Komentar: Beogradski Stisak

Bilo koji pokusaj da se otvori pitanje odgovornosti u Jugoslaviji - za ratove i za sva razaranja - nailazi na neverovatan otpor u Beogradu, ne samo od strane Milosevicevog rezima vec i samih opozicionih partija, intelektualaca i akademika.

U toku poslednjih deset godina, ova elita je podrzavala politicki stav, sada javno prihvacen u Srbiji, da su sve clanice bivse Jugoslavije jednako odgovorne za raspad zemlje i krvoprolice koje je nastupilo.

Niko jos nije u stanju da prihvati da je osnovna destruktivna energija stigla iz Srbije. Stoga, narod zivi u magli i odbija da spozna stvarnost.

I tako zemlja sve dublje tone u agoniju. Gradjani Srbije, ukljucujuci i one koji se nadaju buducnosti u Evropi, taoci su rezimske elite i kompromitovane opozicije. U medjuvremenu, medjunarodni pritisci i izolacija primoravaju glavne ucesnike srpske scene da se medjusobno suocavaju. Ali oni jos uvek nisu voljni da prepoznaju sta im je pred ocima; oni jos uvek nisu spremni da pocnu proces de-nacifikacije.

Medjunarodna zajednica doprinela je toj magli narocito u prvim godinama rata nemogucnoscu da jasno definise sukobe i tek je posle dogadjaja na Kosovu i NATO bombardovanja zaista prebacila odgovornost na Beograd. Haski sud je optuzio za zlocine glavne ucesnike.

Beogradski nacionalisti pretrpeli su jos jedan udarac gubitkom vazne podloge moci, zbog poraza na nedavnim izborima njihovih istomisljenika u Hrvatskoj.

Pa ipak, Srbija nije blizu spasenja. Do danasnjeg dana, izuzev opozicionih zahteva za izmenom rezima, nijedna opoziciona licnost i nijedan intelektualac nije zaista pokrenuo pitanje o odgovornosti za poraz zemlje.

Usled toga sto je opseg poraza bio toliko veliki, prava promena zahteva ponovno razmatrenje celog konteksta srpske politike. Tek tada moze doci do promene rezima.

To na prvom mestu povlaci pitanje teritorije. Ovo pitanje je osnovno pitanje zemlje: Sta je to Srbija? Da li je ona zaista odustala od ideje o izmeni granica, da li se zaista odrekla parole da svi Srbi budu u jednoj zemlji?

Nacionalisti znaju da se njihov strateski cilj, navodnog jedinstva Srbije, Crne Gore i Republike Srpske ne moze za sada ostvariti. Ipak se oni nadaju da ce ispuniti svoj cilj i u medjuvremenu grade siri srpski kulturni i duhovni prostor.

Opozicioni politicari dali su svoju punu podrsku stvaranju nacionalnog projekta Velike Srbije, sto znaci da problem odgovornosti predstavlja takodje njihov najveci problem.

Oni sada insistiraju da je za sve nedace zemlje jedino kriv Slobodan Milosevic. Zasto? Zato sto zele spreciti otvaranje pitanja odgovornosti. Intelektualna elita, takodje, pruza tome otpor kao i neke nevladine organizacije i pojedini mediji.

Pojednostavljanjem pitanja i isticanjem Milosevica, oni se nadaju da ce spasiti sopstvene pozicije, posto su godinama uzivali prednosti profesionalnog napretka i povecanih plata.

Cak i Momcilo Perisic, predsednik opozicione stranke Pokret za demokratsku Srbiju, general koji je odigrao kljucnu ulogu u sukobu u Bosni i nalazio se sve do Kosova na najvisim polozajima, nije propustio priliku da kaze da je "Republika Srpska okupirana", od strane medjunarodnih trupa u Bosni. Sada je i on Milosevicev neprijatelj.

Zestoke kampanje koje se pokrecu protiv bilo koga ko dodirne pitanje odgovornosti sprecavaju bilo kakvu realnu debatu, i onemogucavaju bilo kakvu dublju analizu o tome sta se desilo u Srbiji. Cak i kada je ocigledno da Srbija zaostaje za modernim svetom, cak i kada se ne moze zaobici skala poraza, ljudi optuzuju NATO i medjunarodnu zajednicu. Niko nema hrabrosti da se suoci sa moralnim porazom "beogradske politike".

Jedino ce preuzimanjem odgovornosti Srbija otvorili put politickoj slobodi. Medjutim zemlja se nalazi u zacaranom kolu i iznova diskutuje o posledicama ali nikad o uzroku. Stoga Srbiji preti unutrasnji kolaps i niko nema predstavu o tome kako da ga zaustavi.

Pojedini gradjani Srbije su pronasli snage da se bune protiv represije. Licnim primerima i stavovima oni su pokusali da pokrenu pitanje odgovornosti. Ocevi odbijaju da prime ordenje za pale sinove. Majke protestuju protiv mobilizacije. Antirezimsku kampanju u Valjevu predvodio je slikar Maki. Medjutim on se sada nalazi u zatvoru.

Ovaj otpor je karakteristican za selo koje je najvise pretrpelo u toku poslednjeg rata. Medjutim, Beograd je a ne samo rezim, uspeo da ugusi ovaj revolt. Koristeci se politickim neiskustvom provincije Beograd je ucestvovao u odabiranju lokalnog rukovodstva i tako ugusio sve znakove otpora.

Kao nosioc ratne politike, Beograd je simbol centralizovane i vladajuci nastrojene svesti srpske elite, koja i dalje drzi u svojoj saci zemlju i drustvo kao celinu.

Sonja Biserko je predsednik Helsinskog odbora u Srbiji. Prethodne clanke istog autora mozete naci koriscenjem funkcije "search" na web stranici IWPR.