Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Lupanje Na Vratima

Albanci posmatraju sa ponosom kako bombe NATO-a unistavaju vojne objekte. Medjutim, nocu, preplaseno osluskuju da li ce im neko zalupati na vrata.
By IWPR

Avioni NATO-a su leteli nisko iznad grada u nedelju uvece. Na svakog od njih ispaljena je protivavionska paljba sa zemlje, u nebo. Napolju, na ulici, culo se vikanje i psovanje usmereno na Albance, NATO, Ameriku, Britaniju, Blera, Klintona, Muslimane, Turke - i sve ostale koji ne govore Albanski.


Oko deset casova uvece mogao se cuti neko u teskim cizmama kako trci uz stepenice u zgradi u kojoj se ja nalazim. (Cele prosle nedelje nisam spavao kod kuce). A zatim sam cuo kucanje na komsijinim vratima. "To je to", pomislio sam, "stigli su".


Potpuno sam zapanjen kako covek postane miran kada je opasnost tako blizu. Ranije sam bio preplasen kada bih ugledao policajca ili nekoga ko nosi pistolj. "Najgore sto mogu da mi urade je da me ubiju, tako da me nista ne moze iznenaditi." Odlucio sam, "Necu skrivati svoj identitet ili maternji jezik," naravno, albanski. Onda sam opet cuo korake. Ovoga puta neko je trcao niz stepenice. Niko nije kucao na moja vrata. Ali, morao sam da vidim sta se desava, tako da sam provirio ispred vrata.


Video sam coveka sa kojim sam ranije razgovarao. Sreo sam ga na ulici pre nekoliko nedelja i razmenili smo par reci, o cemu drugome, nego o politickoj situaciji. Govorio je na srpskom. Odavao je utisak coveka koji ima liberalne stavove, nekoga ko je veoma "normalan". Posto smo razgovarali, pomislio sam, "Ne mozes osuditi citavu naciju samo zbog politike njene vlade. I medju njima ima pristojnih ljudi." Ili, to sam barem mislio prosle nedelje.


Kada sam ga opet video u nedelju uvece, nosio je cudnu uniformu - ni policijsku ni vojnu - a bio je i naoruzan. Silazio je niz stepenice. Lupanje koje sam cuo je doslo od njegovog prijatelja, koji je takodje nosio uniformu i bio naoruzan. On je bio dosao po njega. Otisli su, sigurno da pokusaju da ubiju "barem" jednog Albanca ili da spale neciju kucu. A ja cu morati da nadjem novo mesto gde cu spavati veceras. Ne bih ponovo da naidjem na njega.


Do pre nekoliko dana zalio sam Albance koji zive po selima zbog svega kroz sta su prolazili. Ali ne vise. Sada se borim za svoje prezivljavanje. Pokusavam da ostanem ziv i da se ponasam sto je normalnije moguce, ali to je prilicno tesko.


Ujutru sam otrcao do kuce da vidim sta se desava sa mojom porodicom. Bio sam bez daha i skoro sam se onesvestio kada sam stigao. Posto telefoni ne rade, ne postoji ni jedan drugi nacin da proverim kako su moji roditelji jer spavam van kuce. Svaki put poljubim roditelje i oprostim se s njima. Imam uzasan osecaj da ih nikada vise necu videti.


U nedelju sam prosao pored mog omiljenog kafica - mesta gde smo se ja i moji prijatelji sastajali svaki dan. Godinama smo se ovde nalazili i caskali. Toliko smo bili bliski da kada se neko ne bi pojavio svi bi primetili i pitali se gde ste. Sada je sve unisteno. Cak su i stolice nestale. To mesto vise uopste ne izgleda kao moj kafic. Unutra se nalazilo pet policajaca koji su se napijali od viskija u sred haosa koji su verovatno oni napravili. Mozda nekome zvuci smesno sto ja sada razmisljam o tom kaficu, ali meni to ne zvuci tako. On za mene predstavlja secanja, i jako mnogo prijatelja. Bog zna kada cemo se opet okupiti.


Koliko mojih prijatelja je nestalo? Ne postoji nacin da to saznam. Telefoni u albanskim kucama su iskljuceni, grupe policije i naoruzanih civila su podelile ceo grad. Niko ne moze da komunicira, i niko ne moze da se krece. Sada se mogu prisetiti samo imena mojih prijatelja. Ne mogu da se setim kako im izgledaju lica. Jedina lica koja imam u glavi su lica prestravljenih ljudi koje vidjam na ulicama.


Toliko mnogo smo zeleli ove napade NATO-a. Prosle godine smo demonstrirali i trazili napade. Nikad nisam ni sanjao da ce me zvuk nadolazecih aviona toliko zastrasiti. Ali nisu vazdusni napadi ono sto me plasi. Ono cega se plasim to su posledice na terenu i da ce biti jos ubijanja.


Prvi put sam bio srecan prosle noci kada sam video potpuno unistenu policijsku stanicu u centru grada. Sada je pretvorena u pepeo, a ranije su iz nje izlazila orgomna oklopna vozila koja bi odlazila na njihove dnevne ture. Makar je nesto "njihovo" unisteno sto ljudi mogu konacno da vide. Ogromne plamene pecurke koje su obasjavale nebo su divno izgledale. Nismo mnogo marili za posledice napada kada smo videli te ogromne, ruzne zgrade u plamenu. Konacno, eto neceg dobrog iz citave te tragedije, iako nema znakova koji bi najavili njen kraj. Pa sta i ako su prozori na susednoj stambenoj zgradi pukli od eksplozije? Jedino cemu se nadamo a to je da ce napadi biti nastavljeni i da ce avioni NATO-a leteti jos nize veceras.


Kako brzo dodje kraj dana. Ponovo moram da odem od kuce i nadjem mesto gde cu se sakriti. Ponecu cebe, i biti budan cele noci, u nadi da necu cuti lupanje na vratima. Slusacu buku aviona, i protiv-avionskog oruzja, pucanje i vikanje. Stalno mi se cini da svaki zvuk dolazi iz pravca moje kuce. A to me ispunjava jezivim strahom.


Struja nestaje oko sest casova popodne. Nije bas pametno paliti svecu - na osnovu nje se samo moze zakljuciti da nekoga ima unutra. Tako da svi ostaju u mraku, cekajuci.


Ime ovog novinara se neobljavljuje da bi bio zasticen od odmazde.