Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Komentar: Kraj jos jednog poglavlja na Balkanu

Pred pocetak gasenja jedne od najmanjih mirovnih misija Ujedinjenih nacija, prvi politicki predstavnik misije objasnjava zasto je ona tako dugo trajala.
By Mark Thompson

U Odeljenju za mirovne misije Ujedinjenih nacija, DPKO, vojna posmatracka misija na hrvatsko-crnogorskoj granici dugo je posmatrana kao svetla tacka u tami Balkana i kao najmanje zahtevna od svih operacija.


Posmatracka misija Ujedinjenih nacija na Prevlaci, UNMOP, najmanja je od sesnaest misija DPKO i jedina u kojoj nije bilo zrtava.


Jer na Prevlaci, najjuznijem delu Hrvatske koji se pruza preko Kotorskog zaliva - tog spektakularnog fjorda koji se, sa izuzetkom Prevlake, nalazi na teritoriji Crne Gore - dnevni izvestaj uvek glasi: "mirno i stabilno".


Mada uvek postoji opasnost od opekotina od suncanja i neumerenosti u hrani, to ne znaci da 27 vojnih posmatraca nemaju bas nikakvog posla.


Oni patroliraju podrucjem misije u demilitarizovanoj zoni koja se prostire od Jadrnaskog mora do Bosne i obuhvata po pet kilometara sa svake strane granice dugacke 20 kilometara. Oni su takodje 24 sata dnevno prisutni na samom poluostrvu Prevlaka.


Ali, sada su Ujedinjene nacije ovu misiju ukinule, prakticno bezuslovno. Osmog oktobra, Generalni sekretar Kofi Anan objavio je "da se priblizava trenutak kada cemo moci da objavimo da je zavrseno jos jedno poglavlje u burnoj istoriji Balkana". Tri dana kasnije, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija doneo je odluku da UNMOP misija bude zatvorena 15 decembra.


To se moglo osetiti u vazduhu vec neko vreme. Kljucni pomak je to sto su se ministarstva spoljnih poslova Hrvatske i Jugoslavije zajednicki obratila Savetu bezbednosti proslog aprila, potvrdjujuci obostrano uverenje da mogu razresiti ono sto su opisali kao "sporno pitanje Prevlake".


Ono sto ovom sporu nedostaje u pogledu drame, nadoknadjeno je slozenoscu. Prevlaka je bila poslednji deo hrvatske teritorije pod jugoslovenskom okupacijom. Uslov koji je Beograd postavio za povlacenje, pre tacno deset godina, bio je sporazum sa Zagrebom o bilateralnoj demilitarizaciji ciju ce primenu nadgledati UN.


Beograd je predlagao da se granica pomeri za nekoliko kilometara da bi Prevlaka postala deo Crne Gore, tvrdeci da u protivnom Kotorski zaliv nikada ne bi bio bezbedan za jugoslovensku ratnu mornaricu ili druge brodove.


Zagreb je odbio ovaj predlog, ali je ostavio otvorena vrata za pregovore o sporazumu kojim bi Prevlaka bila zamenjena za teritoriju u zaledju Dubrovnika, koju su tada kontrolisali bosanski Srbi.


Na taj nacin, hrvatski predsednik Franjo Tudjman bi prosirio svoj uticaj u Hercegovini, dok bi lider bosanskih Srba, Radovan Karadzic, dobio izlaz na more. Cak su ubedili pregovaraca iz Evropske unije, Lorda Ovena, da odrziv mir u Bosni moze biti postignut ako se izadje u susret njihovim ekspanzionistickim zeljama.


Onda je Dejtonski sporazum iz 1995.godine sve promenio, i medjunarodne garancije suvereniteta Bosne stavile su tacku na fantazije o razmeni teritorija. Shvativsi ovo, Zagreb je zakljucio da je uzajamno priznavanje postojecih granica jedino resenje. Da bi se predlog ucinio primamljivijim za jugoslovensku stranu, ponudjena je lokalna demilitarizacija.


Beograd se, s druge strane, drzao svojih apsurdnih zahteva. S obzirom na to da je bezbednost Kotora najvise zavisila od odrzavanja dobrih odnosa sa Hrvatskom, postavlja se pitanje zasto je Jugoslavija nastavila da ugrozava svoju poziciju.


Glavni odgovor na ovo pitanje vodi nas do mracnih dana jeseni 1991.godine, kada se Crna Gora - u to vreme pod kontrolom Milosevicevog piona, Momira Bulatovica - pridruzila napadima Vojske Jugsolavije na jug Hrvatske.


Ova kampanja pravdana je bucnom popagandom i tvrdnjama da se hrvatske snage spremaju da krenu u napad preko granice.


Odustajanje od polaganja prava na Prevlaku pokazalo bi da su akcije Crne Gore - i Srbije - iz 1991.godine bile samo cin agresije, i nista vise.


Osim toga, bilo bi protiv Milosevicevih principa da dobrovoljno zatvori zariste koje bi kasnije mogao iskoristiti u svoju korist, protiv Hrvatske. Sa svoje strane, Zagreb je bio siguran da ce na kraju dobiti kontrolu nad Prevlakom, pa nije insistiao na brzom resenju.


I tako je spor ostajao otvoren i niko nije pokusavao da ga resi - a ponajmanje, kako se ponekad cinilo, Ujedinjene nacije. Savet bezbednosti nije bio zainteresovan, a Sekretarijat je bio zadovoljan odrzavanjem zatecenog stanja.


Na kraju krajeva, UNMOP nije mnogo kostao, i niko nije imao prituzbi na misiju.


Kao politicki predstavnik ove misije 1997.godine pokusao sam da zainteresujem svoje sefove da podstaknu Zagreb i Beograd da potraze resenje.


Zar misija UN nije imala zadatak da cini nesto vise od pasivnog posmatranja situacije? Bilo je ocigledno da nijedna strana nece zapoceti borbe za Prevlaku, s obzirom na to da zivoti i infrastruktura nisu bili ugrozeni. Ipak, moji sefovi su mi preporucili da se opustim i uzivam u suncanom vremenu.


Sekretarijat nije zeleo da se angazuje - drzeci se pogresnog koncepta nepristrasnosti za koji je na Balkanu vec placena visoka cena. Ujedinjene nacije do danas pogresno opisuju Prevlaku kao neku vrstu nicije zemlje - "strateske zone oko koje se spore Hrvatska i Jugoslavija".


Najveca prepreka resavanju krize bila je ravnodusnost u prestonicama na Zapadu. Savet bezbednosti je raspravljao o Prevlaci oko tri minuta dva puta godisnje, a mi smo se u UMOP-u salili da bi robusna diplomatija Ricarda Holbruka resila problem u roku od pola sata.


Sada, u duhu stednje i mozda reorganizacije posle napada od 11.septembra, UNMOP je ispravno - mada sa zakasnjenjem - ocenjen kao nepotreban trosak.


Osim toga, bivsi ministar spoljnih poslova Crne Gore, Nikola Samardzic, svedocio je na sudjenju Slobodanu Milosevicu u Hagu istog dana kada je Kofi Anan objavio odluku u Njujorku.


Samardzic je tvrdio da su iza imperijalistickog napada na jug Hrvatske i Dubrovnik stajali Milosevic i Bulatovic, i da su tvrdnje o samoodbrani od ustaskih hordi bile lazne.


Hrvatski mediji su to pozdravili kao prvo zvanicno priznanje krivice sa jugoslovenske strane, zaboravljajuci na izvinjenje crnogorskog predsednika Mila Djukanovica iz juna 2000.godine.


Ova dobrodosla koincidencija doprinosi osecaju da je napravljen pun krug.


Beograd prihvata postojecu kopnenu granicu i spreman je da je prizna, verovatno do vremena zatvaranja misije polovinom decembra. Odredjivanje pomorske granice ce potrajati duze i moze zahtevati medjunarodnu arbitrazu.


Ali, koliko god da to potraje - pa cak i ako Hrvati 16. decembra umarsiraju na poluostrvo sa pleh-muzikom - prognoza za Prevlaku ostaje ista: "mirno i stabilno".


Poslednja knjiga Marka Tompsona, koju je uredio zajedno sa Monro I. Prajsom, jeste "Kovanje mira. Intervencija, ljudska prava i upravljanje medijskim prostorom" (Edinburgh University Press, 2002).