Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

KLJUCNI AKTERI NA MAKEDONSKOJ POLITICKOJ SCENI

IWPR predstavlja glavne politicke aktere u Makedoniji uoci opstih izbora.
By the.iwpr

Demokratskim poretkom koji je nastao tokom protekle decenije u Makedoniji dominiraju centralizovane politicke stranke. Sve njih odlikuje nizak nivo unutrasnje demokraticnosti i nedostatak mehanizama kontrole.


Na vrhu ovih piramidalnih stranackih struktura koje neodoljivo podsecaju na komunisticka vremena nalaze se predsednici partija, koji uzivaju znatnu politicku i finansijsku moc.


To je razlog zbog koga su izbori u Makedoniji uvek imali dimenziju veoma personalizovanih sukoba izmedju stranackih lidera i njihovih najblizih saradnika.


Medju etnickim Makedoncima, oduvek je postojao zestok sukob izmedju dva mlada partijska lidera dve glavne suprotstavljane opcije: na levici, predsednik Socijaldemokratskog saveza Makedonije, SDSM, Branko Crvenkovski, i na desnici, lider Unutrasnje makedonske revolucionarne organizacije - Demokratske partije za makedonsko nacionalno jedinstvo, VMRO-DPMNE, Ljupco Georgijevski.


Crvenkovski, cetrdesetogodisnji elektroinzenjer, predvodi SDSM od 1991. godine kada je ova stranka usvojila socijaldemokratski program i odbacila staro komunisticko nasledje.


On je bio premijer od septembra 1992. godine, pa sve do poslednjih parlamentarnih izbora u novembru 1998. godine, kada je VMRO-DPMNE porazio SDSM i formirao novu vladu. Te 1992. godine Crvenkovski je bio najmladji evropski premijer - 29 godina star.


Branko Crvenkovski pripada generaciji politicara koji su doprineli uspostavljanju nezavisne i suverene Makedonije izbegavsi krvavi masakr u drugim delovima bivse Jugoslavije za koji je odgovoran Slobodan Milosevic.


Oni koji poznaju lidera SDSM-a kazu da se radi o veoma inteligentnom coveku koji je sve "tajne" visoke politike naucio od svog mentora, bivseg predsednika i osnivaca SDSM-a Kire Gligorova. Crvenkovskog pre smatraju pragmaticnim politicarem nego ideologom.


Posle neuspesnog atentata na Kiru Gligorova u oktobru 1995. godine, Crvenkovski je odstranio reformiste iz redova svoje stranke. Tokom perioda koji je usledio, izgledalo je da se prava moc polako prenosi sa vladinih ministarstava na stranacke zvanicnike iz SDSM-a i njihove albanske koalicione partnere iz Partije demokratskog prosperiteta, PDP, koji su prevashodno bili zainteresovani za licno bogacenje. Svako ko bi se tome suprotstavio bi bio uklonjen ili prisiljen da dâ ostavku na polozaj.


Vlada Branka Crvenkovskog pala je 1998. godine, uglavnom zbog razocarenja biraca izazvanog bolnim ekonomskim i politickim tranzicionim procesom. Gradjani su sve vise povezivali vladajucu strukturu sa korupcijom i kriminalom. Suoceni sa neprestanim padom zivotnog standarda, biraci su kaznili SDMS glasajuci za opozicionu VMRO-DPMNE.


Neobicno je da je Crvenkovski od pitanja korupcije i kriminala u kojima je navodno ogrezla sadasnja vlada nacinio glavnu temu svoje predizborne kampanje ove godine. "Ova vlada ne samo da se ne bori protiv kriminala vec mu pruza zastitu", rekao je Crvenkovski. "Makedonija ne moze naci svoju srecu ukoliko je 200 ili 300 ljudi bogato dok je preostalih 2.300.000 siromasno. Takva drzava nema perspektivu ni buducnosti."


Njegov veciti rival je samo cetiri godine mladji Ljupco Georgijevski. Ovaj profesor komparativne knjizevnosti nikada se nije bavio bilo cim drugim sem politikom. On je predsednik VMRO-DPMNE od osnivanje ove stranke u aprilu 1991. godine.


Kada je imao samo 25 godina, 1991. godine, Georgijevski je postao potpredsednik Makedonije u vreme Kire Gligorova. Osam meseci kasnije se povukao sa tog polozaja. U njegovoj biografiji se tvrdi da je bio "nezadovoljan tempom transformacije iz komunizma u demokratiju". Proveo je osam teskih godina u opoziciji.


Georgijevski je postao predsednik svoje stranke ne samo zbog toga sto je bio mlad i romanticarski nacionalista, vec i zato sto su stariji i iskusniji politicari iz VMRO-DPMNE mislili da ce njime moci da manipulisu.


Pokazalo se, medjutim, da je Georgijevski tvrd orah i politicar koji brzo uci. Razlicite partijske frakcije, neke uz pomoc tajne policije, pokusale se da ga uklone iz vrha stranke, ali bez uspeha. Posle izborne pobede njegove partije 1998. godine, Georgijevski je postao premijer.


Njegova stranka VMRO-DPMNE pobedila je na izborima nakon sto se odrekla svog tvrdokornog nacionalizma u drugoj polovini devedesetih. Do tada je recnikom i programom ove stranke dominirala nacionalisticka, antialbanska retorika udruzena sa jakom dozom antikomunizma i duboko ukorenjenom sumnjicavoscu prema susednoj Srbiji i medjunarodnoj zajednici.


Medjutim, VMRO-DPMNE i sam Georgijevski ublazili su svoju retoriku i poceli da zagovaraju suzivot sa albanskom zajednicom. Tokom 1997. i 1998. godine, Georgijevski je potpao pod uticaj Vasila Tupurkovskog, predsednika Demokratske alternative, DA, koji ce kasnije postati pokretacka snaga u vladi Ljupca Georgijevskog, kao i Arbena Dzaferija, albanskog politickog gurua, koji predvodi Demokratsku partiju Albanaca.


Pod njihovim uticajem, Georgijevski je ublazio svoj nacionalisticki stav i tako postao prihvatljiviji ne samo za medjunarodnu zajednicu vec i za mnoge makedonske glasace koji su ga i doveli na vlast 1998. godine.


Georgijevski je nesporni harizmatski vodja VMRO-DPMNE. Njegovim potezima na politickoj sceni prevashodno upravljaju instinkti, a manje znanje i politicka mudrost. On je autor dva romana i zbirke poezije koja je provokativno erotska. Njegove pesme su se cesto pojavljivale u lokalnoj stampi.


Njegov sveukupni pristup iskazao je svoje manjkavosti u kontekstu slozene bezbednosne i politicke situacije koja je kulminirala kosovskom krizom 1999. godine i oruzanim sukobom u samoj Makedoniji 2001. godine.


Pod pritiskom zbog slabasne makedonske privrede i sumorne bezbednosne i politicke situacije, svestan sopstvene odgovornosti za takvo stanje, Georgijevski se vratio starim navikama i pricama o "stranim zaverama", "zakulisnim diplomatski igrama" na Balkanu, "unutrasnjim neprijateljima" medju novinarima i opozicijom, i tako redom.


Cak iako izgubi ove izbore, cini se da niko nece ugroziti njegov polozaj predsednika stranke, uprkos cinjenici da opozicija tvrdi kako ga je cetiri godine na vlasti ucinilo "jednim od najbogatijih ljudi na Balkanu".


Predizborna strategija Ljupca Georgijevskog je jednostavna: on zeli da onemoguci postizbornu koaliciju izmedju SDSM i albanske Demokratske unije za integraciju, DUI, optuzujuci Crvenkovskog da zeli savez sa "teroristom" - misleci pri tome na stranackog lidera DUI, bivseg predstavnika Oslobodilacke nacionalne armije, ONA, Alija Ahmetija.


Georgijevski se tako nada da ce DPA Arbena Dzaferija biti jedini potencijalni partner iz redova albanske manjine za novu vladu koji bi formirao SDSM u slucaju izbornog uspeha.


Ukoliko Dzaferijev DPA udje u vladu, Georgijevskom ce biti lakse u opoziciji jer se bujanje korupcije i kriminala povezuje sa VMRO-DPMNE i DPA, odnosno, sa Georgijevskim i Dzaferijem. Da bi zastitio sebe, Dzaferi ce morati da stiti i Ljupca Georgijevskog.


Medjutim, posle niza godina dominacije harizmatskog lidera Arbena Dzaferija, stanje u etnickoj albanskoj zajednici se komesa. Proslogodisnja kriza izbacila je nove licnosti na politicku scenu - i to najpre Ali Ahmetija.


"Buducnost Makedonije je u funkcionalnoj demokratiji i uspostavljanju poverenja izmedju dveju etnickih zajednica, a ne u nasilju", izjavio je Ahmeti za IWPR proslog aprila. Samo godinu dana kasnije, u planinama oko Tetova, Ahmeti je predvodio albanske gerilce. Vecina etnickih Makedonaca ga smatra teroristickim vodjom. Danas, on sebe smatra socijaldemokratom i zastupnikom politicke opcije koja se zalaze za pomirenje izmedju Makedonaca i Albanaca.


Oni koji poznaju Ahmetija opisuju ga kao hladnokrvnog i smirenog coveka. Kada prica, on se ponasa skromno i deluje tolerantno. Svestan je svog politickog neiskustva, ali njegovi poznanici kazu da je brzo "savladao tajne politike".


Ahmeti je rodjen pre 43 godine u Kicevu, u zapadnoj Makedoniji. On ne zna makedonski jezik. Dvadeset godina je radio u Svajcarskoj i otprilike isto toliko vremena je proveo na Kosovu. Tokom osamdesetih godina, bivsa jugoslovenska vlada ga je optuzila za iredentizam i nacionalisticke aktivnosti. U to vreme pripadao je tada brojnim marksisticko-lenjinistickim krugovima na Kosovu.


Krajem devedesetih pod nadimkom komandant Abazi bio je jedan od osnivaca i organizatora Oslobodilacke vojske Kosova, OVK. Tokom 2001. godine postao je politicki lider Oslobodilacke nacionalne armije, ONA, pobunjenicke formacije koja je zapocela oruzani sukob u Makedoniji sto je zamalo dovelo do sveopsteg gradjanskog rata.


Ahmeti se nalazi na zvanicnoj americkoj crnoj listi pojedinaca osumnjicenih za umesanost u teroristicke aktivnosti upravo zbog svog angazovanja u ONA.


Od potpisivanja Ohridskog sporazuma 13. avgusta prosle godine, kojim su unapredjena prava i status albanske manjine u Makedoniji, Ahmeti je u potpunosti podrzavao ovaj sporazum i postao jedan od njegovih najdoslednijih zagovornika.


Ne uspevsi da ujedini razlicite albanske politicke frakcije pod okriljem Albanskog koordinacionog veca, Ahmeti je osnovao sopstvenu politicku stranku, DUI, cija se predizborna kampanja prevashodno zasniva na doslednoj implementaciji Ohridskog sporazuma.


Istrazivanja javnog mnjenja ukazuju da ce DUI biti nesporni pobednik na izborima unutar manjinske albanske zajednice. Ahmeti je izjavio da ce uzeti ucesca u formiranju bilo koje vlade, ali da bi radije saradjivao sa socijaldemokratima Branka Crvenkovskog. "Ja sam socijaldemokrata", rekao je novinarima prosle jeseni.


Nasuprot Ahmetiju u albanskom taboru se nalazi Arben Dzaferi, star 54 godine. Bivsi sef predsednickog kabineta na Kosovu za vreme komunizma osamdesetih godina, Dzaferi je izgradio svoju karijeru i politicki profil upravo na Kosovu tesno saradjujuci sa bivsim liderom pokrajinskog Saveza komunista, Kacusom Jasari.


Pre nego sto je postao politicki aktivan, radio je kao glavni i odgovorni urednik TV Pristina. Jugoslovenska policija ga nikada nije hapsila ili pritvorila zbog njegovih politickih stavova ili podrske albanskom iredentizmu na Kosovu tokom osamdesetih.


U Makedoniju je dosao pocetkom devedesetih posle raspada bivse Jugoslavije i pridruzio se jedinoj etnickoj albanskoj stranci na makedonskoj politickoj sceni u to vreme - PDP.


Dzaferi je, u saradnji sa mladim i ambicioznim Menduhom Tacijem (koji je kasnije postao potpredsednik DPA i njegova desna ruka), zapoceo stvaranje frakcije unutar PDP-a koja se suprotstavljala tada umerenom politickom kursu ove partije, koja je u to vreme bila na vlasti.


Dzaferijeva prilika da se odvoji od PDP-a i osnuje sopstvenu stranku ukazala se tokom krize oko kontroverznog Univerziteta u Tetovu. Dzaferi je podrzao ideju stvaranja univerziteta na albanskom jeziku - koji je makedonska vlada odbila da prizna - i napao PDP na cijem je celu tada bio Abdurahman Aliti jer nije pruzio otpor makedonskim naporima da se univerzitet zatvori.


Posle rascepa sa PDP-om i osnivanja DPA 1994. godine, Dzaferi je usvojio radikalniju politicku liniju u odnosu na svoju bivsu stranku. Za kratko vreme je postao veoma popularan medju Albancima u Makedoniji i na Balkanu, a posecivali su ga izaslanici sa Kosova, iz Albanije, i albanske dijaspore.


Pri sticanju svog autoriteta medju Albancima, Dzaferiju je znacajno pomogla njegova misteriozna bolest. Njegovi usporeni pokreti, tih i saputav glas, koji mu daju auru mudraca, verovatno su posledica retkog oblika Parkinsonove bolesti.


"Imam ozbiljnih zdravstvenih problema, ali znam kako da moje lose zdravlje ucinim delom moje licnosti i da zivim s tim", izjavio je u intervjuu za jedan magazin u februaru 2000. godine.


Na opstim izborima 1998. godine, DPA je osvojila manje glasova od PDP-a, ali Dzaferi je prihvatio ponudu Georgijevskog da formiraju novu koaliciju.


Od tada, njegovu stranku neprestano su optuzivali za korupciju, skoro na isti nacin kao sto je to bio slucaj sa PDP-om u proslosti. Ova cinjenica - skupa sa neuspehom vlade da unapredi prava Albanaca - razlog je za pojavu Oslobodilacke nacionalne armije, ONA, na politickoj sceni.


Iso Rusi, izdavac i urednik skopskog nedeljnika na albanskom jeziku "Lobi", kaze da je Dzaferi izjavio kako je "prihvatio zakone politike: politika je prljava i trebalo bi je na takav nacin i voditi! Ako ste na vlasti, to znaci priliv novca, a ako ga ne uzmete, neko drugi ce to uraditi".


"To su principi kojima se sluzi Dzaferi kao politicar nasuprot Dzaferiju - intelektualcu i opozicionom lideru", zakljucio je Rusi.


Dzaferi je osudio ovakve optuzbe kao deo "namere da se unisti imidz Albanaca, a da se on predstavi kao mafijas".


Imajuci u vidu popularnost Ahmetijeve stranke, Dzaferi je na samom pocetku predizborne kampanje ponovo stavio naglasak na radikalizam svog DPA, otvoreno tvrdeci da Ohridski sporazum nije stavio tacku na albanske zahteve u Makedoniji.


Prema izvestajima medija na albanskom jeziku, njegov potpredsednik Taci javno je zatrazio ujedinjenje svih "albanskih teritorija" u Evropi u jednu drzavu.


Dzaferijeva porodica vec mnogo godina zivi u Norveskoj. U nekim kosovskim krugovima kolaju glasine da gradi veliku kucu u Pristini. To je dovelo do pojave izvestaja u medijima prema kojima bi se, navodno zbog pogorsanog zdravstvenog stanja, Dzaferi mogao povuci iz politike.