz Moldavije i Transdnjestra su na gubitku. Dobijaju iskrivljenu i fragmentiranu sliku stvarnosti, a ne postoji nijedan segment medija u koji se mogu pouzdati da ce stititi interese javnosti.


Natalija Angeli-Zajcenko je visi savetnik u Centru za nezavisno novinarstvo u Cisnjevu.