Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Kosovski Srbi: povratak u nepoznato

Mala grupa srpskih penzionera vratila se u Pristinu, ali se grad iz koga su izbegli u medjuvremenu izmenio.
By Tanja Matic

Vukosava Mitrovic se priprema za proslavu svog 68. rodjendana u svojoj staroj kuci u Pristini, u koju se vratila posle pet godina u izbeglistvu u severoistocnoj Srbiji.


"Osecala sam se kao da ce mi srce prepuci od uzbudjenja kada sam ponovo ugledala Kosovo", kaze ona sa suzama u ocima. "Znala sam da cu pocivati u miru ako ostanem ovde pod stare dane i tu i umrem."


Vukosava i njen muz Dragoljub, ekonomista u penziji, su prve laste. Oni su iz male grupe Srba koji su prvi uzeli ucesca u organizovanom povratku u kosovsku prestonicu nakon sto je na hiljade Srba izbeglo na sever posle oruzanog sukoba 1999. godine.


Danski savet za izbeglice i Ujedinjeni metodisticki komitet za humanitarnu pomoc organizovali su ovaj program.


Treci clan ove grupe povratnika je bliski prijatelj Mitrovica – Dobrila Milic, 70-godisnja nastavnica srpskog jezika.


Miliceva ocekuje povratak u svoj stari stan u pristinskom naselju "Dardanija" na prolece. Do tada ce albanska porodica, koja je u medjuvremenu tu zivela, morati da napusti stan.


Oni zele da ostanu, ali je od Direkcije za stanovanje i imovinu, organizacije koju su osnovale Ujedinjene nacije, stigao nalog za iseljenje.


Povratak ovako male grupe je tek jedna kap u moru. Kada su srpske snage povukle sa Kosova u junu 1999. godine po zavrsetku sukoba sa NATO-om, oko 130,000 Srba je izbeglo iz pokrajine, prema podacima Visokog komesarijata UN za izbeglice, UNHCR. Od onih koji su ziveli u Pristini, ostalo ih je manje od 300.


Za Misiju Ujedinjenih nacija na Kosovu, UNMIK, jedan od vaznih ciljeva je upravo povratak Srba koji su napustili pokrajinu 1999. godine.


Medjutim, malo ko se odazvao pozivu na povratak strahujuci od zivota u oblasti koja vise nije pod srpskom kontrolom, a gde se malobrojni preostali Srbi suocavaju sa pretnjama i neprijateljskim stavom albanske vecine.


Kada su se Mitrovici vratili u svoju kucu u centru Pristine, otkrili su da je ime njihove ulice promenjeno. Nekada je nosila ime srpskog narodnog heroja iz Drugog svetskog rata, ali se sada zove po albanskom ustaniku iz 19. veka.


Kada su poslednji put ziveli u ovoj ulici, Srbi su bili vlasnici vecine kuca. Sada su sve, osim dve, u posedu albanskih porodica.


Za Dragoljuba je ova promena sokantna. "Komsije su sada neki drugi ljudi", kaze on. "A sve jednospratne kuce dobile su jos nekoliko spratova."


Ipak, oni su isuvise odusevljeni povratkom kuci da bi kritikovali promene u svom starom komsiluku.


"Jedini albanski sused koga znamo od pre dosao je da nam pozeli dobrodoslicu", kaze Vukosava. "Ostale komsije su nove, ali tako je to. Prosto se nadamo da ce nas prihvatiti."


Vukosava je imala puno posla po povratku uredjujuci kucu i rasporedjujuci novi namestaj koji su dobili od Danskog saveta za izbeglice posto njihov stari namestaj odneli lopovi.


Ona najvise zali sto njena deca i unuci nece biti sa njom da proslave njen 68. rodjendan.


Cak i ako bi se resili i prevazisli glavni problemi u vezi sa licnom bezbednoscu i imovinom, malo je verovatno da ce se vecina izbeglih Srba vratiti na Kosovo.


Njihov sin, star 40 godina, vratio se u Beograd nakon sto je proveo cetiri dana u svom rodnom gradu pomazuci roditeljima da se usele.


"Nasi unuci moraju da idu u skolu, a ne govore albanski", kaze Dragoljub. "U Pristini nema skole gde bi nastavu mogli da pohadjaju na maternjem jeziku."


Ovaj stari bracni par zna da je nerealno ocekivati od njihove dece ili drugih rodjaka da se vrate. Medjutim, njima je zivot raseljenih lica u jednoj sobici kolektivnog centra u Vrnjackoj Banji bio nepodnosljiv.


Uslovi su bili losi, pri cemu su dodatno morali da placaju deo kirije od svojih skromnih penzija.


Tokom svoje prve nedelje u Pristini, Mitrovici su ziveli od humanitarne pomoci u vidu brasna, ulja i osnovnih namirnica. Nisu isli u prodavnice jer nemaju evre, a upravo se evropska moneta sada koristi na Kosovu. Njihova penzija od 130 evra mesecno isplacuje se u dinarima.


Dobrila Milic, takodje povratnik, koja sa Milicima privremeno zivi, posetila je neke od prodavnica tokom vecernje setnje i kupila nesto namirnica.


"Kada sam se obracala na albanskom, prodavci su me pitali da li sam jedan od povratnika o kojima su citali u novinama", kaze ona. "Bili su predusretljivi i objasnili su mi gde mogu bezbedno da kupujem namirnice."


Nisu, medjutim, svi Srbi, koji su pokusali da se vrate, naisli na takav docek. Kada je jedanaest sredovecnih povratnika pokusalo pre dva da se vrati svojim kucama u Klini, na zapadu Kosova, albanski mestani su ih gadjali kamenicama, a albanske porodice koje su zauzele njihove kuce odbile su da se isele.


Ova grupa morala je da ode u susedno srpsko selo Bicu gde cekaju da se iz njihovih kuca isele albanske familije.


Mitrovici i njihova prijateljica Dobrila se nadaju da ce njihov povratak biti manje traumatican. "Sve dok nas ne napadaju i dok nismo totalno izolovani – kao da smo u zatvoru – mi cemo ostati", kaze Dragoljub.


"Nemamo nikakvih problema sa cinjenicom da nas zivot ovde moramo deliti sa Albancima – to je realnost koju prihvatamo."


Sledeci korak koji planiraju je poseta lokalnim opstinskim organima gde bi se prijavili kao gradjani Kosova.


Potom ce dobiti UNMIK-ove licne karte i odbaciti stare izbeglicke legitimacije koje su koristili tokom proteklih pet godina u Srbiji.


Tanja Matic je koordinator IWPR projekta na Kosovu, a Olivera Stojanovic je saradnik IWPR-a.