Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Komentar: 500 dana Djindjiceve vlade

Optuzbe za korupciju i lose upravljanje bacile su u senku neke znacajne uspehe novih vlasti.
By Biljana Stepanovic

Mada se vladi premijera Zorana Djindjica mogu uputiti mnoge kriticke zaoke, ne moze se poreci da je ona napravila nepovratni raskid sa prosloscu i korak napred ka demokratiji i slobodnom trzistu.


U svojih prvih 500 dana, na rusevinama koje je za sobom ostavio bivsi jugoslovenski predsednik Slobodan Milosevic, nova vlada je postavila temelje za ekonomsku reformu i kasnije prikljucenje zemlje Evropskoj uniji.


Neprestani sukob izmedju Djindjica i njegovog glavnog politickog rivala, jugoslovenskog predsednika Vojislava Kostunice, cesto zasenjuju ovo znacajno dostignuce srpske vlade.


Prema Kostunicinoj Demokratskoj stranci Srbije, DSS, i opozicionim partijama - koje su, zapravo, bivse Miloseviceve pristalice - srpska vlada nije ucinila ni jedan jedini korak ka obecanim reformama. Oni dalje tvrde da je vlada preokupirana sopstvenim politickim imidzom, te da je duboko zaglibila u korupciju.


Ali, treba se podsetiti da je Djindjiceva vlada nasledila siromastvo od bivseg rezima. Prema istrazivanju iz 2000. godine, vise od trecine stanovnistva je zivelo na granici ili ispod granice siromastva, a 18 odsto populacije je zivelo u krajnjoj oskudici i potpunom siromastvu.


Pod Milosevicevom vladavinom, prosecna mesecna plata je iznosila 107 nemackih maraka (53 eura), a prosecna penzija 75 maraka (37 eura) - sto predstavlja pad od 80 odsto u odnosu na 1990. godinu. Prosecna mesecna zarada je i danas niska, ali je porasla na 130 eura, dok su prosecne penzije sada 100 eura.


Penzije su manje za deset odsto u odnosu na prosli decembar jer vise nisu vezane za povecanja plata, ali se makar isplacuju redovno.


Javnom mnjenju je veoma tesko da se oslobodi iluzije kako se brzo i lako moze resiti ekonomska kriza u Srbiji cime bi se ubrzo dostigao nivo iz 1990. godine, kada je Jugoslavija imala godisnji drustveni proizvod od 2.700 americkih dolara po glavi stanovnika. Uoci Milosevicevog pada, drustveni proizvod po glavi stanovnika spao je na jedva 1.000 dolara.


Suocen sa brojnim kritikama uoci srpskih predsednickih izbora zakazanih za 29. septembar, Djindjic tvrdi da je njegova vlada zasluzna za neosporan rast zivotnog standarda.


On je, takodje, ukazao na medjunarodnu podrsku reformama njegove vlade u vidu sustinski vaznih zajmova i finansijske pomoci.


Ekonomski analiticari se slazu da je Djindjiceva vlada na vreme uspela da progura tri kljucna zakona - o porezima, privatizaciji i trzistu rada. Ove reforme, pored vaznog pitanja saradnje sa Haskim tribunalom, bile su od sustinske vaznosti pri ubedjivanju medjunarodne zajednice da se krene sa pregovorima o finansijskoj pomoci i zajmovima za srpsku privredu.


Citav niz zakonskih propisa o prihodima dopunjen je u martu i aprilu prosle godine, samo dva meseca nakon formiranja vlade. Porez se sada placa na ukupni prihod cime je znacajnim delom onemogucena utaja poreza putem fiktivnih poreskih prijava o minimalnim zaradama i profitima. Stavise, podaci o celokupnom budzetskom prilivu dostupni su javnosti i nijedan gradjanin nije oslobodjen placanja poreza, sto svakako nije bio slucaj za vreme korumpiranog Milosevicevog rezima.


Srpska vlada je takodje usvojila sustinski vazan Zakon o privatizaciji krajem juna prosle godine cime je omogucena eliminacija "drustvene svojine", jednog nefunkcionalnog oblika vlasnistva stvorenog u staroj Jugoslaviji koji ne postoji nigde drugde u svetu.


Glavni cilj Zakona o privatizaciji je da preduzecima upravljaju njihovi pravi vlasnici. Do sada su sami radnici formalno upravljali preduzecem u kome rade, ali su u stvarnosti glavnu rec imali nesposobni direktori koji za svoje poslovne odluke nisu snosili nikakvu odgovornost. Ovakav bizarni sistem omogucio je direktorima, koji nisu pozivani na odgovornost, da neometano pljackaju preduzeca sto je dovelo do potpunog kolapsa srpske privrede.


Strani investitori nisu bili spremni da udju na srpsko trziste sve dok ih zakonski propisi sprecavaju da otpuste bilo kog od zaposlenih - ukljucujuci i one na prinudnom odmoru.


Nova vlada je skupila dovoljno hrabrosti da otpusti 15.000 radnika kragujevacke fabrike automobila "Zastava". Oko 10.000 zaposlenih u bankama je takodje ostalo bez posla posle odluke Narodne banke Jugoslavije, NBJ, da ugasi cetiri najvece banke u zemlji.


Ekonomisti procenjuju da trecina od 1,5 milion zaposlenih u zemlji predstavljaju "tehnoloski visak" jer su njihova radna mesta nepotrebna i suvisna. Prema nekim izvestajima, oko 350.000 do 500.000 ljudi nezvanicno rade u takozvanoj sivoj ekonomiji.


Imajuci u vidu septembarske predsednicke izbore i mogucnost skorih prevremenih parlamentarnih izbora, tesko je zamisliti da ce vlada preuzeti rizik koji sa sobom nose nova otpustanja s posla, bez obzira na ekonomsku neophodnost takvih poteza i znacaja za tekuce ekonomske reforme.


Po preuzimanju duznosti, srpska vlada se suprotstavila mocnom lobiju koji se obogatio na uvozu nafte i naftnih derivata donoseci uredbu kojom se regulise trgovina naftom i naftnim proizvodima. Ovom uredbom je dopusten jedino uvoz sirove nafte i propisana je obaveza uvoznika da sirovu naftu preradjuju u domacim rafinerijama. Na taj nacin je vlada delotvorno suzbila sverc benzina.


Vlasti su takodje znacajno izmenile zakone o izgradnji uvodeci zatvorske kazne do tri godine za vlasnike objekata izgradjenih bez vazecih gradjevinskih dozvola.


Manipulacije gradjevinskim dozvolama su uocljiv primer bezakonja koje je vladalo za vreme Miloseviceve vladavine. Usled toga je drzava ostala bez znacajnih poreskih prihoda, a takvo bezakonje je omogucilo bogacenje mocnog mafijaskog klana koji je manipulisao dozvolama i gradjevinskim zemljistem.


Vlada tek treba da ulozi napore kako bi suzbila hronicno korumpiranu birokratiju koja namerno oteze sa izdavanjem gradjevinskih dozvola.


Jos jedan uspeh Djindjiceve vlade je snizavanje stope inflacije koja je dostizala razorne razmere za vreme Milosevica.


Znacajan udeo u uspostavljanju kontrole porasta cena ima guverner NBJ Mladjan Dinkic, koji je reformisao sistem, zatvorio najgore banke, uspostavio konvertibilnost dinara i postarao se da kurs nacionalne valute ostane nepromenjen citave dve godine.


Restriktivna monetarna politika je od kljucne vaznosti za zemlju koja je godinama zivela u neprestanom strahu od hiperinflacije. Gradjani Srbije su 1993. godine iskusili inflaciju od nekoliko miliona procenata. Ove godine se prognozira inflacija od samo 20 odsto.


Djindjiceva vlada privukla je medjunarodnu finansijsku pomoc u Srbiju po prvi put za proteklih deset godina. Od oktobra 2000. do kraja juna 2002. godine, zemlja je dobila i potrosila oko 1,2 milijarde dolara pomoci.


Vlasti su ugovorile novi trogodisnji stendbaj aranzman sa Medjunarodnim monetarnim fondom, MMF, nove zajmove od Svetske banke i 280 miliona eura za reformu energetskog sektora. Zahvaljujuci ovakvom finansijskom prilivu iz inostranstva, Srbija je prezivela dve protekle zime bez ozbiljnijih restrikcija u snabdevanju elektricnom strujom.


Ipak, osim ovih uspeha tokom proteklih 500 dana, Djindjiceva vlada je nacinila neke ozbiljne greske.


Ne mogu se osporiti mnoge kritike koje vladi upucuje opozicija. Na primer, vlada se ne brani uverljivo od optuzbi za korupciju, koje bacaju ozbiljnu senku na rad ministara i osujecuju njihove dalje aktivnosti.


Djindjic nije bio u stanju da objasni pad industrijske proizvodnje, koji iznosi 0,8 odsto u odnosu na prethodni juni, niti je mogao da objasni zasto je izvoz porastao samo deset odsto dostigavsi tek 882 miliona dolara, dok je uvoz veci za 30 odsto i iznosi 2,4 milijarde dolara.


Protivnici tvrde da vlastima nedostaje politicka volja da u potpunosti primene Zakon o ekstraprofitu na one koji su se na racun drzave bogatili za vreme Milosevicevog rezima. U maju prosle godine je izglasan ovaj ambiciozni zakon za koji se tvrdilo da ce povratiti u drzavnu kasu najmanje milijardu eura. Do sada je prikupljeno samo 50 miliona eura.


Strani investitori tvrde da je sudstvo najslabija karika u naporima koji se ulazu u ekonomske reforme. Neefikasni, zastareli i skloni favorizovanju duznika u odnosu na poverioce, sudovi su daleko od nepristrasnih arbitara i delilaca pravde koji su neophodni na jednom konkurentnom trzistu.


Jos mnogo kockica nedostaje u reformskoj slagalici. Vlada nije uspela da progura citav niz novih zakona kojima bi se zaokruzile vec zapocete ekonomske reforme kao sto su zakonski propisi o hipoteci, stecajnom postupku, denacionalizaciji i finansiranju politickih stranaka.


Imajuci u vidu nasledjeni haos i ekonomske reforme koje je pokrenula, Djindjiceva vlada nema razloga za strah od prevremenih parlamentarnih izbora na kojima DSS i opozicija uporno insistiraju. Ova vlada je postigla konkretne rezultate koje bi glasacima trebalo predstaviti na jasan i ubedljiv nacin.


Ukoliko vlada prizna da nije ispunila neka obecanja, ali i objasni zasto, Djindjicevi protivnici bi ostali bez validnih argumenata na javnoj sceni jer opozicija tek treba da pokaze sta bi to drugacije ili efikasnije uradila.


Kostunicin DSS je odlucio da odustane od ucesca u donosenju odluka i povuce se iz vlade. Sto se tice drugih opozicionih stranaka, one su bile na vlasti tokom prosle decenije ostavivsi zemlju u rusevinama.


Biljana Stepanovic je ekonomski analiticar beogradskog nedeljnika "NIN".