Komentar: revizionizam preti da ugrozi buducnost Bosne

"Hvala vam sto ste me naterali da shvatim da moram izaci na kraj sa svojom prosloscu ako zelim da imam buducnost", rekao mi je Satko Mujagic jednog toplog avgustovskog popodneva u Bosni.

Stajali smo tacno tamo gde je dvanaest godina ranije lezao na zemlji, pretucen, krvav, obnevideo od bolesti – cekajuci metak od cuvara koji je stajao u blizini i drao se na njega.

Stajali smo tamo gde se nalazio zloglasni koncentracioni logor Omarska.

Nedaleko od nas jedan desetogodisnji decak je prisao mom saputniku na ovom putu, povukao ga za rukav i upitao, na engleskom: "Jeste li vi Ed Vulajmi?" Kada je covek potvrdno klimnuo glavom, decak je stidljivo progovorio: "Hvala vam sto ste spasli zivot mog oca", i vratio se sigurnosti majcinog narucja.

Ne bismo preterali ako bismo tvrdili da je ova porodica danas na okupu zahvaljujuci novinaru Edu Vulajmiju, coveku za koga s ponosom mogu reci da je moj prijatelj, i coveku u kome mnogi vide spasioca jos stotina drugih Bosnjaka.

Jer Vulajmi i ekipa ITN-a sa kojom je radio u avgustu 1992. skrenuli su paznju sveta na postojanje koncentracionih logora koje su organizovali Srbi, a u kojima su muskarci i zene silovani, muceni, ponizavani i ubijani na nacine koji su mogli proisteci samo iz najmracnijih uglova ljudskog uma.

Da ta zlodela nisu bila otkrivena, mozda Satkova dvogodisnja cerka ne bi sada bezbrizno skakutala naokolo i brala cvece na travnjaku na kojem je njen otac nekada lezao obliven krvlju i ocajan.

Mujagic mi se zahvalio s posebnim razlogom. Prethodne veceri, kada sam ga pitala da li bi posao s nama na ceremoniju komemoracije koja se odrzavala u rudnicima Omarske, odgovorio je da ne zeli da podje. Kao i mnogi drugi ljudi koji su preziveli Omarsku, rekao je da bi vise voleo da zaboravi ono sto se tamo dogadjalo nego da se na to podseca.

“Ne zelim nikada vise da odem na to mesto”, izjavio je.

Osecala sam da je takav njegov stav pogresan i pokusala sam da ga ubedim u suprotno. Posto sam prosle godine razgovarala sa prezivelima iz svih krajeva Bosne i Hercegovine, sa ljudima razlicitih etnickih pripadnosti, shvatila sam da se proslost ne moze zaboraviti.

Jer, nacin na koji se odnosimo prema proslosti odredjuje i nasu buducnost. Njeno potiskivanje u zapecke nase svesti samo povecava mogucnost da isti animoziteti ponovo izbiju na povrsinu.

Sada znam, na osnovu sopstvenih osecanja i osecanja moje porodice i prijatelja, na osnovu bezbrojnih susreta sa onima koji su preziveli jos vece uzase, da je suocavanje sa prosloscu jedini nacin da se podje dalje – suocavanje sa svom njenom ruznocom i uzasom – da bismo bili u stanju da dostignemo onaj nivo svesti koji je potreban da je prevazidjemo.

Zakopavanje ili iskrivljavanje proslosti je kontraproduktivno.

Nisam ocekivala da ce Mujagic promeniti misljenje zbog mojih argumenata, ali na moje iznenadjenje, narednog jutra, zakucao je na vrata sigurne zenske kuce u kojoj sam odsela, vidno uzbudjen, sa svojom buducnoscu – malom cerkom – u narucju, i rekao da ce poci sa nama.

Nedugo zatim susrela sam se sa jednom drugacijom grupom zrtava iz Omarske.

Sisla sam u tri metra duboku masovnu grobnicu i stajala tamo medju gomilama kostiju, odece i satova, zurila u lobanje cije su vilice bile zamrznute u grimasu vecnog bola. Dvanaest godina nakon sto su sahranjeni, nekoliko dana nakon sto su otkopani, osobeni miris raspadanja se jos osecao u vazduhu. Do sada su u ovoj jami pronadjeni ostaci 175 zatvorenika iz logora.

Nekoliko dana kasnije, Satkova prica se nasla medju drugim pricama koje je Vulajmi spomenuo u emotivnom i inspirativnom clanku koji je objavio IWPR – vidi http://www.iwpr.net/index.pl?archive/bcr3/bcr3_200408_513_5_ser.txt - u kojem tvrdi da bi logor u Omarskoj trebalo sacuvati kao podsecanje na uzase koji su se ovde dogodili.

Vulajmijev clanak je republikovan na bosnjackom jeziku u sarajevskom nedeljniku Slobodna Bosna, cime je podstaknuta toliko potrebna lokalna debata o tome kako bi trebalo sacuvati secanje na logore.

Drugi lokalni mediji posetili su lokaciju logora i prezivele logorase, neki su cak intervjuisali vlasnike kompanije koja zeli da privatizuje rudnik u okviru koga se logor nalazio. I oni su bili otvoreni za predloge o tome kako se moze sacuvati secanje na blisku proslost.

Jer, secanja su jos sveza i istinsko pomirenje nece biti moguce dok se na pravi nacin ne suocimo sa prosloscu – svi. Zrtve. Pocinioci. Posmatraci.

Nas put u Omarsku nije bio slucajnost. Na ovu ideju smo dosli ranije ove godine kada je Vulajmi pokusavao da smisli odgovarajuci nacin da obelezi svoj pedeseti rodjendan. Ja sam vec neko vreme pokusvala da ga nagovorim da ponovo dodje u Bosnu, da se uveri u promene koje su se odigrale nakon njegove poslednje posete 1996. godine.

Nadam se da mi Vulajmi nece zameriti sto tako govorim, ali cini mi se da je i on pokusavao da pobegne od proslosti. Ono sto je video i preziveo ostavilo bi dubok oziljak na svakome. A strasno otkrice koje je napravio u Omarskoj i Trnopolju – drugom logoru, udaljenom samo nekoliko kilometara – predstavlja ogroman teret koji je nosio sa sobom dvanaest godina.

"Omarska me je stalno progonila posle toga", napisao je u svom clanku. "Stalno sam susretao prezivele ili rodjake mrtvih, u rovovima u nastavku rata, u inostranstvu i u Hagu gde su (kao i ja) bil svedoci."

Za Vulajmija je bilo narocito vazno da ponovo dodje ovamo – da se podseti na uzase koje je video – zbog male ali uporne grupe revizionista koji stalno dovode u pitanje to sto je video onog dana 1992. godine.

Nakon sto su Vulajmi i snimateljska ekipa ITN-a izvestili o onome sto su videli, engleski casopis Living Marxism izneo je tvrdnje da su logori koje su snimile kamere ITN-a – i koji su opisani u Vulajmijevom clanku – izmisljeni.

ITN je tuzio casopis Living Marxism za klevetu i pobedio na sudu, tako da se casopis ugasio pod teretom odstete koju je morao da plati.

Ali poraz casopisa Living Marxism nije odvratio grupu tvrdokornih srpskih apologeta u zapadnoj Evropi i SAD koji su bili veoma uspesni u odrzavanju u zivotu njihove verzije revizionisticke istorije.

Zagovornici stava koji je zastupao casopis Living Marxism tvrde da je Zapad napravio zaveru protiv Milosevica da bi razorio “poslednji preostali socijalisticki bastion u Evropi”.

Osim sto su netacne, takve tvrdnje negativno uticu na proces pomirenja u Bosni.

U clanku koji je objavio IWPR, Vulajmi se priseca kako je svedski casopis po imenu Ordfront, ili Front reci, objavio intervju sa Dajanom Dzonston, autorkom knjige “Krstaski rat budala”, u kojoj se dovodi u pitanje broj zrtava masakra u Srebrenici, autenticnost masakra u Racku na Kosovu, koriscenje silovanja kao ratnog sredstva u Bosni, te ukupan broj ljudi ubijenih u ratu u Bosni.

Zatim izrazava svoje duboko razocarenje cinjenicom da “pripadnici brbljivih staleza, gotovo neverovatno, hvale ovaj otrov kao ‘izvanredan rad’, u pismu koje su, izmedju ostalih, potpisali Noam Comski, Arundati Roj, Tarik Ali, Dzon Pildzer i ostali”.

Nije tesko razumeti Vulajmijevu frustraciju. U svojoj knjizi Dajana Dzonston tvrdi da Milosevic nije vodio kampanju etnickog ciscenja, vec se zalagao za etnicku toleranciju i harmoniju medju narodima Jugoslavije.

Ona dovodi u pitanje i opste prihvacenu brojku (koji navodi, na primer, Crveni krst) od 8.000 ubijenih u Srebrenici, i tvrdi da je broj “naduvan”. Dalje tvrdi da ono sto se dogodilo u Srebrenici nije bio genocid. “Trebalo bi da jedna stvar bude ocigledna”, pise ona. “Genocida nema tamo gde se zene i deca ostavljaju u zivotu.”

Ako je nekome potreban dokaz da su ove tvrdnje netacne, dovoljan je slucaj Radislava Krstica, generala bosanskih Srba koji je osudjen za genocid pred Medjunarodnim krivicnim sudom za bivsu Jugoslaviju za zlocine pocinjene u Srebrenici.

Ili mogu procitati priznanje bivse predsednice bosanskih Srba Biljane Plavsic iz 2002. godine, u kojem ona priznaje da su ona i njena vlada sprovodili kampanju etnickog ciscenja.

Ili mogu prihvatiti priznanje masakra u Srebrenici koje je ranije ove godine konacno ponudila i sama Republika Srpska, otkrivsi u isto vreme postojanje jos 32 nove masovne grobnice.

Ako su i sami pocinioci spremni da priznaju uzase koje su pocinili, zasto je komentatorima koji sede u svojim foteljama tako tesko da ucine isto?

Knjiga Dajane Dzonston nanela je novi bol onima koji su najvazniji: onima koji su provodili beskrajne dane trpeci besmislenu torturu i preziveli; onim hrabrim i gotovo zaboravljenim zenama iz Srebrenice koje jos ocajnicki tragaju za svojim voljenima; i obescastila je secanje na zrtve.

Ali, time sto dovodi u pitanje vec ustanovljene cinjenice, ona takodje ugrozava izglede Bosne za pomirenje, jer daje kredibilitet revizionistima koji ne zele da priznaju svoje greske.

Nakon ostrih reakcija javnosti povodom objavljenog intervjua, casopis Ordfront je objavio izvinjenje zbog bola koji je time uzrokovan. Ali sukobi unutar redakcije koji su usledili posle donete odluke doveli su do cepanja redakcije i smene urednika.

To je navelo grupu od nekoliko poznatih intelektualaca, kao sto su Noam Comski, Arundati Roj, Tarik Ali, Dzon Pildzer, da potpisu otvoreno pismo uredjivackom odboru kojim osudjuju casopis Ordfront zbog “cenzure”.

“Smatramo da je knjiga Dajane Dzonston izvanredan rad koji odstupa od opste prihvacenih stavova, i to cini pozivanjem na cinjenice i razum, sledeci jednu veliku tradiciju”, napisali su.

Nepunu sedmicu nakon sto je ovo pismo spomenuto u Vulajmijevom clanku za IWPR, Tarik Ali je poslao poruku Slobodnoj Bosni u kojoj tvrdi da je pismo bilo samo osuda cenzure, a ne i izraz podrske stavovima koje zastupa Dajana Dzonston.

To je moguce, ali to svakako nije nacin na koji su ga protumacili Vulajmi ili zrtve u Bosni.

Odgovarajuci na Alijevo ogradjivanje, Kventin Hor je ove nedelje poslao pismo Slobodnoj Bosni u kojem podrzava Vulajmija i osudjuje Alijeve tvrdnje.

Horovo pismo ce svakako dovesti do novih poricanja i napada revizionista.

Iznenadjujuce je koliko odraslim muskarcima i zenama moze biti tesko samo da priznaju da su pocinili gresku, da ne govorimo o izvinjenju.

Umesto ocekivane tirade poricanja i protivoptuzbi koju ce verovatno izazvati ovaj clanak i Horovo pismo Slobodnoj Bosni, mozda bi uvazeni mislioci sa zapada mogli uciniti nesto da poprave stvari.

Mozda bu takvi komentatori mogli da pokazu zrtvama, prezivelima i njihovim porodicama, da ne zive u nemilosrdnom i bezosecajnom svetu.

Trebalo bi da shvate da su njihove reci otvorile duboke rane i da umesto sto sipaju so na njih treba da pomognu da se one zalece – tako sto ce ponuditi izvinjenje.

Treba da shvate da njihove reci daju kredibilitet radikalnim nacionalistima koji su i dalje aktivni u Republici Srpskoj i koji i dalje pozivaju na etnicku i teritorijalnu podelu u Bosni i Hercegovini.

Treba da shvate da njihov uporni revizionizam u tumacenju proslosti i dalje, do danas, ugrozava buducnost ljudi kao sto je Mujagiceva mala cerka, buducnost zahvalnog decaka o kojem sam pisala na pocetku ovog clanka, buducnost sve dece u Bosni.

Nerma Jelacic, menadzer IWPR projekta u Bosni i Hercegovini, napisala je ovaj clanak u svoje licno ime. Komentare mozete uputiti na adresu jelacic@media.ba