Kosovski Srbi: otici ili ostati?
Posle nasilja srpska manjina se pita da li ce na kraju svi morati da napuste Kosovo.
Kosovski Srbi: otici ili ostati?
Posle nasilja srpska manjina se pita da li ce na kraju svi morati da napuste Kosovo.
Marija, stara tri godine, igra se sa svojim drugarima u dvoristu srednjevekovnog manastira Gracanice. Ona i njena majka provele su poslednja dva dana u Gracanici nakon sto su izbegle iz sela Sljivovo u poslednjem talasu etnicki motivisanog nasilja.
Dok Marija vreme provodi u igri sa tridesetoro dece iz drugih srpskih naselja – Novo Brdo, Bresje i Kisnica – evakuisanih zajedno sa svojim majkama i bakama – Marijina 29-godisnja majka Suzana mora da odluci da li je njena buducnost jos uvek u Sljivovu ili ce se odluciti za odlazak u centralnu Srbiju.
"Kada smo izbegli u Srbiju 1999. godine, nismo se proveli bas dobro", kaze Suzana. "Nazivali su nas 'Siptarima'. Ne zelim da prolazim kroz to ponovo, ali ako se vratimo kuci u Sljivovo, strahovacemo za zivote svakoga dana."
“Nase selo je siromasno", dodaje ona. "Nemamo nista da prodamo, pa se plasim da cemo morati da ostanemo."
Ona zastaje da bi razgovarala sa muzem preko mobilnog telefona. On namerava da se vrati sam u Sljivovo svojim kolima jer ni KFOR ni policija nisu spremni da mu obezbede pratnju.
Zivot u privremenom egzilu u Gracanici je tezak. Suzana i njena kcerkica dele cetvorokrevetnu sobu sa osam drugih devojcica i zena. Spavaju na olinjalim dusecima i koriste prljava kupatila. Ostala raseljena lica iz Novog Brda, Bresja i Kisnice dele slicne sobe.
Prema podacima Misije Ujedinjenih nacija na Kosovu, UNMIK, tokom tri dana nasilja smrtno je nastradalo 28 osoba, a 600 je povredjeno, dok je 3.226 Srba i drugih nealbanaca – uglavnom Roma – proterano iz svojih kuca.
Od tog broja, oko hiljadu je potrazilo utociste u bazama KFOR-a na Kosovu, dok su ostali izbegli u Srbiju ili vece srpske enklave na Kosovu.
Suzanina privremena cimerka, Zivana Velickovic, iz Bresja, sela udaljenog oko desetak kilometara od Pristine, u jos vecoj je nedoumici. Zivana ima cetiri kcerke od cetiri, sest, sedam i devet godina. Ona smatra da za njih nema buducnosti ni kod kuce na Kosovu, ali ni u Srbiji.
U njenom selu su Albanci koji su palili kuce naneli ogromnu stetu. "Samo je nekoliko srpskih kuca ostalo citavo u Bresju", kaze ona.
"Posle ovoga ne mogu se vratiti kuci, a skola je takodje izgorela. Ne znam sta da cinimo jer ovde ne mozemo ostati vecito."
Strah za goli zivot, koji je preovladjivao u glavama ljudi tokom proteklih nekoliko dana, stvorio je u svim preostalim srpskim selima na Kosovu atmosferu zebnje.
Pored onih koji su bili prisiljeni da napuste svoje domove, nasilje je nateralo mnoge druge da se zapitaju ima li smisla ostati u pokrajini.
Aleksandar, star 25 godina, iz Gracanice, koji je radio za jednu medjunarodnu organizaciju duze od godinu dana, vec je dao otkaz i odlucio da se preseli u Beograd gde ima kucu. "Ne mogu vise ovako", kaze on. "Moja odluka je konacna."
Ironicno se nasmejao kada je video upaljac za cigarete sa sloganom iz nedavne promotivne kampanje UNMIK-a. "Ja sam takodje Kosovo", pise na upaljacu na srpskom i albanskom jeziku. "Trebalo bi da to promene u: 'Ja sam takodje bio Kosovo' – makar u verziji na srpskom."
Aleksandar je iscrpljen posle tri besane noci. Jos uvek nije rekao svojim prijateljima da se sprema za odlazak. Ali veruje da su mnogi od njih doneli slicnu odluku, cak iako niko od njih jos nije smogao hrabrosti da se otvoreno suoci sa tim.
Konfuziji medju raseljenim Srbima i onima koji su jos uvek u svojim kucama doprinela je, takodje, politika medjunarodne zajednice i lokalnih srpskih lidera.
I jedni i drugi u javnosti pokusavaju da odvrate preostale Srbe od odlaska, pri cemu ne nude nikakva trajna resenja za njihove probleme.
Srpski politicari i crkveni velikodostojnici uporno nagovaraju preostale Srbe na Kosovu da ostanu. Artemije, episkop Rasko-prizrenske oblasti, izjavio je da Srbi ne bi trebalo da odlaze osim u slucaju da se radi o zivotu ili smrti.
"Ostanite gde ste jer Bog je nas najveci saveznik koji ce nas spasiti i pomoci nam", rekao je episkop 19. marta.
Oliver Ivanovic, jedan od lidera kosovskih Srba, priznaje da prema takvim apelima treba biti oprezan. Uglavnom je cilj takvih poruka da "ohrabre ljude", rekao je Ivanovic za IWPR.
Stav KFOR-a je ponesto drugaciji. Politika medjunarodnih snaga je da "zastite ljude, a ne imovinu", te su preselili ugrozene srpske zajednice u svoje vojne baze ili bezbednije srpske enklave.
U nekim bazama KFOR-a doslo je do tuca izmedju Srba koji su se raspravljali o tome da li treba otici svojim kucama ili krenuti ka Srbiji.
Medjunarodna zajednica ne zeli da se stekne utisak kako cutke prelazi preko etnickog ciscenja. U isto vreme, ne zeli da prisiljava ljude da se vrate u enklave koje nisu bezbedne.
"Vladavina zakona i red ce se uspostaviti, a onda cemo napraviti dogovore sa relevantnim organizacijama i ovi ljudi ce moci da odu gde zele", izjavio je portparol KFOR-a Piter Eplbi za TV B92 iz Beograda.
Neki raseljeni Srbi vec su se vratili kucama, na svoju ruku. U Caglavici, u blizini Pristine, gde je deset srpskih kuca izgorelo 17. marta, vecina muskaraca je ostala u selu nakon sto su poslali na sigurno svoje zene i decu.
Medjutim, imajuci u vidu veoma varljivu i nestabilnu situaciju, i najmanji incident bi mogao navesti preostale kosovske Srbe da izbegnu u Srbiju, ma kako bili neizvesni izgledi za njihovu buducnost.
Goroljub Savic ni sam ne zna sta ga ceka ubuduce. Ovaj sezdesetogodisnjak iz sela Slatina smesten je u mitrovacku bolnicu posto su mu ekstremisti kamenovali kucu pri cemu su mu slomili ruku i probusili bubnu opnu.
Kuca je gorela pred njegovim ocima dok su ga vojnici iz francuskog kontingenta KFOR-a izvodili na sigurno. "Gde da se vratim?", pita se on. "U koju kucu?"
Tanja Matic je koordinator IWPR projekta u Pristini, a Tanja Vujisic je saradnik IWPR-a.
