Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

KOMENTAR: KOSTUNICA NA PUTU DO POBEDE

Cini se da je sasvim izvesno da ce sef jugoslovenske drzave pobediti na predsednickim izborima u septembru, sto je uzrok velikih glavobolja za njegovog glavnog politickog rivala.
By Stojan Cerovic

Predsednik SRJ Vojislav Kostunica postace novi predsednik Srbije. Svaki drugi ishod predsednickih izbora koji ce se odrzati 29. septembra bio bi veliko iznenadjenje.


Poslednja ispitivanja javnog mnjenja daju Kostunici malu prednost nad drugoplasiranim Miroljubom Labusom, potpredsednikom Savezne vlade koji uziva podrsku vladajuce Demokratske opozicije Srbije, DOS, i premijera Zorana Djindjica.


Medjutim, izvesno je da ce doci do drugog kruga, a Kostunica moze da racuna na veliku vecinu glasova ostalih kandidata i sigurno ce povecati razliku, dok ce Labus u drugom krugu po svoj prilici dobiti uglavnom isti broj glasova kao u prvom.


Izborna kampanja tesko moze popraviti Labusove izglede, posto ovom ekonomskom ekspertu prosto organski nedostaje bilo kakav populisticki sarm. Kad pokusava da se priblizi narodu uz pomoc pravoslavih popova, kad se krsti u svakoj mogucoj prilici, Labus je drven i neprirodan gotovo kao Al Gor. Strucnjaci za nejgovu promociju cak i pogorsavaju njegove nastupe u pokusaju da od njega na brzinu naprave nesto sasvim suprotno njegovoj pravoj prirodi.


Osim toga, mada je Labus formalno nezavisni kandidat, on uziva podrsku DOS-a i dozivljava se kao lojalan premijeru Djindjicu, pa glas za njega znaci slaganje s reformskom politikom Vlade Srbije. Medjutim, podrska vladi nije velika, posto ona nije uspela da osetno popravi zivotni standard gradjana, a bila je prinudjena da vuce nepopularne poteze. U to sigurno spada izrucivanje optuzenih za ratne zlocine Haskom sudu, ili podizanje cene struje za 50 odsto, pod pritiskom MMF.


S druge strane, ni Kostunica nije tip harizmatskig lidera, ali rusenje Milosevica preobrazilo je ovog mirnog profesora u Svetog Djordja i taj kredit jos nije sasvim potrosio.


Osim toga Kostunica se lukavo distancirao od DOS-a, u poslednjih godinu dana njegova stranka bile je negde izmedju vlasti i opozicije, tacnije uzivala je preimucstva i jednog i drugog. Zato Kostunica sad moze da se pojavi kao predsednicki kandidat s autoritetom coveka koji je vec na najvisoj funkciji, a ne deli odgovornost za dosadasnju politiku vlasti.


On ima dobre razloge da fotelju Predsednika SRJ zameni za istu takvu u Srbiji, pre svega zato sto ce SRJ uskoro postati labava unija Srbije i Crne Gore, a predsednik Unije imace, po svoj prilici, samo ceremonijalna ovlascenja.


Kostunica je, medjutim, licno jako nastojao da se ocuva zajednicka drzava Srbije i Crne Gore, a taj posao jos nije dovrsen i to je najveca slabost njegove sadasnje pozicije. On, naime, izgleda pomalo kao covek koji ostavlja nedovrsen posao, ili jos gore, kao kapetan koji napusta brod koji tone. To ce njegovi protivnici svakako koristiti u izbornoj kampanji koja pocinje.


Kostunica ima i drugih slabosti, kao sto je izrazita neodlucnost, sto je neobicno za nekoga ko tezi liderstvu. Izgleda da je on zbog toga veoma podlozan uticajima svoje neposredne okoline, a to su sada uglavnom ljudi iz Kabineta Predsednika SRJ.


Nekoliko clanova tog Kabineta pokazuju sklonost ka spletkama, zaverama i zloupotrebi vlasti, sto se videlo u tzv "aferi Pavkovic". Rec je o planu clanova Kabineta da upotrebe specijalne jedinice VJ za upad u prostorije Vlade Srbije, gde su se, kako su verovali, nalazili uredjaju za prisluskivanje Predsednika SRJ. Kostunica je takodje podrzao nelegalnu i opasnu pobunu specijalne jedinice "Crvene beretke". Njegov Kabinet je docnije spremao zamku premijeru Djindjicu ne obavestavajuci ga da vojna policija prati potrpedsenika srpske vlade generala Perisica osumnjicenog za spijunazu.


Medjutim, Kostunica je iz ovih afera uspeo da izadje bez vecih gubitaka. Osim sto mu u prilog idu slabosti protivnika, Kostunica je pokazao veliku vestinu sedenja na dve stolice. To sto je bio lider koalicije koja je srusila Milosevicev rezim nije mu smetalo da postane najvazniji predstavnik upravo one konzervativne, patrijarhalne, pomalo ksenofobicne Srbije na koju se oslanjao Milosevic. Nema sumnje da je njegova DSS posle 5. oktobra 2000. naglo narasla i od male postala najjaca stranka u Srbiji upravo zahvaljujuci velikom prilivu bivsih milosevicevaca.


Djindjic i DOS-ova vecina uspeli su proslog proleca da isteraju DSS iz Skupstine Srbije, ne bas na demokratski nacin. Ali, to je ipak proslo bez prevelikih potresa i to znaci da bi Kostunica kao predsednik Srbije bio nemocan bez podrske parlamenta. On, naravno, zahteva prevremene parlamentarne izbore, ali Djindjic ce na to pristati samo u krajnjoj nuzdi. Dakle, da bi se nesto bitno promenilo u strukturi vlasti u Beogradu, pa i u politickom kursu Srbije, treba sacekati ishod borbe za parlament.


U ovom trenutku cini se da je najrealnije pretpostaviti da ce te dve glavne struje na kraju ipak morati da potraze kompromis, sklope koaliciju i podele vlast. To bi ujedno bio najbolji ishod. Ako bi Kostunica uspeo da prevagne verovatno bi imao mnogo problema da u svojoj stranci pronadje ljude dovoljno kompetentne da upravljaju zemljom. Osim toga, on sam ocigledno nije uveren da su neke brze ekonomske reforme i privatizacija zaista neophodni Srbiji. On nije antizapadno orjentisan, kao sto ga ponekad prikazuju njegovi protivnici, ali jeste covek umerene desnice kojem su stvari kao nacionalni ponos i dostojanstvo vazniji od kamatnih stopa.


Po tome on moze liciti na Milosevica, ali Kostunica nije ni argonantan ni agresivan. On ne voli da pravi kompromise, cini ustupke i sklapa nagodbe, ali nije nepopustljiv i kad mora uvazava realnost. Kostunica je iskren vernik i mozda vise voli da razgovara s popovima nego s biznismenima, na primer, ali to ne znaci da bi on ohrabrio nekakav pravoslavni fundamentalizam i zapustio ekonomiju. Poznato je da je Kostunica protivnik Haskog suda, ali je svoj pocetni otpor vec veoma ublazio. On ce s tim Tribunalom saradjivati bez imalo entuzijazma i koliko bude morao, ali sigurno nece rizikovati nikakve medjunarodne sankcije.


Za razliku od dinamicnog Djindjica, Kostunica je spor i voli da svaki problem dugo razgleda pre nego sto se resi na akciju. Djinjdic, opet, ume da ponudi pet odgovora i pre nego sto je do kraja cuo pitanje. Njih dvojica ce mozda jos godinama biti glavni igraci koji ce odredjivati sudbinu zemlje, a kakva ce ona biti zavisice od stepena i kvaliteta njihove medjusobne saradnje.


Stojan Cerovic je komentator beogradskog nedeljnika "Vreme".