Kada je sve bilo moguce

Bas kada sam hteo da kazem kako se nasa prica, mozda, ipak, nece srecno zavrsiti i da Milosevic, mozda, ima jos pokoji adut u rukavu, u Srbiji se dogodilo ono o cemu sanjam vec godinama. U Srbiji je sve, bukvalno sve moguce! Pobedili smo!

Kako je sve pocelo? Noc pre pobede, Ustavni sud ponistio je predsednicke izbore. Drugim recima, samo je saopsteno da ce se odrzati novi izbori. I, tacka. Moglo se pretpostaviti da

je tako odlucio gospodar nasih zivota - Milosevic.

Novi izbori bili bi odrzani kada se za to steknu uslovi - za godinu, dve ili tri. Pomisao na buducnost koju bi takva odluka podrazumevala bila je toliko uzasavajuca da je citavu srpsku dramu pretvorila u bure baruta.

Od ranog jutra stizale su vesti: da je policija blokirala sve puteve ka centru grada, kako

bi sprecila stanovnistvo da dodje do Savezne skupstine, gde je u 15.00 sati trebalo da otpocne poslednji, odlucujuci politicki skup.

Zatim je stigla vest da hiljade policajaca pokusava da potisne kolubarske rudare. Rudari pozivaju gradjane Lazarevca da ne idu u Beograd, vec da dodju da im pomognu.

Kolega me je mobilnim pozvao s Ibarske magistrale i obavestio da je vec uhapseno

nekoliko demonstranata, a da su ljudi odavno prestali da broje koliko ih je isprebijano.

Bilo je neizvesno da li ce konvoj iz Cacka, sastavljen od pedesetak autobusa i stotinu automobila, moci da se probije.

Od svih tih protivrecnih i zabrinjavajucih izvestaja poceo je da deluje adrenalin i panika

se pretvorila u bes.

Posao sam da kupim cigarete. Sve prodavnice bile su zatvorene, roletne spustene. Ni jedan automobil da prodje ulicom nasred koje su stajali prepuni kontejneri za djubre. Nekoliko, nasumice, parkiranih automobila, iza jednog sacica ljudi. Svi gledamo kako pedesetak policajaca, pod punom borbenom opremom, protrcava put Slavije.

Cuje se zvizduk pistaljki. Prica se da su studenti na Terazijama i da su posli na Dedinje,

deo grada u kome zivi Milosevic. Jedan svedok, medjutim, u trku vice da su studenti na Studentskom trgu i kaze nam da bezimo jer dolaze policajci.

Pocinjem da trcim, jebes cigarete. Organizatori protesta tvrde da se na Trgu Republike okupilo oko 50.000 ljudi.

Sta god da se desi, a ja osecam da moze biti svasta, jer jednostavno tako je moralo biti, hronicari ce naknadno analizirati kako je sve zapravo pocelo.

Vlasti su, prvih sest - sedam dana posle izbora, bile u potpunom soku - nesvesne dogadjaja i nemocne da se oporave. Mitinzi, demonstracije, podrska iz inostranstva, sve veci broj strajkova i protesta naterali su rezim, nenaviknut da se brani, u defanzivu.

U nedelju je napokon doslo do promene u ponasanju vlasti. Pojacali su se napadi na opoziciju i poceli su da pominju podrsku dobijenu iz inostranstva: od Ukrajine, Belorusije, Kambodze i Iraka.

Polazilo se od stanovista da je mrski Zapad namestio izbore i zaplasio gradjane Srbije koji

su glasali tako kako jesu, pod jakim medijskim uticajem.

U svom govoru emitovanom na radiju i televiiji u ponedeljak, u 17.00 casova, Slobodan Milosevic porucuje da ce Srbija nestati ukoliko pobedi izdajnicka opozicija, te da ce

sudbina Srba biti gora od one koja je zadesila Kurde. On dalje kaze da ce susedne zemlje otimati srpsku teritoriju, da ce u Srbiju uci strana vojska, da cemo izgubiti svoj identitet i bolje poznavati stranu knjizevnost od sopstvene, da nove generacije nece moci da se

posvete ucenju, da ce zavladati strasan kriminal i da ce se stalno voditi ratovi.

No, ako glasamo za Milosevica, mira i srece bice u izobilju. Sacuvacemo zemlju, identitet

i bas ce nam biti lepo.

Milosevic se pretvarao da je njegov govor, mesavina pretnji i molbi, iskren, te nas je skoro dirnuo svojom izjavom da ni najmanje ne mari za vlast.

Ali, niko vise nema strpljenja za price Milosevica i njegove zene da se protiv nas urotila citava planeta.

Desetine hiljada gradjana krecu se ulicama. Sa balkona ih pozdravljaju zastave opozicije,

a trubaci pristigli iz Uzica i Cacka, probili su barikade i predvode mase. Da li je ovo revolucija?

To ne znam. Ali znam da se narod u glavnom gradu dugo nije ovako radovao.

Kolone automobila krecu se ka Saveznoj skupstini, a u Tasmajdanskom parku, parkirani su autobusi puni policije. Razljucene pistaljke negoduju zbog policije koja cuva zgradu omrazene TV Srbije.

Raste mrznja prema novinarima drzavnih medija, ratnim zlocincima koji su nas godinama ubijali svojim izvestajima i pretnjama. Oni bi sad rado da predju na drugu stranu. Ali, gde su bili i sta su radili do 24. septembra? Cime su nas trovali?

Svi cemo mi biti veterani revolucije. Danas smo svi protiv Milosevica. To je divno! Prekrasno!

Zene s podignutim pesnicama, djaci koji uzvikuju: "Gotov je", studenti i nekoli zbunjenih penzionera, svi posmatraju pocetak kraja.

I zaista, razmisljam u sebi, ako Milosevic ovo prezivi, ako uspe ponovo da nas pobedi,

onda zasluzuje da ostane predsednik svega i svih nas dok smo zivi!

Iako miting samo sto nije poceo, Radio Beograd, hladnokrvno i kao da se nista ne desava, emituje nekakvu komediju isprekidanu veselom narodnom muzikom.

Jutros, na televiziji, sto nikad necu zaboraviti, gledao sam dvadesetominutni program sa uputstvima kako da na pijaci prepoznate pravi od vestackog meda. Izgleda da voditelju

niko nije rekao da su pijace zatvorene i da se Milosevicev med pretvorio u kolubarski

ugalj.

Glavne su vesti dana na Milosevicevom Radio Beogradu da danas Savezna vlada razmatra potpisivanje trgovinskog ugovora s Rusijom.

Sve je potpuno nestvarno, kao da Radio Beograd obavestava sa neke udaljene planete. Hiljade demonstranata promice ispod njihovih prozora, ali oni ih ne vide. Demonstracije,

u skladu s naredbom, zvanicno ne postoje! Sa ulice se cuje pesma: "Slobodane, spasi

Srbiju i ubij se". Cujem tutnjavu i pomisljam na najgore - stizu tenkovi.

Ipak, pistaljke, povici i glasno uzvikivanje: "Gotov je", govore o tome da pristizu novi demonstranti. Ispred Pravnog fakulteta guzva. Citavom sirinom Bulevara revolucije masa naroda krece se ka Saveznoj skupstini: deca, majke, ocevi, studenti, penzioneri. Mnogi su

se vec spremili za suzavac i stavili marame na lica - za svaki slucaj.

U vazduhu se oseca napetost. Ja prvi put osecam da je to Milosevicev kraj i da nema povratka. Sto smo blize Skupstini, atmosfera postaje sve dramaticnija: duz ulica parkirane

su kolone autobusa na cijim krovovima stoje stotine ljudi, vidim nekoliko kamiona iz

Cacka i Uzica, i u njima ljude s podignutim pesnicama, stizu rudari iz Kostolca.

Prijatelj iz Ivanjice kaze mi da gradonacelnik Cacka, Velimir Ilic, predvodi mase ispred kojih ide buldozer. Oni su se probili kroz policijske barikade i pobacali policijska vozila u obliznje jarke.

Od tog prijatelja cujem da mnogi policajci skidaju uniforme i grle se s demonstrantima. Pomesani sa masama ispred Skupstine, molimo ljude koji su se popeli na autobuse da nam kazu sta se desava. "Guzva ispred Skupstine…Jebo te! Nasi upadaju! Dim, narode, zapalili su Skupstinu", dovikuju oni s kamiona.

"Bacaju suzavac", obavestava nas nasa izvidnica. "Vidimo bele pramenove dima."

Povlacim se desetak metara, koliko da budem blizu nekog ulaza ako nastane haos.

Suzavac gusi, kasljem, nepromisljeno rukama trljam oci. Od toga mi je jos gore. Povraca mi se. Jaknom sam prekrio lice i trcim niz Bulevar. U blizini Tasmajdanskog parka, opet suzavac.

Svi bezimo, ali znamo da cemo se vratiti i da ce bes biti jos zesci. Sa zadnje strane skupstinskog zdanja vidi se gust, crni dim. Cujemo da je zapaljeno nekoliko policijskih vozila, neki ocevici tvrde da gori Skupstina.

Uocavamo da plamenovi lizu prozore na prvom spratu. Necuvena masa ljudi, redovi demonstranata sudaraju se jedni s drugima. "Pobedili smo", vice jedan student.

"Policija se pridruzuje demonstrantima, s nama su."

Konacno vidim - zapaljena je zgrada Radio-televizije Srbija. Gore jos tri sprata i demonstranti su vec provalili u zgradu. Iznose monitore, stolice i kompjutere.

Prebijaju nekoliko urednika i spikerku, Staku Novkovic. Cupaju je za kosu i vuku po

podu. Bas mi je zao sto se nisam tamo zatekao da dam svoj konstruktivni doprinos slobodi medija.

Potvrdjeno je da su ozloglaseni TV urednici, Spomenka Jovic i Milorad Komrakov,

pobegli sa svojim telohraniteljima. Mnogi su udarili u beg. Naci cemo ih.

Vidimo da su neki policajci vec skinuli uniforme i kacige i odbacili plasticne stitove.

Uzbudjeni demonstranti igraju na trgovima poput Indijanaca, noseci kao trofeje ponesto

sto su ugrabili od policije. Ljudi iznose iz Savezne skupstine sta stignu. Svaki cas vidimo

da neko ponesto odnosi: stolicu, civiluk, ogromnu fioku.

Jedan demonstrant ima ekskluzivni trofej: stolicu s orlovima srpsko-jugoslovenske federacije.

Kinezi snimaju demonstracije sa krova jednog autobusa. Njih tridesetak povlaci

kamermana za noge i vice: "Jebi mu mater kinesku." Prethodnih godina, Milosevic je u

grad dovukao veliki broj Kineza, smatrajuci ih jedinim prijateljima Srbije. Zato se neprijateljstvo prema Kinezima pretvara u agresivnost.

Kinezi padaju sa autobusa, neko odozgo baca i njihovu kameru, gledam kako ih sutiraju. Pitam se da li je ovo kraj slatke srpsko-kineske ljubavi koju je negovao Slobodan Milosevic.

Posmatram demonstrante kako istrcavaju iz Tasmajdanskog parka. Kazu nam da je RTS prestala da emituje vesti i samo pusta muziku.

Voditelj se pojavljuje na programu Studija B, nezavisne TV stanice koja je bila stavljena pod kontrolu Miloseviceve vlade. Kaze da je Studio B ponovo slobodan.

TV Pink, ciji vlasnik je Zeljko Mitrovic, clan Jugoslovenske levice (JUL), prestaje sa emitovanjem programa. Isto se desava i sa TV Kosavom, vlasnistvom Marije Milosevic, Slobodanove cerke.

Nestaju moji omiljeni programi od kojih sam svih ovih godina ziveo. Kako cu sutra da kupim "Politiku", kad u njoj nece pisati da je Milosevic najveci heroj herojskog srpskog naroda, spasilac srpske drzavnosti i jugoslovenske drzave, simbol opstanka srpskog nacionalnog bica, slobode gradjana Jugoslavije, sinonim hrabrosti, casti, postenja i dostojanstva.

Svi ti stubovi njegovog rezima sada su prazne skoljke. Svi su neocekivano smrvljeni. Tanjug, drzavna novinska agencija kaze da je sada uz narod. Isti onaj Tanjug koji nas je davio ubitacnim patriotskim izjavama iz svojih ausvicovskih izvestaja.

Citav Milosevicev sistem, brizno negovan kupovinom ljudi ili pretnjama da ce biti otpusteni, prestao je da postoji.

Posto sam uvek znao da ce Milosevic otici na takav nacin, da ce mu se suditi na ulici

gde ce morati da se suoci sa milion ljudi nakon cega ce biti najuren kao pas, zauvek

omrazen i unisten, ja se sad nasladjujem.

Predsednik SRJ, Vojislav Kostunica, govori na prvom kanalu RTS-a, koji je, sto je

gotovo neverovatno, preuzeo Studio B.

Ne mogu da kazem da je Kostunica moj omiljeni politicar, neko zbog koga bih isekao

vene, u koga sam zaljubljen. Naprotiv.

Sada, kada je g.Vojislav Kostunica predsednik, ne osecam vise nista posebno, ni tugu ni radost.

Vazno je samo da vise nema Slobodana.

Ulice Beograda vrve od ljudi koji sede po plocniku, piju, ljube se, kao da su izvan sebe.

Stizu neizbezno vino, kisela voda i cigarete.

Srecan sam. Mislio sam da cu se pretvoriti u pepeo pre nego sto Milosevic nestane.

Po meni se polako siri osecanje zvano "zivot bez Milosevica". Polako, polako mili po mojim venama.

Zelim da se osecam pobenicki, da se napijem tako da ne znam za sebe i da mislim da

jebeni Slobodan Milosevic nikada nije ni postojao…

Milosevic se nikada nece vratiti…ali kad se naviknes na to da godinama na pocinak

odlazis s neprijateljem koji spava u tvojoj glavi, onda vise nista, bukvalno nista nije

prijatno.

Cak ni nadolazece vesti da ce podici sankcije, vratiti nas u Evropu, voleti nas kao sto

vole sami sebe…sve je to slaba uteha kad shvatis sta si sve propustio u poslednjih

13 godina.

Tek sada suocavam se sa izgubljenim vremenom. Umoran, pozdravljam Revoluciju i svu paznju poklanjam boci Sardonea iz 1997. Zvanicno zatvaram to poglavlje svog zivota u trajanju od 13 godina i pokusavam ponovo da budem normalan.

Petar Lukovic je iskusni novinar i pisac specijalnih rubrika u Beogradu. Pored toga vec

duze vreme pise za Institut za izvestavaje o ratu i miru.