Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Komentar: U Pravcu Post-Miloseviceve Ere

Srbija se nalazi u soku i Milosevicevu optuznicu neminovno vidi kao deo NATO napada. Ali u cilju obnove zemlje optuznica zapravo predstavlja nadu za zivot.
By IWPR team

Optuznica protiv Slobodana Milosevica i cetvorice njegovih najblizih saradnika oznacila je istorijski trenutak za srpski narod. Ali, ona isto tako predstavlja i znacajan izazov: Srbija sada treba da uperi pogled u sebe i da razmotri pitanje svoje odgovornosti za deceniju zlocina na Balkanu.


Prvi put je u pravnom okruzenju, i uz odobrenje Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koji je osnovao Medjunarodni krivicni sud za bivsu Jugoslaviju, ogoljena prava priroda programa Velike Srbije.


Nema izjednacavanja, relativisanja, nema izgovora. Optuznica tereti sefa drzave, predsednika republike, komandanta vojske, ministra unutrasnjih poslova i jos jednog viseg zamenika.


Na spisku se nalaze imena 340 Albanaca koji su ubijeni u incidentima u martu i aprilu na Kosovu i pominju se sistematska deportacija od strane drzave vise od 740.000 njenih gradjana. Dok se istrage nastavljaju, izvesno je da ce spisak optuzbi biti izmenjen i prosiren, a spisak zrtava i optuzenih rasti.


Ali cak i ove tragedije predstavljaju samo vrhunac politike agresivnog nacionalizma koji je doveo do unistenja Jugoslavije i do rata, maskara i proterivanja tokom prosle decenije. On je podstakao nove nacionalizme u drugim delovima regiona, blokirao privredni razvoj i uticao na pravac regionalnih i medjunarodnih odnosa.


Milosevic je izabran na mesto sefa drzave tri puta. U to vreme, vecina opozicije je napadala rezim sto nije uspeo da postigne svoj cilj i stvori Veliku Srbiju, a ne sam taj cilj ili cak jeziva sredstva kojim se koristio da ga postigne. Kada se pitanje izbornih i medijskih manipulacija ostavi sa strane, svi oni u Srbiji koji su podrzavali rezim, siri vladajuci establisment i sprovodjenje njegovih namera, su u razlicitoj meri, takodje umesani -- politicki, ako ne i krivicno.


Ovo je optuznica ne protiv srpskog naroda u celini vec protiv ektremnog programa koji mnogi podrzavaju.


Zaista ce biti tesko suociti se sa ovim. Neobicna okolnost za zemlju je da je njen predsednik koji je na vlasti optuzen za ratne zlocine. Kako je on dosao dotle? Koliko dugo ce ostati? Nijedno drustvo ne bi moglo da se lako pozabavi tako ozbiljnim pitanjem, a pogotovo ne u vreme rata.


Vodjstvo u Beogradu ce odbaciti optuznicu kao jos jedno oruzje u arsenalu zapadne propagande. Rugace se sudu kao "Medlinom tribunalu," sto se odnosi na americkog drzavnog sekretara Olbrajtovu. Takodje ce mu se podsmevati: potpredsednik Vojislav Seselj, vodja ultra-nacionalisticke Srpske radikalne stranke, je od nje pravio vic, rekavsi da se oseca uvredjenim posto je toliko mnogo njegovih visih kolega optuzeno a njegovo ime je izostavljeno.


Medjutim, kada se ozbiljnije razmotre stvari, rezim ce predstaviti Tribunal uopste a ovu optuznicu posebno kao kolektivnu optuznicu protiv srpskog naroda - "Jos jedan dokaz da je svet protiv nas." Ovo se zgodno uklapa u tesku propagandu o NATO kampanji bombardovanja. A i nastavlja se na stare argumente, koje su cak zastupali i predstavnici demokratske opozicije, da cilj suda nisu medjunarodno pravo i pravda vec kriminalizacija svih Srba.


Ovakve reakcije su tragicne, i na kratki rok veoma stetne. Posto ih rezimski mediji stalno poavljaju, oni sprecavaju ljude da se suoce sa programom Velike Srbije, i istinom o onome sta on natavlja da cini na Kosovu u njihovo ime.


Medjutim, takva odbijanja suda treba uzeti ozbiljno, i odnositi se prema njima sa paznjom, a ne sa podsmehom. U ovom kriticnom trenutku je od ogromne vaznosti da srpsko drustvo bude podrzano a ne otpisano posto ga optuznica primorava da zapocne bolan proces preispitivanja i razumevanja.


Deo ovoga je jednostavno odbijanje. Razmere onoga sta se dogodilo, i realnost onoga za sta je Srbija odgovorna, jednostavno nije lako priznati.


Jos jedan element je strah. Establisment oko rezima obuhvata poslovne interese, politicke sledbenike, ratne profitere, mafiju i citav niz drugih ljudi i institucija kojima je u interesu status quo. Deo ovog establishmenta ce zakljuciti da je otisao predaleko zajedno sa rezimom da bi se sada vratili. Oni ce verovati, ili ce ubediti sebe, da mogu da


nastavljaju da se opiru. Kao posledica toga, oni ce povecati uloge, eskalirati rat na Kosovu i okrenuti se protiv domacih provinika. Rat protiv Albanaca moze da se pretvori u gradjanski rat u Srbiji i Crnoj Gori.


Izbice sukob sa drugima u establismentu koji su profitirali preko Milosevica ali sada smatraju da je vreme da se distanciraju od njega i da sklope neki sporazum sa Zapadom. Oni ce mozda medjunarodnoj zajednici odaslati signale i pokusati da pokazu da mogu da postanu poverljivi partneri u buducnosti. Ne postoji nacin da se prognozira koliko je velika ova grupa, i koliko ozbiljan bi taj konflikt mogao da postane.


Neki u opoziciji su vec vise godina govorili o Milosevicu kao o zlocincu. Tokom masovnih ulicnih protesta 1996.-97. godine, neki su nosili maskotu srpskog vodje u zatvorenickom odelu. Medjutim, sada kada je pitanje postavljeno tako direktno, vise ne moze da se ostane samo na retorici ili politickom pozoristu. Bice potrebno hrabrosti da neki novi glasovi pokrenu debatu, pogotovo kada se uzme u obzir opasnost koju sa sobom nosi izrazavanje bilo kakvih alternativnih pogleda, malo je verovatno da ce se to uskoro dogoditi.


I Zapad je deo problema. Bez obzira iz kog razloga, optuznica je podignuta gotovo deset godina posto je sve pocelo, iako problem nije bio ocigledan od pocetka. Kao i srpsko drustvo, i Zapad se lomio oko Milosevica, cas ga je prikazivao kao faktor stabilnosti, u drugim trenutcima je zamagljivao pitanje odgovornosti i nudio lake argumente tipa "sve strane su krive", a, sada, Zapad hoce da opravda svoj sopstveni rat, i usledila je gruba satanizacija i stereotipizacija Milosevica, rezima i Srba. Takva oklevanja i hipokrizija su aktivno doprineli ratu i siroko rasprostranjenoj konfuziju u Srbiji ali i u svetu o prirodi srpskog nacionalnog programa.


Medjunarodna zajednica moze da pomogne ako se ozbiljno posveti dugorocnim resenjima u citavom regionu. A to bi znacilo razvijanje novog i sirokog okvira za demokratizaciju i razvoj. To bi takodje znacilo i promisljanje problema etnickog nacionalizm i mehanizma putem kojih bi se resile tenzije izmedju suvereniteta i prava manjina. A to bi takodje znacilo da treba doneti jasne zakljucke o ratnim ciljevima i strategiji, kao i odrzavanje cvrstog konsenzusa po pitanju ratnih zlocina i pravde - ukljucujuci i hapsenje mnogih optuzenih koji su jos uvek na slobodi u Bosni i Herzegovini.


Sve ove mere zahtevaju stvaranje permanentne medjunarodne konferencije o Balkanu, koja bi ukljucila gledista i podrzala strategije sirokog niza cinilaca, a ne samo ektremnih vodja.


Sto se Srbije tice, bez obzira da li ce Milosevicu ikada biti sudjeno, neophodno je da se otvori iskrena i duboka rasprava o samoj optuznici. To znaci ozbiljno razmatranje odgovornosti Srbije za dogadjaje na Balkanu. Opcije su jasne a izbor je dramatican. Srbija je sabijena u cosak, a drustvo je u soku. Zemlja moze da nastavi putem izolacije, siromastva i nastavka rata.


Ili moze da se opredeli za nove oblike politike i nove odnose, u regionu i sa Zapadom. U tom poduhvatu, optuznica protiv Milosevica ne predstavlja jos jedan napad Zapada vec predstavlja nadu za zivot. Da bi izgradila buducnost, Srbija mora da se suoci sa svojom nedavnom i strasnom prosloscu.


Sonja Biserko je direktor Helsinskog komiteta za ljudska prava u Srbiji. Sada zivi van zemlje. Antoni Borden je izvrsni direktor Instituta za izvestavanje o ratu i miru sa sedistem u Londonu.