KOMENTAR: EU – SAVEZNIK U POTRAZI ZA AUTONOMIJOM

Zagovornici autonomije u Vojvodini naucili su u eri Slobodana Milosevica vaznu lekciju – centralizovana administracija u Beogradu nikada im nece dobrovoljno dati onaj stepen autonomije koji traze.

Siroka autonomija koju je ova pokrajina uzivala jos od poslednjih godina Titove ere bila je prakticno ukinuta 1990. godine od strane Milosevicevog rezima.

Obecanje demokratske koalicije koja je zbacila Milosevica da ce Vojvodini vratiti autonomiju nije ispunjeno.

Pod pritiskom svojih partnera u Vojvodini, pokojni premijer Srbije, Zoran Djindjic, usvojio je 2001. godine takozvani omnibus zakona kojim su neke od nadleznosti vracene Vojvodini.

Ali to je bio samo mali deo onoga sto su stranke koje su se zalagale za autonomiju ocekivale i sto im je bilo obecano.

Problem nije samo u tome sto postmilosevicevska politicka elita u Beogradu nije uspela da postigne sporazum o novom ustavu, vec i u tome sto pokazuje znatan strah od toga kuda bi autonomija mogla odvesti Vojvodinu.

Podrska za koncept centralizovane drzave i dalje je snazna u Beogradu, gde mnogi ne veruju da bi davanje pune autonomije severnoj pokrajini bilo u interesu Srbije.

Oni ne prihvataju stav da bi regionalizacija ubrzala ukupan proces integracije u Evropu, kao sto tvrde oni koji se zalazu za autonomiju.

Dva do sada najozbiljnija nacrta ustava koje su ponudili vlada premijera Vojislava Kostunice i predsednik Boris Tadic ukljucuju i davanje zakonodavnih, izvrsnih i nekih pravosudnih nadleznosti Vojvodini, kao i nezavisne izvore finansiranja.

Mada Kostunicina vlada priprema novi ustav, ona u taj proces nije ukljucila vlasti iz Vojvodine, jer nemaju predstavnika u Skupstini Srbije.

Zbog toga je vladajuca koalicija u Vojvodini nedavno svim relevantnim politickim strankama u Beogradu dostavila svoje stavove o buducoj ustavnoj poziciji pokrajine, zahtevajuci jasne garancije za njen status i, iznad svega, ekonomsku autonomiju.

Posebno su zahtevali da bar deo poreza prikupljenog na njenoj teritoriji ostane u Vojvodini za sopstvene potrebe, kao i pravo da sami upravljaju poslovima pokrajine, koje je Milosevic preneo u nadleznost centralnih vlasti.

Ovi zahtevi su veoma znacajni za buducnost pokrajine, jer Beograd trenutno kontrolise oko 75 procenata opstinskih budzeta u Vojvodini.

Drugi izvor zabrinutosti je cinjenica da predstavnici manjinskih zajednica nisu ukljuceni u ustavni proces.

Predlog najvece etnicke madjarske stranke da se novim ustavom omoguci formiranje manjinskih podregiona naisao je na zid cutanja.

Ustavni predlozi koje je dostavila Vlada Vojvodine nisu izazvali nikakve reakcije u Beogradu.

Administracija Vojvodine veruje da je Beograd jednostavno ignorise. Nivo komunikacije izmedju Novog Sada i Beograda nesumnjivo je nizak, sto je naglaseno cinjenicom da je Kostunica, otkako je postao premijer prosle godine, Vojvodinu posetio samo tri puta i svaki put je odbio da se sastane sa predstavnicima pokrajinskih vlasti.

Pod takvim okolnostima, konacni polozaj pokrajine u novom ustavu Srbije mogao bi zavisiti od pritiska Evrope na Srbiju i spremnosti Srbije da ispuni evropske kriterijume.

Asocijacija evropskih regiona, AER, najveca regionalna organizacija u Evropi, u kojoj je Vojvodina clan, nedavno je dostavila preporuku srpskoj vladi u kojoj se traze garancije za zakonodavnu, izvrsnu i odredjenu pravosudnu slobodu, kao i za upravljanje prihodima.

Srbija ce mozda na kraju prihvatiti stanoviste da ne moze ici protiv izrecene posvecenosti EU nacelima decentralizacije i regionalizacije.

S obzirom na odsustvo stvarnog dijaloga izmedju Novog Sada i Beograda, administracija u Vojvodini shvata da je evropska dimenzija njen adut i da ce Beograd pre ili kasnije morati da prizna da nije u stanju da na duzi rok onemoguci napredovanje pokrajine ka autonomiji.

Zuzana Serences je nezavisni novinar iz Novog Sada.

Ovaj clanak pripada seriji clanaka o Vojvodini koji su nastali u okviru BIRN projekta za obuku u medijima i izvestavanje, koji je znacajno pomogla ambasada Velike Britanije u Beogradu.