Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

KOMENTAR: NEUSPEH 'SLOBODNE' STAMPE U SRBIJI

Pet godina posle rusenja Slobodana Milosevica, na srpskoj medijskoj sceni vlada haos.
By Dragana Nikolic-Solomon

Ovo su reci koje je Dzon Svinton, nekadasnji izvrsni urednik Njujork Tajmsa, izgovorio krajem devetnaestog veka, odgovarajuci coveku koji je bio dovoljno naivan da nazdravi slobodnoj stampi. Pet godina posle rusenja Slobodana Milosevica, Svintonova opaska je najprimerenija za opisivanje situacije u Srbiji.


Ovde nije sporna sloboda stampe, vec nacin na koji se ta sloboda tumaci. S jedne strane, u Srbiji danas mozete napisati i emitovati sta god pozelite. To znaci da kosovske Albance mozete stalno nazivati "siptarskim teroristima", da mozete publikovati mucne slike leseva i orkestrirati kampanje uperene protiv pojedinaca, politicara ili kompanija. To su samo neki od ekstremnijih primera nase slobode. S druge, strane, slobodna ekonomija znaci da mediji u Srbiji danas moraju prodati dovoljan broj primeraka da bi preziveli. Medjunarodni donatori polako napustaju Balkan, koji postaje "jucerasnja vest".


Novi klijenti medija danas su velike kompanije. One imaju finansijsku kontrolu nad stampom zahvaljujuci ugovorima o reklamiranju i koriste tu kontrolu da zastite svoje poslovne interese.


Napunile su dzepove za vreme Miloseviceve ere i sada se zurno presvlace da bi se prikazale kao pioniri demokratije. Jasno im je da se u novoj eri postovanje najlakse moze kupiti putem medija.


Zbog nedostatka vestina potrebnih za istrazivacko novinarstvo, kao i zbog instinkta samoodrzanja, malo je medija koji su ikada dovodili u pitanje poslovne aktivnosti ovih ljudi. Skorasnji primer je slucaj JAT-a. Sta stoji iza ubrzanog propadanja ove nacionalne avionske kompanije? Da li je sve orkestrirano spolja radi prodaje sredstava kompanije, koja ce se tako privatizovati za manje novca? Ljudi svakako imaju pravo da znaju.


Od rusenja Milosevica u oktobru 2000, bilo je malo medija koji su shvatili da je potrebno da preuzmu inicijativu da bi pokrenuli transformaciju srpskog drustva. U pitanju je zemlja ocigledno opustosena nacionalizmom i ratom, kojoj je ocajnicki potrebno vodjstvo na putu u bolju buducnost.


Posledica je to da je Srbija danas drustvo liseno gotovo svake vrste konsenzusa. Umesto da pomazu formiranje javnog mnjenja, mediji sluze kao prostor konvergiranja razlicitih politickih i poslovnih interesa, i ostavljaju obicne gradjane zbunjene.


Srbija tek treba da se suoci sa svojom kriminalnom prosloscu. Malo je medijskih kuca, poput B92 i dnevnika Danas, koje pokusavaju da se bave ovim pitanjem. Za vecinu drugih to je tabu ili nezanimljiva tema.


Mrznja prema sudu za ratne zlocine u Hagu predstavlja objedinjujucu snagu u tabloidima. Srpski mediji su dali svoj doprinos njegovom diskreditovanju i ocevidno su uticali na oblikovanje negativnog stava javnosti prema tribunalu. Zbog toga hapsenje osumnjicenih za ratne zlocine ovde predstavlja politicko samoubistvo. Uocljivo je i zaobilazenje pitanja tribunala u Hagu u izbornim kampanjama.


U medijima dominiraju gledista onih koji su osumnjiceni za ratne zlocine. Obicni gradjani su retko u prilici da cuju price zrtava.


Na primer, Sreten Lukic je stekao simpatije i uzrokovao buru negodovanja u velikom broju srpskih medija zbog nacina na koji je navodno bio odeven kada je odveden u Hag. Da li je taj nesrecni covek zaista odveden u pizami? Niko nije postavljao pitanja o odeci njegovih zrtava medju kosovskim Albancima.


Ponovo se vidi saosecanje za osumnjicenike za ratne zlocine, ali ne i za one koji su ubijani i zlostavljani.


Povezanost medija i onih delova drustva koji obitavaju i napreduju u senci, narocito u posleratnom tranzicionom periodu kroz koji Srbija sada prolazi, proizvela je stampane i elektronske medije koji ostaju bezuspesni u pokusajima da obave zadatak jasnog i razumljivog prikazivanja skrivenih veza izmedju politike, biznisa i mafije.


Problema, skandala i intriga koji se ticu odnosa izmedju politike, mafije i biznisa u Srbiji danas ima u izobilju, kao i prosloj deceniji. Ali, umesto da ih objasnjavaju, rasvetljavaju i tumace, mediji ih samo dodatno obavijaju velom misterije i uvecavaju zbunjenost javnosti.


Slucaj koji je verovatno mnogima poznat tice se forenzickih policijskih izvestaja povezanih sa optuznicama podignutim protiv ljudi osumnjicenih za ubistvo pokojnog premijera Srbije, Zorana Djindjica.


Mediji su dovodili u pitanje kredibilnost svake verzije dogadjaja razmatrane tokom istrage – jos pre nego sto je sudjenje pocelo. Da li su bila dva ili tri metka? Da li je bio okrenut ka zgradi vlade ili ka kolima? Da li je ucestvovalo vise ljudi? Da li je ovo posteno sudjenje ili politicka namestaljka?


Nijednog trenutka javnosti nije ponudjen scenario u koji bi se moglo poverovati. Ponovo je u umove gradjanja posejano seme dvosmislenosti u pogledu odgovora na pitanja sta, ko i zasto, iako je po sredi dogadjaj koji ce oblikovati zivot citave jedne generacije.


Srpska medijska scena bi se najlakse mogla opisati kao potpuni haos. Medijska sfera nije regulisana posle Milosevica, pa tako postoji preko hiljadu elektronskih medija koji rade bez dozvola za emitovanje, vlasnistvo na medijima nije transparentno i vidljivo, a neke novine nastaju niotkuda i nestaju cim obave zadatak zbog kojeg su osnovane. Haos ce se nastaviti, zato sto to odgovara interesima nekih ljudi.


Haoticno stanje, u kojem je informacija postala roba, nastavice da opterecuje srpsko drustvo sve dok – uz spoljasnji i unutrasnji pritisak i pomoc medjunarodnih donatora – ne bude konacno prevazidjeno i dovedeno u red.


Dragana Nikolic-Solomon, direktor IWPR projekta u Beogradu, prezentovala je ovo izlaganje u okviru panel diskusije o ulozi slobodne stampe koju su organizovali Atlantski savet Srbije i Crne Gore i Fondacija za mir 11. aprila.