Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Jugoslavija: Izmicu nade za skori prijem u Evropu

Sanse da ce Jugoslavija u bliskoj buducnosti postati clanica EU sve su bledje
By Srdjan Petkanic

Zbog sporih promena u drustvu, Jugoslavija, verovatno, nece postati clanica EU, do 2014. godine - uprkos obecanjima njenih lidera da ce taj cilj ostvariti za pet-sest godina. Ovakva obecanja podudarala su se sa padom Slobodana Milosevica i njegovom isporukom Hagu, pa je medju stanovnistvom stvoreno uverenje da je pridruzenje "gotova stvar".


Godinu i po dana od pada Milosevica, sva nastojanja da se zakonski regulisu oblasti koje su uslov pridruzivanja jos su u povoju, ili su potpuno izostala, sto ne opravdava obecanu brzinu.


Jugoslavija bi morala da u potpunosti regulise saradnju s Haskim tribunalom, obavi kadrovsku transformaciju u Vojsci Jugoslavije, zakonski regulise korpus ljudskih prava, decentralizuje drzavu - kao sto je davanje vecih autonomnih prava regijama Sandzak i Vojvodina, pre nego sto uopste pocne pregovore o pridruzenju.


Uprkos tome sto neki segmenti vlasti pokazuju zelju da drustvo reformisu, konzervativne snage su uporne. Neophodno je bilo u saveznoj i republickoj skupstini usvojiti niz zakona koji bi dali okvir politickoj tranziciji, ali su do sada usvojeni i to teskom mukom, u bezbroj parlamentarnih sesija, samo manje vazni zakoni.


Razdiruca bitka za vlast izmedju jugoslovenskog predsednika Vojislava Kostunice i srpskog premijera Zorana Djindjica, koja kulmirnira ovih dana, uporno skrece Srbiju sa cistog reformskog kursa. Antihaski lobi, kako u vojsci, tako i u policiji, blokira isporuke osumnjicenih za ratne zlocine, pa do hapsenja i isporuka dolazi samo pod direktnim finansijskim pritiskom medjunarodne zajednice.


Posledica ovakve situacije u drustvu je da ce Jugoslaviji za usvajanje zakonskog okvira koji odgovara zahtevima EU biti potrebno izmedju cetiri i sest godina, za ukljucivanje u sve relevantne svetske organizacije, kao sto su Savet Evrope, NATO i ostale, dve do tri godine, za promene uticajnih kadrova iz perioda Miloseviceve diktature, koje ce biti okoncane kao poslednje u nizu, oko osam godina. Sam proces pregovaranja sa EU obicno ne traje manje od dve godine. Sve zajedno, svakako vise od deset godina.


Vec se na primeru saradnje s Haskim tribunalom, kao prvim uslovom priblizavanju Evropi, moze videti kako se stvari sporo pomicu unapred, i koliko ima otpora.


Mesecima je izgledalo da Beograd smatra da je isporukom Milosevica ispunio sve zahteve, zaboravljajuci pri tom da je Milosevic bio samo na vrhu liste osoba za kojima je raspisana poternica.


U drustvu se vodi visemesecna bitka oko usvajanja zakona o saradnji s Hagom, koji bi trebao da omoguci isporucivanje osumnjicenih. Iza ove borbe stoji sukob na relaciji Kostunica - Djindjic.


Oba lidera se javno deklarisu kao pristalice saradnje s Hagom, s tim sto Kostunica insistira da saradnja treba da se nastavi tek kad se usvoji zakon. Milosevic je isporucen na osnovu uredbe Vlade Srbije premijera Djindjica. Ovu uredbu je Savezni ustavni sud proglasio neustavnom u novembru 2001.


Zakon o saradnji s Hagom blokiran je u saveznom parlamentu jer poslanici promiloseviceve Socijalisticke narodne partije, SNP, iz Crne Gore, ne zele da glasaju za takav zakon. DSS je lansirao novu ideju, da bi takav zakon trebalo da se donese u Srbiji cime bi se omogucilo isporucivanje gradjana Srbije Haskom tribunalu.


Iako na prvi pogled to izgleda jednostavno, za usvajanje takvog zakona u Srbiji treba promeniti savezne zakone koji ce omoguciti da Srbija dobije pravo da donese takav zakon. Cini se da je to zatvoren krug i da insistiranje na legalizmu u ovim okolnostima zapravo samo trosi vreme, pogotovo kad se ima u vidu misljenje eksperata da nikakav zakon te vrste nije ni potrebno donositi, jer je Jugoslavija clanica UN i samim tim obavezna da postuje njene institucije.


Demokratska transformacija Vojske Jugoslavije, drugi vazan segment reformi, nije ni otpocela, pa je tesko poverovati da bi mogla biti obavljena za par godina.


Ovde je doslo do potpunog zastoja u smeni kompromitovanih kadrova iz perioda Miloseviceve diktature. Pre svega, nije smenjen nacelnik Generalstaba VJ iz Milosevicevog vremena, Nebojsa Pavkovic. Razlog za to treba traziti u politickim tenzijama u drustvu, koji zbog uskih, stranackih interesa koce stavljanje Vojske Jugoslavije pod civilinu kontrolu.


Vojislav Kostunica dozivljava vojsku, kao ozbiljan oslonac svoje vlasti, pa se opire svakoj promeni. Otuda je Zakon o Vojsci Jugoslavije ostao netaknut.


Pre nekoliko nedelja je vladajuca Demokratska opozicija Srbije, DOS, izasla sa predlogom izmena Zakona o VJ. Po njemu bi vojni rok trajao 9 umesto sadasnjih 12 meseci, a civino sluzenje 18 umesto sadasnjih 24 meseca. Iako ovo izgleda kao ohrabrujuca najava, s razlogom se sumnja u iskrene namere DOS-a, jer je do sada nekoliko puta objavljivao predloge izmena zakona, ali do sada nista nije prakticno uradjeno po tom pitanju.


Mnogi smatraju da ovi predlozi, zapravo imaju propagandni karakter, i da vlast obecanjima samo hrabri nove klase regruta da idu u vojsku, jer je odziv slab.


Liberalni predlozi nevladinih organizacija i ekspertskih grupa koji su predvidjali modernizaciju i profesionalizaciju vojske, kao sto je predlog Jugoslovenskog komiteta pravnika, YUCOM, odbijeni su u saveznom parlamentu u maju 2001. godine.


Predlog YUCOM-a predvidjao je skracenje sluzenja vojnog roka na sedam meseci i pravo na prigovor savesti, kao osnovno ljudsko pravo. Pod tim se podrazumeva pravo gradjanina da vojnu obavezu moze zameniti alternativnim sluzenjem u civilnoj sluzbi.


Kad je rec o postovanju ljudskih prava, u koja spadaju i prava nacionalnih manjina, na kojima EU insistira, nove vlasti su u praksi smanjile nacionalne tenzije, u Srbiji vise nema medjunacionalnih sukoba, mada ima pojedinacnih slucajeva diskriminacije po nacionalnoj osnovi, narocito Roma. To unapredjenje u odnosu na period pod Milosevicem, nije praceno promenama u zakonskoj regulativi, niti izgradnjom adekvatnih institucija.


Do sada se gotovo nista uradilo na predlaganju i usvajanju novih zakona, a mnoge odredbe iz postojecih zakona, koje su u suprotnosti sa evropskim standardima, nisu ukinute.


Jos uvek su na snazi sporne odredbe iz saveznog Zakona o osnovama sistema drzavne bezbednosti, Zakona o unutrasnjim poslovima Republike Srbije kao i drugih podzakonskih akata. One propisuju prevelika ovlascenja pripadnicima policije sto predstavlja moguce krsenje ljudskih prava.


Usvajanje zakonskih akata koji bi omogucili osnivanje institucije ombudsmana nije ni u planu za donosenje sto je jedan od osnovnih preduslova za pocetak pregovora izmedju SRJ i EU.


Prve, kakve-takve inicijative o uvodjenju ombudsmana mogle su se cuti 1. novembra 2001. od strane Leposave Karamarkovic, predsednika Vrhovnog suda Srbije. Ona je, govoreci na seminaru za buduce predavace iz oblasti ljudskih prava o nuznosti reforme sudstva u Srbiji, spomenula i potrebu uvodjenja ombudsmana.


Jos uvek nisu doneti zakoni koji su uskladjeni sa relevantnim evropskim dokumentima u pogledu garantovanja ljudskih prava. Jugoslavija je potpisala, ali nikada nije ratifikovala medjunarodni fakultativni Protokol uz Pakt o gradjanskim i politickim pravima (PGP).


Da bi pristupila Savetu Evrope, sto je jedan stepen blize EU, morala bi da ratifikuje ovaj Protokol, sto se ocekuje u toku 2002. godine.


Jos jedna oblast, koja je u potpunom neskladu sa ocekivanjima EU, jeste decentralizacija drustva.


Predizborna obecanja lidera DOS-a o davanju autonomije delovima Srbije, posebno Vojvodini i Sandzaku, nisu se ostvarila, i svi su izgledi da ce tek uslediti prava polticka borba na ovom polju.


Najnoviji sukobi na relaciji Novi Sad - Beograd oko prevlasti nad centralnom vojvodjanskom TV stanicom - TV Novi Sad nagovestavaju prolongiranje odluke o stvarnoj decentralizaciji srpskog drustva.


Stranke u DOS-u su jedinstvene da autonomija treba da bude prosirena ali razlike postoje u pitanju koliki stepen autonomije treba dati Vojvodini. DS se zalaze za prosirenu autonomiju, dok se DSS zalaze za ogranicenu autonomiju u okviru Srbije.


Postoje i neke objektivne teskoce koje bi mogle da uspore pridruzivanje Evropskoj uniji, a nisu u direktnoj nadleznosti srpskih vlasti. Crna Gora, manja jugoslovenska federalna jedinica nagovestava raspisivanje referenduma o odlasku iz Jugoslavije. Eventualno razgradjivanje Jugoslavije, otvorice pitanje statusa Kosova, koje je regulisano Rezolucijom 1244 UN kao deo Jugoslavije, a pod faktickim je medjunarodnim protektoratom.


Proces integracije u Evropu ne trpi interne konflikte po bilo kojoj osnovi, pa ce neizvesnot oko buducnosti zemlje, svakako prolongirati ovaj process.


Ocigledno je da je politicka tranzicija u Jugoslaviji u zastoju i da ce za nju biti neophodno mnogo vise vremena nego sto su s padom Milosevica predvideli lideri DOS-a.


Srdjan Petkanic ekspert nevladine organizacije Beogradskog centra za ljudska prava