Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

KOMANDNA ODGOVORNOST U SREDIŠTU PAŽNJE NA SUĐENJU HRVATSKIM GENERALIMA

Svedoci daju različite iskaze o tome koji je od dvojice optuženih hrvatskih oficira bio istinski zapovednik u vreme kada su se navodno dogodili ratni zločini.
By Goran Jungvirth
Nakon što je suđenje penzionisanim generalima Mirku Norcu i Rahimu Ademiju nastavljeno po okončanju letnje pauze, rasprava se i dalje vodi prevashodno o tome ko je od njih dvojice imao stvarnu moć u vreme kada su njihove formacije 1993. godine napale jednu srpsku enklavu.



Na ovom suđenju, koje je počelo u junu, tužilaštvo tvrdi da su i Ademi i Norac krivi po principu komandne odgovornosti za ono što su pripadnici hrvatske vojske učinili tokom vojne operacije kojom je ponovo uspostavljena kontrola nad onim područjem u Hrvatskoj koje su do tada držali Srbi i koje je poznato po nazivu „Medački džep“.



U toj operaciji je barem 29 srpskih civila pogubljeno, dok ih je više desetina teško ranjeno; u optužnici se navodi i da su hrvatske snage ubile najmanje petoricu srpskih vojnika koji su bili zarobljeni ili ranjeni.



Optužnica je prvobitno podignuta pred Haškim tribunalom, koji je 2005. godine – postupivši po prvi put na taj način – slučaj Ademi-Norac prosledio Hrvatskoj.



Ovosedmične izjave svedoka – koji su u vreme na koje se odnosi optužnica bili visoki oficiri hrvatske vojske i rukovodioci odbrane – ticale su se prirode vojno-komandne strukture u vreme medačke operacije, pri čemu su različite osobe iznosile različite tvrdnje o tome koji je od okrivljenika bio stvarni zapovednik na terenu.



U optužnici se navodi da je presudnu ulogu u planiranju, naređivanju i sprovođenju same operacije – koja je trajala od 9. do 17. septembra 1993. – odigrao tadašnji brigadir Ademi, kao nadležni zapovednik Zbornog područja Gospić. U vreme pomenutih događanja, Norac je bio na nižoj poziciji pukovnika pri komandi Devete gardijske motorizovane brigade – najznačajnije jedinice koja je sudelovala u operaciji.



Optužnica i tim Ademijevih branilaca kažu da je Norac osim toga komandovao i „Sektorom Jedan“ hrvatske vojske, odnosno borbenom grupom koja je osnovana u svrhe izvođenja operacije Medački džep. Međutim, Norčev advokat Željko Olujić je prethodno tvrdio da Sektor Jedan u to vreme nije ni postojao, te da je smišljen tek po okončanju operacije, upravo zato da bi se omogućilo da Norac bude proglašen odgovornim za zločine koji su se tamo dogodili.



Prvi ovosedmični svedok, koji se pred sudom pojavio 3. septembra, bio je Zvonko Brajković – zamenik komandanta Norčeve Devete brigade – koji je posvedočio da Sektor Jedan nije postojao.



Brajković je rekao da se „ne seća“ takve komandne strukture.



Prilikom unakrsnog ispitivanja, Ademi je Brajkovića optužio da ne govori istinu, rekavši da je to „neprihvatljivo za jednog časnika hrvatske vojske“. Brajković je odgovorio: „Na kraju će se otkriti ko je časnik i ko govori istinu.“



Kada mu je za to pružena prilika, Norac je Brajkoviću postavio niz pitanja koja su sudije smatrale neprikladnim i naložile da se izbace iz zapisnika.



Jedna od tvrdnji koje nisu ušle u sudski zapisnik jeste i Norčeva teza da je Brajković pre samog svedočenja – pred istražiteljima Tribunala – bio ohrabren da govori o onome što se dešavalo nakon 12. septembra 1993., kada je napustio dotično područje.



„Nisam dao takav iskaz, niti ću ga dati“, odgovorio je Brajković.



Potom se na klupi za svedoke pojavio i Frano Primorac, kao glavnokomandujući Zbornog područja Gospić, koje je obuhvatalo i Medački džep. I dok su prethodni svedoci tvrdili ili da je Sektor Jedan postojao, ali da njime nije komandovao Norac, ili da nije ni postojao, Primorac je rekao da je Sektor Jedan postojao, ali da je njime komandovao Ademi.



Premda nije boravio u Sektoru Jedan, Primorac je kazao kako zna da je upravo to bio glavni pravac napada.



„Prema vojnim principima, strategijama i operacijama, uobičajeno je da se komandant sa prvom ekipom kreće glavnim pravcem napada, dok njegov zamenik ide sekundarnim ili nekim drugim sektorom“, rekao je on. „Mislim da je na glavnom pravcu komandant bio Ademi. Tako je trebalo da bude, i uveren sam da je tako i bilo, jer nisam čuo da je bilo drugačije.“



Primorac je – slično onome što je prilikom svedočenja učinio Brajković – rekao kako nije video da se tokom operacije desio ikakav zločin, te da nije znao da u tom pogledu postoje bilo kakva upozorenja.



Tokom drugog dela sedmice otvoren je novi krug rasprave u vezi sa navodima da je, uporedo sa formalnom hijerarhijom hrvatke vojske, postojao i neformalan, paralelan i očito moćniji lanac komande.



U optužnici se navodi da je komandujući Zbornog područja Gospić bio Ademi. No, pojavljujući se pred sudom 5. septembra, bivši načelnik za pešadiju u Glavnom stožeru Hrvatske Vojske, Rudolf Brlečić, izjavio je da je stvarni zapovednik u Zbornom području Gospić bio Norac, kome su naređenja stizala „drugom linijom komande“, tačnije od strane tadašnjeg ministra odbrane, pokojnog Gojka Šuška.



„Ademi je bio bezuspešan u komandovanju. U Gospiću je vedrio i oblačio Mirko Norac. Bio je mlad i bahat, hrabar, ali samovoljan“, rekao je Brlečić.



Brlečić je kazao i da su lokalni komandanti Norca pokušali da smene još 1991., ali da je njihov zahtev blokirao Šušak.



„Ministar odbrane nas je poslao u vražju mater“, rekao je svedok.



Postojanje dvostrukog lanca komande bilo je, po njegovim rečima, „javna tajna“.



Tokom unakrsnog ispitivanja, Norac je gnevno porekao postojanje takvog paralelnog komandnog sistema, optuživši Brlečića da protiv njega svedoči zbog „lične netrpeljivosti“.



Sutradan se pred sudom kao svedok pojavio bivši zamenik ministra unutrašnjih poslova, Željko Tomljenović, koji je potvrdio da je dvostruki komandni sistem doista postojao, te da je bio odraz napetosti između nove klase časnika hrvatske vojske i onih koji su prethodno službovali u Jugoslovenskoj Narodnoj Armiji (JNA).



„Zvaničnim komandnim lancem bili su obuhvaćeni brojni hrvatski časnici iz JNA, dok su drugi predvodili novounapređeni časnici kojima je nedostajalo vojno iskustvo; ovim drugima je komandovao bivši ministar odbrane Gojko Šušak“, rekao je svedok.



Tomljenović je kazao i da je Norac bio uključen u nezvanični komandni lanac, kojem su naređenja stizala od Šuška.



Ademi je, po Tomljenovićevim rečima, bio dobar oficir, lojalan tadašnjem načelniku Glavnog stožera oružanih snaga Hrvatske, Janku Bobetku, koga je poznavao još iz dana provedenih u JNA.



„Netrpeljivost između novih časnika i onih koji su u hrvatsku vojsku prešli iz JNA bila je uočljiva i na terenu“, rekao je Tomljenović. „Bobetko i Norac se nisu voleli, što se odražavalo i na odnos između Norca i Ademija.“



Poslednji ovosedmični svedok bio je Mladen Šerić, koji je 1993. obavljao dužnost Bobetkovog pomoćnika.



Po Šerićevim rečima, i Ademi i Norac su naprosto bili „žrtveni jarci“ vlastitih nalogodavaca.



„Vojno i političko rukovodstvo je želelo da sve strpa pod tepih, ali je UNPROFOR [mirovne snage Ujedinjenih nacija] insistirao na istrazi, pa je rešenje bilo da se pronađe žrtveni jarac.“



U euforiji koja je nakon operacije Medak usledila, ni Ademi ni Norac – po rečima svedoka – nisu smeli da zatraže istragu. „Da su to učinili, mislim da bi ih pojeo mrak.“



Šerić je rekao da je Ademi od hrvatske vojne policije zatražio da sprovede istragu na terenu, ali da nije dobio nikakav odgovor.



Rekao je i da je za navodne ratne zločine prvi put čuo kada su Srbi zatražili da im se predaju posmrtni ostaci njihovih postradalih, te kada je saznao da su hrvatski forenzičari otkrili rane na telima koje nisu mogle nastati u borbi.



„Postupci protivni zakonu treba da budu sankcionisani od strane neposrednih komandanata, ali je pitanje u kojoj su meri oni ophrvani emocijama“, kazao je Šerić, koji tvrdi da su i lokalni srpski civili bili dobro naoružani.



Suđenje se nastavlja 10. septembra, kada bi kao svedoci trebalo da se pojave još dvojica bivših časnika.



Goran Jungvirth je stalni saradnik IWPR-a iz Hrvatske.