Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Komentar: Kada Je Cena Previsoka

Kratka ostra kampanja se pretvorila u dugacak i razarajuci rat. Kada cena "humanitarne intervencije" izrazena u ljudskim zivotima postane previsoka, nije li onda vreme da prestane bombardovanje?
By Dimitrina Petrova

Borci za ljudska prava vec dugo vremena zagovaraju snazniji medjunarodni odgovor na masovna i sistematska krsenja ljudskih prava, ukljucujuci, ukoliko je to neophodno, i upotrebu vojne sile.


Zato je i intervencija NATO-a protiv Jugoslavije na pocetku uzivala podrsku. Ali mane bombardovanja postaju sve ociglednije - dok raste broj izvestaja o civilnim zrtvama - vreme je da se ponovo razmotri cena vodjenja rata.


Na pocetku je izgledalo da je vazdusni udar protiv Jugoslavije ukazao na znacaj ljudskih prava u medjunarodnim odnosima.


Nije moralno sedeti i ne raditi nista dok hiljade ljudi - kosovskih Albanaca - bivaju ubijeni, muceni, izbaceni iz svojih domova, i zlostavljani na razlicite nacine. Ukoliko medjunarodna zajednica ne ucini nesto da zastiti zrtve, onda ona povladjuje koljacima.


Sada, medjutim, izgleda, da ce nastavak vazdusnih napada NATO-a - a jos vise njihova eskalacija sa intenzivnijim bombardovanjem i mogucnost kopnenih snaga - izazvati nove velike ljudske gubitke i jos vece povrede ljudskih prava nego trenutan i bezuslovan prekid vatre.


Naravno, ukoliko NATO sada ne zaustavi svoju ofanzivu, ratni cilj jugoslovenskog predsednika Slobodana Milosevica - etnicki ocisceno Kosovo - ce verovatno biti ispunjen.


Medjutim, ukoliko se oruzani sukob nastavi - cak i ako NATO na kraju uspe da ponisti rezultate etnickog ciscenja - cena takve pobede ce verovatno biti merena hiljadama dodatnih smrti i unistenih zivota. Takav ishod - te dodatne smrti sigurno nece moci biti promenjen, za razliku od sadasnje situacije, ma koliko to bilo nezadovoljavajuce.


Nastavak rata, bilo vazdusnim napadima ili kopnenom ofanzivom, ce gotovo sigurno doprineti novim krsenjima ljudskih prava (pogotovo protiv kosovskih Albanaca) a ne njihovom mogucem sprecavanju ili kaznjavanju. Samo neverovatno brz i izuzetno efikasan napad bi mogao ovo da spreci. Medjutim, izgledi za pobedu u blitckrigu su veoma mali. Proci ce meseci cak i da bi se samo delimicno ispunili ciljevi NATO-a.


Vreme vec radi protiv civilnog stanovnistva na Kosovu, kao i protiv nevinih civila u Srbiji. Doci ce do novih odmazdi protiv onih Albanaca koji su ostali na Kosovu ukoliko se napadi nastavi, a one mogu postati i apokalipticne ukoliko kopnene snage izvrse invaziju na Jugoslaviju.


NATO nece biti u stanju da spreci masovna pogubljenja koja ce najverovatnije uslediti. Citave zajednice, pogotovo manjinske grupe kao sto su Romi, mogu nestati ukoliko dodje do dalje eskalacije rata. Zato se nastavak vojnih akcija ne moze opravdati brigom za ljudska prava.


Kada se u obzir uzimaju ljudska prava, od najvece vaznosti su na prvom mestu ljudski zivoti, a na drugom mestu je dostojanstvo. Kada covek slusa NATO i zapadne medije, izgleda da se oni vode potpuno drugacijom skalom uspeha i neuspeha.


Kao sto se i moze pretpostaviti eksperti iz NATO-a kreiraju svoju strategiju na osnovu kriterija vojne pobede. Dok dani prolaze, slike izbeglica koje beze sa Kosova su sve dramaticnije - i dok bombe nastavljaju da padaju na Jugoslaviju - izgleda da je doslo do promene u ciljevima.


Od kampanje koja je pokrenuta kako bi se zastitili zivoti i prava kosovskih Albanaca - kako su to shvatili i kao takvo podrzali borci za ljudska prava - ona se pretvorila u nesto mnogo drugacije: cudoviste dugog rata koji neprestano eskalira.


Stoga su borci za ljudska prava u regionu zbunjeni. Svaki dan izdaju bezbroj izvestaja o Kosovu, medjutim, grupe koje se bore za ljudska prava jos uvek nisu napustile svoj tradicionalno neutralan stav. Od 24. marta, kada je zapocelo bombardovanje, vecina izjava se svodila na izvestavanje o krsenjima ljudskih prava.


Izbegnuto je zauzimanje stanovista po pitanju sta bi trebalo da bude sledeci korak NATO-a. To pitanje je ostavljeno nadleznima za vojne i politicke odluke. Medjutim, borci za ljudska prava ne mogu da previde da se njihovo cutanje po pitanju sta treba ciniti tumaci kao nastavak podrske vazdusnim napadima.


Postoje i unutrasnji i spoljasnji razlozi za njihovo cutanje. Vlade zemalja u regionu su odlucile da njihove zemlje postanu clanice NATO-a, i plase se da ne propuste priliku ukoliko glasovi iz njihovih zemalja pocnu da kritikuju bombardovanje.


Na slican nacin, posao boraca za ljudska prava zavisi od velikodusne pomoci zapadnih donatora, a takodje strahuju da ne ugroze pokret, cak i izglede za stvaranje gradjanskog drustva, u svojim zemljama, ukoliko dovedu u pitanje racionalnost intervencije NATO-a.


A to znaci da su se oni nasli uhvaceni u zamku Hladnog rata. Postoji strah da ce vas svrstati uz jednu ili drugu stranu cim nesto kazete: za ili protiv NATO-a, uz Zapad ili uz Rusiju i Kinu. Ljudi iz regiona ne mogu da zastupaju iznijansirane stavove poput naucnika i aktivista na Zapadu.


Medjutim, vreme je da se stvari kazu glasno pre nego sto bude prekasno. Od sustinske je vaznosti da se otvori rasprava o ljudskim pravima kako bi se formulisale preporuke za politicare koje su zasnovane na iskrenoj brizi za ljudska prava. Ali da bi bilo kakav dijalog zapoceo, neophodno je da bombardovanje prestane.


Dimitrina Petrova je Izvrsni direktor Evropskog centra za prava Roma u Budimpesti.