KOMENTAR: BALKANSKI ŠPIJUNI I “BOSS”

Friday, 29 April, 2005

The link has been copied

Mirko Klarin

Na licu Slobodana Milosevica moglo se videti da proslonedeljni svedoci, najblaze receno, "ne prijaju" njegovom zdravlju, a posebno krvnom pritisku. Nakon petodnevne pauze zbog praznika UN-a, Milosevic se u utorak vratio u sudnicu svez i odmoran, a onda mu je lice iz sata u sat i iz dana u dan postajalo sve crvenije, tako da u petak nije bilo velikog iznenadjenja medju posmatracima kada je sudija Richard May saopstio da je optuzeni, zbog "iscrpljenosti", ostao u pritvorskoj jedinici UN-a.

Za neke je, medjutim, bilo iznenadjujuce priznanje sudije May da je "sudsko vece zabrinuto zbog zavrsetka procesa”. One kojima se to ucinilo "zloslutnim" pokusao je da razuveri portparol tribunala Jim Landale izjavom da "sudije nisu uznemirene time da je sam proces ugrozen” vec su samo zabrinuti zbog stresa kojeg proces takvog opsega i izlaze sve njegove ucesnike, pa i optuzenog.

Stres kojem je optuzeni bio izlozen protekle sedmice i koji je prouzrokovao dramatican rast krvog pritiska, bilo je svedocenje dvojice bivsih pripadnika tajne armijske sluzbe koja je - prema tuziocu - igrala jednu od centralnih uloga u zajednickom zlocinackom poduhvatu za

koji je Milosevic optuzen. Zvanican naziv te sluzbe je Centralna kontraobavestajna grupa JNA, skraceno KOG, koja je u javnosti bila poznata kao KOS - po skracenici svog

ranijeg imena.

Zabrinuta da bi zbog dezintegracionih procesa koji su krajem osamdesetih zahvatili bivsu federaciju JNA mogla postati "armija bez zemlje", njena kontraobavestajna sluzba pojacala je svoj "nadzor" nad republikama, a posebno nad republickim vlastima i policijama. Prema svedocenju Mustafe Candica, bivseg majora KOG-a, armijska sluzba bezbednosti infiltrirala jesvoje ljude ili vrbovala saradnike u vlastima i policijama svih republika - izuzev Srbije. Znali su sve sta se radi i priprema u Zagrebu, Sarajevu, Ljubljani... ali ne i u Beogradu odakle su se, kako je rekao Candic, "vukli konci."

To, naravno, nije bilo slucajno. Pojava i uspon Slobodana Milosevica u drugoj polovini osamdesetih podelili su kako oficire JNA, tako i pripadnike KOG-a. To je izazvalao odusevljene sledbenike novog srpskog lidera i one koji su prema njemu, najblaze receno, bili podozrivi. Proslonedeljni svedoci pokrivaju obe kategorije: Slobodan Lazarevic priznao je da je sve do 1992. bio Milosevicev "vatreni sledbenik", a Mustafa Candic je, ne toliko zbog

bosnjacke nacionalnosti koliko zbog titoisticke ideologije koja je tada jos bila ukorenjena u JNA, spadao u kategoriju podozrivih. Podela nije isla iskljucivo duz etnickih linija. Candic je, pored ostalog, svedocio o frustraciji svog pretpostavljenog, pukovnika Slobodana Rakocevica, Srbina, koji je na jednom sastanku gde se analizirala bezbednosna situacija u zemlji, protestvovao sto armijska obavestajna sluzba "nema nikakva uporista i saznanja o tome sta se desava u Beogradu, odakle Milosevic i njegovi saveznici vuku konce na razbijanju Jugoslavije i realizaciji projekta Velike Srbije."

No, ako KOG nije imao nikakva "uporista" u Srbiji, Srbija je pocetkom devedesetih - kako ce Cangic ubrzo otkriti - imala i te kako cvrsta "uporista" u KOG-u.

Prilikom jedne istrage, koju je oktobra 1991. u podrucju Bihaca u Bosni i Hercegovini vodio, Mustafa Candic slucajno je naisao na svog kolegu iz sluzbe, izvesnog majora Cedu Knezevica, koji mu je u poverenju otkrio da po nalogu sefa KOG-a, generala Aleksandra Vasiljevica, radi na realizaciji Operativnog plana "Proboj 1". Plan se, otkrio mu je kolega, realizuje zajedno sa sluzbom Drzavne bezbednosti Srbije, na cijem je celu bio Jovica Stanisic, tadasnji Milosevicev covek od poverenja. Cilj je naoruzavanje Srba u delovima Hrvatske i Bosne i Hercegovine koji su smatrani "srpskim teritorijama." Candic je kasnije saznao da je plan uspesno realizovan i da je iz skladista Teritorijalne odbrane Bosne i Hercegovine lokalnim Srbima podeljeno vise od 20.000 komada pesadijskog naoruzanja. Nakon toga su

usledili su operativni planovi Proboj 2, 3 i tako dalje, a njihova je realizacija potvrdjena i pismom koje je pukovnik Dusan Smiljanic - pod cijom su komandom planovi sprovodjeni - tri godine kasnije uputio generalu Ratku Mladicu, isticuci svoje zasluge u naoruzavanju Srba u Hrvatskoj i Bosni. Pismo, ciji je znacaj tuzilac okarakterisao kao "istorijski", ukljuceno je u dokaze.

Candic je, zatim, otkrio da se isto dogadja i u njegovoj zoni odgovornosti - severoistocnoj Bosni. Cak je jednom prilikom, po nalogu pukovnika KOG-a, koji je bio blizak Drzavnoj bezbednosti Srbije, licno pratio transporter sa naoruzanjem za izvesnog Stevana Todorovica u selu Slatina pored Bosanskog Samca. Todorovic je kasnije postao sef policije Bosanskog Samca i protiv njega je u Hagu podignuta optuznica, a posto je priznao krivicu, Tribunal ga

je osudio na 10 godina zatvora, i trenutno je na izdrzavanju kazne u Spaniji.

O svojim otkricima o naoruzavanju Srba u njegovoj zoni odgovornosti Candic je uredno pisao izvestaje pretpostavljenima u KOG-u, ali su ih oni ignorisali. Posto su ignorisali i jednu njegovu informaciju o planovima vodjstva Srpske Demokratske Stranke za preseljenje muslimanskog stanovnistva iz severoistocnog dela Bosne, pored reke Drine, kako bi se u

to podrucje naselili Srbi iz drugih delova Bosne, Condic je zatrazio prijem kod sefa KOG-a, generala Aleksandra Vasiljevica. Medjutim, njegov pretpostavljeni, pukovnik Tomislav Cuk, odgovorio mu je: "Nemoj Muki, pusti to sada..." i od prijema nije bilo nista. Mustafa - Muki - Candic kaze da mu je to "otvorilo oci" i on je nekoliko meseci kasnije - u februaru 1992. -

napustio JNA i njenu Centralnu kontraobavestajnu grupu. Njegovo svedocenje nastavice se u ponedeljak 4. novembra, naravno ukoliko se Milosevic do tada oporavi od iscrpljenosti.

Toj je iscrpljenosti, mnogo vise od "podozrivog" Candica, doprineo Milosevicev bivsi "vatreni sledbenik", Slobodan Lazarevic. Ne samo zato sto je njegovo svedocenje i unakrsno ispitivanje trajalo pet puta duze - dva i po u odnosu na pola dana - vec i zbog toga sto je Lazarevic "pokrio" mnogo duzi period i siri prostor.

Lazarevic bi se mogao opisati kao "spijun opste prakse", sa odgovarajucim, spijunskim, pedigreom. U zanat ga je, kako je rekao, uveo otac - bivsi oficir "Udbe", tajne politicke policije posle II svetskog rata - koji ga je upoznao sa izvesnim Nikolom Zimonjom, oficirom vojne kontraobavestajne sluzne. Lazarevic je, inace, rodjen u Beogradu a studirao je u Sarajevu, gde mu je 1968. prvi zadatak bio da se infiltrira u studentski pokret. Zatim je izvesno vreme boravio u Engleskoj i Australiji, gde mu je zadatak bio da se infiltrita u organizacije srpskih i hrvatskih emigranata (u ovom drugom je, priznaje, imao manje uspeha). Uoci Zimske olimpijade 1984. vracen je u Sarajevo i namesten za pomocnika sefa protokola, a nakon toga se "po zadatku" zaposlio u Agrokomercu, velikom poljoprivrednom kombinatu u

zapadnoj Bosni koji je u to vreme bio "vrlo interesantan" za strance ali, kako ce se kasnije ispostaviti, i za razne domace sluzbe.

Od februara 1992. do avgusta 1995., sto je period koji pokriva njegovo svedocenje, Lazarevic je - naravno opet "po zadatku", kako je tvrdio - bio oficir za vezu 21. Korpusa takozvane Vojske Republike Srpska Krajina, i u tom je svojstvu odrzavao stalne kontakte sa snagama UN-a i pripadnicima ECMM-a (European Community Monitoring Mission), rasporedjenim u Krajini - delu teritorije Hrvatske pod kontrolom srpskih snaga. Kada je pocetkom 1992. RSK

morala da se demilitarizuje a njena vojska demobilise u skladu sa Vanceovim planom, Lazarevic je kao i ostali njeni pripadnici umesto sivo-maslinste dobio plavu uniformu i sluzbenu legitimaciju policije RSK.

Sustina njegovog svedocenja je da su sve politicke, vojne i policijske strukture takozvane Republike Srpska Krajina izmedju 1991. i 1995. bile pod punom kontrolom politickog, vojnog i policijskog vrha u Beogradu. I vojska i policija RSK-a naoruzavani su, opremani i finansirani iz Beograda. Dok su u komandnom kadru vojske bili iskljucivo aktivni oficiri, najpre JNA, a potom VJ, u komandnoj strukturi policije bilo je i lokalnih kadrova, ali su se na

rukovodecim mestima u sluzbi bezbednosti nalazili oficiri MUP-a Srbije.

Lazarevic tvrdi da je zapovednik njegovog Korpusa, pukovnik Bulat, bio u svakodnevnoj telefonskoj vezi sa Generalstabom u Beogradu i generalom Momcilom Perisicem; sef Drzavne bezbednosti RSK-a Toso Pajic je na isti nacin komunicirao sa Jovicom Stanisicem u Beogradu kojeg je nazivao "tatom"; a vodece politicke licnosti RSK-a ne bi se usudile da bilo sta naprave bez konsultacija sa "sefom", kako su zvali Milosevica, ili nekim od "sefovih"

najblizih saradnika. Lazarevic je opisao kako je predsednik RSK-a, Goran Hadzic, u jednoj prilici, rekao pred strani diplomatama da on "nije nikakav predsednik, vec samo prenosilac poruka". Zna se cijih.

Poseban deo njegovog svedocenja bio je posvecen medjunarodnim pregovorima na kojima je on ucestvovao kao prevodilac delegacije RSK. U tu svrhu u Beogradu mu je izdat lazni "sluzbeni pasos" (rekao je, prvo, "diplomatski", ali ga je u unakrsnom ispitivanju Milosevic prisilio da prizna da je pogresio), u kojem je stajalo da je rodjen u Kninu, kako ga ne

bi "provalili" da je Srbin iz Srbije, a ne iz Hrvatske.

Uoci svakih pregovora, svedocio je Lazarevic, delegacija je isla u u Beograd po "svoje missljenje", odnosno instrukcije: politicki deo delegacije u Milosevicev kabinet; vojni u Generalstab VJ-a, policijski u MUP Srbije. Instrukcije su, tvrdio je Lazarevic, bile uvek iste: da ni na sta ne pristanu, nista ne prihvate i nista ne potpisuju, a ako nesto mora da prihvate... neka stave rezervu da to mora da potvrdi skupstina RSK. Beograd, po Lazarevicu, nije zeleo pregovorno resenje "krajinskog problema", kako bi se srpska javnost bavila "stradanjem Srba u Hrvatskoj", a ne sopstvenim politickim, ekonomskim i egzistencijalnim problemima.

Lazarevic je, takodje, u celosti potvrdio iskaz prethodnog svedoka (C-020), bivseg pripadnika Arkanovih "Tigrova" koji je u drugoj polovini 1994. ucestvovao u tajnom ratu u Zapadnoj Bosni, u kojem su se specijalne policijske snage iz Srbije, pojacane "Tigrovima" i drugim paravojnicima, borile na strani pobunjenickih snaga Fikreta Abdica protiv Armije BiH.

Iskaz svedoka C-020 Lazarevic je dopunio utoliko sto je dodao da su u tom tajnom ratu ucestvovale i jedinice njegovog Korpusa, kao i snage Vojske Republike Srpske.

Tokom vise od pet sati unakrsnog ispitivanja, Milosevic je ulozio ogroman napor da ospori kredibilnost svedoka i njegovog iskaza. Optuzio je svedoka za "lazno predstavljanje" i tvrdio da nije bio pripadnik KOS-a, vec samo "obican prevodilac", da bi mu na kraju ipak priznao da je spijun - ali britanske obavestajne sluzbe. Ukazivao je na brojne diskrepance izmedju

izjava koje je istraziteljima Tribunala dao 1999. i 2000. i onoga sto je pred sudom rekao, prisiljavajuci Lazarevica da prizna vise "gresaka" ili "propusta" u izjavama, koje nije bio u stanju da objasni.

Ni jedna od tih "gresaka" se, medjutim, ne odnosi na kljucne tacke njegovog svedocenja, od kojih je neke Lazarevic cak pojacao u unakrsnom ispitivanju. Osporavajuci da je Vojska RSK-a bila pod kontrolom Beograda, Milosevic je, recimo, sugerisao svedoku da bi se isto tako moglo govoriti da je JNA "osnovala sve druge armije" - posto su hrvatski oficiri JNA presli u Hrvatsku vojsku ili HVO, muslimanski u Armiju BiH i tako dalje, Lazarevic

je optuzenog podsetio na jednu "bitnu razliku".

"Ni u jednom od tih slucajeva" - rekao je svedok - "JNA nije novim armijama dobrovoljno ostavila svoje naoruzanje i drugu ratnu opremu, nije nastavila da ih snabdeva municijom i drugim potrebama, nije ih zadrzala na svom platnom spisku i nije sa njima nastavila kontakt."

Milosevicevu tvrdnju da Vojskom RSK nije komandovano iz Beograda, vec iz Knina, gde je postojao Vrhovni savet odbrane, efektno je u direktnom ispitivanju osporio tuzilac Dermot Groome. Pitao je svedoka da li je ikada video ili cuo da zapovednik njegovog Korpusa

pukovnih Bulat, sef Drzavne bezbednosti RSK-a Pajic, ili clanovi delegacija s kojima je putovao na medjunarodne pregovore... traze instrukcije od Vrhovnog saveta odbrane. "Nikada", odgovorio je Lazarevic na svako iz ove serije pitanja, ponavljajuci da su se instrukcije na svakom od tih planova trazile iskljucivo od Beograda.

A Beograd je bio "sinonim za Milosevica", rekao je Lazarevic tokom unakrsnog ispitivanja i, obracajuci se direktno optuzenom, zakljucio: "Beograd ste bili vi!"

"O, razumem, toje zaista ogroman sinonim!" - uzvratio je Milosevic, dok mu je lice oblivao novi talas crvenila, da li zbog skromnosti ili zbog naglog skoka pritiska.

Mirko Klarin je visi urednik IWPR-a za pitanja Tribunala za ratne zlocine i glavni urednik novinske agencije SENSE.