Komentar - Bosna: pitanje objektivnosti
Da li neki novinari u jugoistocnoj Evropi ponovno otkrivaju znacaj vrlina koje neke od njihovih britanskih kolega napustaju?
Komentar - Bosna: pitanje objektivnosti
Da li neki novinari u jugoistocnoj Evropi ponovno otkrivaju znacaj vrlina koje neke od njihovih britanskih kolega napustaju?
Pre nekoliko dana, IWPR - organizacija za koju sada radim - objavila je tekst iz Sarajeva o kontroverznim planovima za preimenovanje Titove ulice u Ulicu Alije Izetbegovica.
Clanak se zavrsava citatom koji je podmladak jedne politicke stranke odstampao u dzepnim beleznicama sa kalendarom kao svoj prilog ovoj debati. On sadrzi poruku pokojnog predsednika Tita "sa one strane groba". Titov komentar na ovu raspravu je optimistican: "Ovo mora da je srecan grad ako sam mu ja najveci problem!"
Seminar u organizaciji IWPR-a u Sarajevu ove nedelje na kome se istrazuje da li objektivnost u medijima predstavlja zamku ili izazov, takodje, ukazuje na slicna razmisljanja. Balkan mora da je srecna regija ako mi sada uopste raspravljamo o takvim pitanjima.
Pre vise od decenije, kada sam izvestavao iz ovog regiona, takav seminar ne bi imao nikakvog smisla. Ostavljajuci po strani neke dobro poznate i cesto smele izuzetke, sam koncept objektivnih medija se cinio beznadezno dalekim.
Zaista, mogao bih se naci u iskusenju da ovaj razgovor nazovem "Gde su svi ti Siptari nestali?", jer je jedna od najdramaticnijih promena u medijima u regionu od tog perioda bila sve manja prisutnost rutinskog prisivanja stereotipa razlicitim etnickim grupama.
U vreme kada sam radio u ovim krajevima, pre vise od deset godina, jedva da su novine uopste pominjale Albance. Oni nisu postojali - postojao je jedino uvredljiv naziv "Siptar". Veoma malo je, takodje, bilo Hrvata jer su ih mediji odavno prekrstili u ustase.
Ovo ritualno vredjanje drugih zajednica nije se ogranicavalo samo na jednu od zaracenih strana. U Hrvatskoj je bilo malo Srba u medijima jer se za sve Srbe koristila cudna slozenica "Srbocetnici".
Mogao bih sebi dopustiti da se ismevam takvim izrazima. Za mene je kovanica "Srbocetnici" bila komicna i iz nekog razloga me je asocirala na slike jeftinih istocnoevropskih automobila. Vozis Skodu? Ja vozim Srbocetnika!
Ipak, na mnoge su ove reci imale veliki uticaj. One su dehumanizirale i depersonalizovale one ljude za koje su se ti izrazi koristili, sto je, uostalom, bio i cilj. Uvodjenje ovih reci u opsti javni diskurs putem medija utrlo je put za javno mnjenje prihvatanju principa kolektivnog kaznjavanja za "onu drugu stranu" u javnom mnjenju svih bivsih jugoslovenskih republika.
Izvestavajuci pre nekoliko godina za engleski dnevni list "The Independent" iz Severne Irske, podrucja koji je etnicki i verski podeljeno kao i bilo koja od balkanskih zarisnih zona, osecao sam zahvalnost zbog cinjenice da se britansko novinarstvo - uprkos svim slabostima i manama - uglavnom oduprlo iskusenju da se demonizuju citave zajednice na taj nacin.
U gradu Portadaunu postoji ogorcena podela izmedju dve zajednice. Ja sam izvestavao iz dela grada u kome je lokalno stanovnistvo bilo u potpunosti suprotstavljeno bilo kakvom britanskom prisustvu u njihovoj sredini, bez obzira da li se radilo o policiji, vojsci ili sudstvu.
Medjutim, kao predstavnika britanskih medija lokalna zajednica me je primila sa uctivoscu i ljubaznoscu - uprkos mnogih godina obelezenih sukobima sa britanskom drzavom - a prema novinarima se odnosila kao prema ljudima koji ce preneti njihove stavove uz duznu paznju za detalje i brigu o tacnosti svojih izvestaja. Oni su pretpostavljali da cu najverovatnije u razumnoj meri biti objektivan u svojim izvestajima.
Razlozi za ovakvu razliku izmedju balkanskih i britanskih tradicija sezu duboko u istoriju. Britansko novinarstvo ima tradiciju - ne toliko objektivnosti koliko kriticke nezavisnosti - koja se uspostavljala na samom pocetku organizovanog nadmetanja izmedju politickih partija pocetkom 18. stoleca.
Relativno uravnotezene snage dveju velikih, ali suprotstavljenih politickih stranaka stvorile su neophodan prostor u kome su se slobodni mediji mogli razvijati. Do cetrdesetih godina 18. veka, britanski mediji su se vec u znacajnoj meri oslobodili uticaja i kontrole spolja u poredjenju sa medijima u kontinentalnom delu Evrope.
Filozof Dejvid Hjum ukazao je na to u svom eseju "O slobodi stampe" iz 1741. godine. "Nista," kaze on, "ne bi vise iznenadilo jednog stranca od ekstremnih sloboda koje uzivamo u ovoj zemlji da prenesemo javnosti sve sto zelimo da kazemo i kritikujemo svaki potez kralja ili njegovih ministara."
Polazuci racune bogatim novinskim oligarsima toga doba, ali ne i vladama, britansko novinarstvo je postalo cuveno zbog svoje agresivnosti, ljubopitljivosti i odsustva ogranicenja slobodi stampe.
Ono sto je omogucilo ovakvo stanje stvari bila je siroko postavljena raspodela moci i novca u zemlji. Posto engleska kruna nije bila u stanju da samu sebe finansira, morala je da upravlja zemljom zajedno sa parlamentom koji je odlucivao o prilivu novca u kasu kraljevstva. Kada su novac i moc raspodeljuje na ovakav nacin, ne mozete imati centralizovanu kontrolu nad informacijama. Stoga je bilo prirodno da uz porast tiraza dnevnih listova njihovi vlasnici u Britaniji zauzimaju nezavisnu poziciju u odnosu na izvrsnu vlast.
Balkanske drzave su se razvijale na razlicite nacine. Osiromasene tokom stoleca tudjinske vladavine, u novim drzavama koje su nastajale pocetkom 19. veka moc se centralizovala na kraljevskom dvoru i u kraljevskoj birokratiji. Tesko je tada bilo uspeti u takvim drustvima bez bliskog kontakta sa drzavnim zvanicnicima od cijeg se uticaja tesko moglo otrgnuti i kojima je bilo opasno suprotstavljati se.
Ljudi cesto misle da je srpska medijska kultura kukavicke podrske Milosevicevom rezimu zapravo nasledje komunisticke ideologije, koja je uvela obicaj zanemarivanja nezgodnih cinjenica, koja je odbijala da razdvoji vesti od komentara i koja je uvek tezila crno-belom predstavljanju stvari, a uz to je bila opsednuta raskrinkavanjem i unistenjem unutrasnjih neprijatelja i izdajnika.
Ipak, mada je komunisticko nasledje imalo vaznu ulogu u podsticanju slabosti balkanskog novinarstva, koreni ovih nedostataka sezu u proslost pre revolucija iz 1945. godine.
Novinarska kultura na Balkanu imala je poteskoca da izbegne uticaj javne kulture koja se oblikovala tokom ratova za nezavisnost na pocetku 19. stoleca. Milovan Djilas je dao zanimljiv portret javne kulture u predratnoj Srbiji - zaboravio sam u kojoj knjizi - prisecajuci se prizora mase ljudi u Beogradu koja se okupila da pozdravi javno pojavljivanje kralja Aleksandra u jednoj zvanicnoj prilici. Gomila se, pise on, skoro u potpunosti sastojala od zvanicnika, njihovih prisipetlji i ulizica koji su neprestano bili pri ruci da bi stvorili utisak spontanog, masovnog entuzijazma javnosti za bilo kakav kraljevski dogadjaj.
Kako se malo promenila Srbija tokom tih pedeset godina od vladavine kralja Aleksandra do vremena Slobodana Milosevica jer se jos uvek secam velikih, ne-bas-spontanih okupljanja radi podrske Milosevicevoj politici na Kosovu ogromnog broja radnika koje su vlasti autobusima prevozile na mitinge iz njihovih fabrika.
Ovo vam se moze uciniti kao otklon od pitanja novinarske objektivnosti. Ali objektivnost jedino moze cvetati u nezavisnom okruzenju, a novinska nezavisnost, kao sto sam to pokusao da naznacim, tesno je povezana sa raspodelom resursa i javnom kulturom koja se razvija pod okriljem tih resursa.
U Britaniji se javna kultura neprestano menja. Ravnoteza moci izmedju medija i vlasti se i dalje menja - i to dramaticno na racun ovih drugih. Dejvid Hjum bi bio zaprepascen promenama u odnosu na 1741. godinu.
Tokom mog zivota novinari su u intervjuima sa vodecim politicarima opstu kulturu podilazenja sagovornicima postepeno zamenili agresivnijim pristupom. Veoma agresivan, ispitivacki stil intervjuisanja - koji implicitno sugerise da skoro svaki politicar laze - prakticno je postao novi novinarski standard.
Nedavni sukob izmedju BBC-ja i vlade Tonija Blera zbog izvestavanja BBC-ja o Iraku u programu pod nazivom "BBC danas" razoblicio je ovu konfrontaciju i pokrenuo najsiru javnu debatu, koliko ja pamtim, o standardima objektivnosti britanskih medija.
Ova debata je veoma polemicna, a upadljivo je da novinarski korpus nije pozurio da odbrani standarde kolega koji su se nasli na udaru kritike.
Neki su, istina, energicno branili britanske medije kao najbolje u toj bransi, a odgovorne, u najgorem slucaju, za posezanje za etickim precicama radi postizanja viseg cilja - raskrinkavanja zloupotreba na visokim polozajima u vlasti.
Pisuci u casopisu "British Journalism Review" ("Britanska novinarska revija"), profesor sociologije Stajn Ringen upravo je zastupao ovakav stav.
"Standardi su relevantni, ali novinarstvo se ne vrti samo oko standarda", kaze on. "Oni su sredstva pomocu kojih stampa radi svoj posao, ali oni nisu sami po sebi taj posao. Taj posao se sastoji u tome da se informise javnost, da se edukuje i zabavi. Zadatak stampe je da poziva na odgovornost one koji vrse vlast."
Profesor opisuje ono sto naziva "sustinskim demokratskim zadatkom" medija sasvim jednostavno kao "kriticku moc".
"Da bi bila u mogucnosti da iskaze tu moc u svom radu, stampa moze imati potrebu za zrtvovanjem izvesne preciznosti u informacijama, makar tokom procesa novinarske istrage", nastavlja on. "Ima nesto paralisuce puritanski i beskrvno u stavu da su standardi vrhovna svetinja. To znaci insistirati na slatkorecivoj stampi koja ne ujeda."
Ringen suprotstavlja ovakav britanski pristup onome koji je zastupljen u francuskoj stampi koju naziva "slatkorecivom" u smislu da neguje standarde naustrb istrazivanja. Kritikujuci vodece listove kao sto je "Le Monde" zbog odbijanja da informise francusku javnost o privatnom zivotu i politickom zaledju pokojnog predsednika Fransoa Miterana sve do njegove smrti, Ringen opisuje perjanicu francuskog novinarstva kao primer "elitizma u akciji".
"Nije potrebna nikakva cenzura jer postoji kultura u kojoj se odrzava red", kaze on.
Medjutim, ovo je samo jedan aspekt argumenata u ovoj debati. Mnogi drugi glasovi, ukljucujuci iznenadjujuce veliki broj onih levo od centra, za koje se moglo ocekivati da ce se okupiti radi odbrane novinarskih sloboda, rekli su da je sukob izmedju BBC-ja i Blera ukazao na opadanje standarda objektivnosti u izvestavanju britanske stampe i zabrinjavajucu tendenciju prozimanja vesti i komentara.
Veoma cenjeni magazin "Economist" je u svom uvodniku je, uz osudu, opisao BBC-jevo kontroverzno izvestavanje o Iraku kao "tipicno za dobar deo savremenog britanskog novinarstva u kome se izvrcu ili falsifikuju navodne vesti da bi se uklopile u licni stav novinara o tome gde se istina zaista krije. Neki su u britanskim medijima opisali takvo novinarstvo kao 'odvazno'. Aljkavo ili pristrasno vise odgovaraju pravom stanju."
U slicnom tonu urednik lista "Financial Times" Andru Gauers opisao je ovu aferu oko izvestavanja BBC-ja kao "poziv na uzbunu" za britansko novinarstvo, a ne za vladu. Gauers je napisao da bi ova afera "trebalo da nas podstakne da se odupremo olakom prihvatanju povrsnih izvesnosti unapred zauzetih stavova, te da ponovno otkrivamo vrline tacnosti, konteksta i provere cinjenica."
Najzad, Dzon Lojd, bivsi urednik umereno levicarskog lista "New Statesman", napao je ono sto naziva "kulturom privrzenosti" u medijima za koju tvrdi da je direktno proistekla iz frustrirajuceg iskustva novinara za vreme rata u Bosni zbog neaktivnosti Britanije i citavog Zapada.
Cinjenica da su novinari otvoreno trazili intervenciju Zapada u Bosni nije to sto ga uznemiruje, pise on. Brinula ga je sve izrazenija nesposobnost novinara da razdvoje "zastupnicko" novinarstvo u korist odredjene stvari od pravog izvestavanja, a to se, kako tvrdi, mora rigorozno razdvajati jedno od drugoga.
Mozda dajemo isuvise laskavu sliku balkanskog novinarstva kada kazemo da novinari u jugoistocnoj Evropi ponovno otkrivaju znacaj vrlina koje njihove britanske kolege napustaju.
Cak i bez grubog prisivanja stereotipa razlicitim etnickim zajednicama koje sam opisao ranije, neoznacena fuzija vesti i komentara i dalje otezava napore da se podignu standardi objektivnog novinarstva u ovom regionu. Jos uvek postoji preterano oslanjanje na cuvene "anonimne izvore" i neimenovane "eksperte" da bi se potkrepili odredjeni stavovi.
Ova vrsta novinarstva se samo naizgled drzi standarda objektivnosti, ovlasno tek prihvatajuci povrsni manirizam i tehnike zapadnog novinarstva da bi se prikrilo nesto sto je zapravo to isto, staro, veoma pristrasno izvestavanje.
Postoji jos jedan drugi, noviji problem na Balkanu - neka vrsta nasumicnog izvestavanja u okviru koga se, zahvaljujuci naglom ukidanju drzavne cenzure, "sloboda" poistovecuje sa slobodom da se objavljuje skoro svaka glasina o bilo kome, pri cemu se zanemaruje mukotrpno proveravanje cinjenica sto je vec dugo pravilo u americkoj, ako vec ne u tolikoj meri u britanskoj, stampi.
Medjutim, kako to aktuelna debata o medijima u Britaniji pokazuje, Britanci nemaju monopol nad pitanjem objektivnosti. Mi, takodje, ne predstavljamo uzor vrline.
Markus Taner je urednik/instruktor obuke IWPR-a u Beogradu. Ovaj clanak predstavlja osnovu za predavanje koje je odrzao na seminaru u organizaciji IWPR-a "Objektivnost u medijima - Izazov ili zamka", u Sarajevu 4. marta.
