IZBEGLICE CEKAJU DA IM SE VRATE NJIHOVI STANOVI

Hrvatska nije uspela da uhapsi generala Gotovinu, optuzenog za zlocine protiv etnickih Srba u vojnoj ofanzivi sprovedenoj 1995. pod nazivom operacija «Oluja», i mnogi smatraju da ta cinjenica predstavlja poslednju prepreku za njen ulazak u Evropsku uniju.

Medjutim, jedno veoma vazno pitanje jos uvek nije privuklo paznju medjunarodne zajednice. Rec je o pravima raseljenih lica i izbeglica iz Hrvatske.

Oko 200.000 Srba iz Hrvatske napustilo je svoje domove tokom ili odmah posle operacije Oluja. Neki od njih su i pre toga napustili svoje kuce u drugim delovima Hrvatske.

Deset godina posle operacije Oluja, povratak Srba u Hrvatsku se jos uvek onemogucava, narocito kada se radi o osobama koje su nekada zivele u kucama koje su se nalazile u drustvenom vlasnistvu.

Bosna i Hercegovina je pod nadzorom medjunarodne zajednice resila problem restitucije stanova. Medjutim, izgleda da se namerno previdja ponasanje hrvatske drzave u slicnim slucajevima.

Jugoslovenski ratovi doveli su do redefinisanja znacenja termina "povratak" u zakonima koji se ticu izbeglica. Nekada je taj termin oznacavao povratak u zemlju porekla, dok sada podrazumeva i povratak u sopstvenu kucu. Jednostavno receno, to znaci da svaka imovina mora biti vracena svom predratnom vlasniku.

Medjunarodna zajednica je prosirila definiciju povratka imovine kako bi ona obuhvatila ne samo imovinu koja se nalazila u privatnom vlasnistvu, vec i slucajeve u kojima su stanari imali pravo na stanovanje.

Za vreme jugoslovenskog komunizma, preduzeca su investirala ostvareni profit u stanove za svoje radnike, sto je dovelo do stvaranja javnog stambenog sektora pod nazivom "svojina u drustvenom vlasnistvu". Radnici koji su dobili pravo na stanovanje imali su mogucnost da dozivotno zadrze svoje stanove, kao i da prenesu to pravo na svoje naslednike. Oni su cak mogli i da izdaju u zakup deo svog stambenog prostora kako bi povecali prihode.

Ova prava su mogla biti sudski ponistena u slucajevima kada radnik, na primer, nije koristio svoj stan duze od sest meseci bez prihvatljivog opravdanja. Ipak, sudska ponistenja su bila veoma retka.

Stanovi u drustvenom vlasnistvu su predstavljali jedini dom za stotine hiljade porodica u bivsoj Jugoslaviji.

Nakon rata u Bosni 1992?95, porodice koje su zivele u stanovima u drustvenom vlasnistvu izjednacene su sa vlasnicima privatnih stanova i njihovi stanovi su na taj nacin ukljuceni u proces restitucije.

Izuzev raseljenih lica i izbeglica kojima je obezbedjen privremen smestaj, u vecini slucajeva su stanove u javnom vlasnistvu prigrabili ljudi koji su iskoristili ratni sukob kako bi sebi obezbedili jos jedan stan. U opstoj atmosferi anarhije, nastala je jagma za useljavanjem u ove stanove.

Obiman program restitucije koji se odvijao pod medjunarodnim nadzorom omogucio je resavanje ovog problema u Bosni, i do sada je skoro 200.000 kuca i stanova vraceno svojim predratnim vlasnicima. Mnogi od njih se nisu zaista vratili kuci, ali su bar dobili mogucnost da prodaju ili zamene svoje stanove.

Ovaj proces je sprecio izbijanje potencijalne krize, jer je nezadovoljstvo ovih izbeglica moglo dovesti do toga da one postanu zrtve politicke manipulacije.

U Hrvatskoj se, medjutim, nije odigrao slican proces. Ovde su novi vlasnici otetih stanova najcesce bile hrvatske izbeglice iz Bosne koje su veoma brzo dobijale pravo da ih privatizuju i na taj nacin pretvore pravo stanovanja u privatno vlasnistvo. U mnogim slucajevima oni su se trajno naselili u Hrvatskoj.

U Bosni je medjunarodna zajednica zabranila ovakvu praksu jer je ona bila u suprotnosti pravom na povratak definisanom u aneksu 7 Dejtonskog mirovnog sporazuma. Ponistenje prava na stanovanje je bilo zabranjeno zbog toga sto je takav postupak u suprotnosti sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (ciju primenu u Bosni obezbedjuje lokalna komisija za ljudska prava) i aneksima 6 i 7 Dejtonskog sporazuma.

U Bosni je ovo ucinjeno sa ciljem da se svi stanovi vrate svojim vlasnicima, bez obzira na to da li su se nekada nalazili u privatnom ili drustvenom vlasnistvu.

S druge strane, u Hrvatskoj, siroko rasirena privatizacija stanova u drustvenom vlasnistvu u potpunosti je onemogucila povratak izbeglica i raseljenih lica. Vise od 30.000 porodica – vecinom nehrvatskih – koje su stanovale u drustvenim stanovima zauvek su izgubile su mogucnost povratka u svoje domove.

Postupanje Hrvatske u ovim slucajevima razlikuje se od preostalih bivsih jugoslovenskih republika. Na Kosovu se, na primer, imovina u drustvenom vlasnistvu vraca svojim predratnim vlasnicima, dok je u Srbiji i Crnoj Gori Vrhovni sud doneo odluku da je ponistenje prava na stanovanje u suprotnosti sa zakonom i da stanovnici koji su ziveli u drustvenim stanovima imaju pravo da se u njih ponovo usele.

Sporazum o sukcesiji izmedju bivsih jugoslovenskih republika podrazumeva i obavezu postovanja predratnih vlasnickih prava.

Disparitet u resavanju ovog pitanja u Bosni i Hrvatskoj doveo je do stvaranja napetosti, narocito u bosanskom gradu Banja Luci u kome su se posle 1995. naselili brojni Srbi iz Hrvatske. Oni misle da su nepravedno liseni prava na povratak ili slobodno raspolaganje svojom imovinom, koja je u vecini slucajeva predata u vlasnistvo bosanskih Hrvata.

U isto vreme, oni su na dvostrukom gubitku jer su zbog stupanja na snagu zakona o povracaju imovine u Bosni suoceni sa mogucnoscu da budu izbaceni iz stanova koje su zauzeli, s obzirom da su oni nekada pripadali Muslimanima i Hrvatima koji su pobegli ili bili proterani iz srpskog entiteta u Bosni – Republike Srpske.

Ovo osecanje nepravde dovelo je do demonstracija u Banja Luci protiv proterivanja Srba pridoslih iz Hrvatske, koje je Vlada Republike Srpske iskoristila kako bi usporila povratak Muslimana i Hrvata u ovaj grad.

Medjunarodni pritisak na Hrvatsku nije doveo do zeljenih rezultata. Nijedna od do sada formiranih hrvatskih vlada nije promenila svoju poziciju. Sve one su onemogucavale povratak imovine ili davanje kompenzacije bivsim vlasnicima drustvenih stanova. Zagreb je jednostavno odbacio ovo pitanje kao zaostatak socijalistickog sistema koji se vise ne odnosi na Hrvatsku.

U kontekstu hrvatskog pristupanja Evropskoj uniji, ovom pitanju nije posvecena odgovarajuca paznja niti je uvedena bilo kakva vrsta nadzora ili kontrole.

U Bosni je takozvani Program implementacije zakona o imovini obezbedio precizne podatke o broju stanova koji su vraceni njihovim predratnim vlasnicima i stanarima. Ovi podaci su iskorisceni da bi se procenio napredak koji je Bosna ostvarila na putu ka ulasku u Savet Evrope 2002.

Bosna je primljena u Savet Evrope tek nakon sto je vise od 50 procenata stanova vraceno svojim vlasnicima, sto je uzeto kao dokaz ispunjavanja preuzetih obaveza. Bosanske vlasti su do sada vratile oko 200.000 useljivih stanova njihovim predratnim vlasnicima, i skoro svi zahtevi su pozitivno reseni.

Ovakvi zahtevi nisu postavljeni pred Hrvatsku 1997. kada se ona prikljucila Savetu Evrope. U tom trenutku nijedan bio zapocet nikakav proces vracanja imovine, niti je to pitanje pokrenuto kada su poceli pregovori o pristupanju Evropskoj uniji iako su zahtevi za ulazak u nju stroziji nego zahtevi za ulazak u Savet Evrope.

To ne znaci da nijedan stan nije vracen Srbima iz Hrvatske. Trenutno se odvija proces povratka oko 19.000 privatnih stanova, koji ce uz malo srece biti zavrsen do kraja ove godine. Medjutim, to ne predstavlja utehu za 30.000 porodica ciji stanovi nisu bili u privatnom vlasnistvu i cija su stanarska prava ponistena. One predstavljaju najvecu grupu izbeglica u bivsoj Jugoslaviji sa neresenim imovinskim pitanjem i kojima je potreban smestaj.

Resenje koje je predlozila Hrvatska nije zadovoljavajuce, s obzirom da su njeni predlozi o stambenom zbrinjavanju bivsih stanara cija su stanarska prava ponistena ograniceni samo na one koji zele da se vrate u Hrvatsku. To dovodi u pitanje sada siroko prihvacen princip da u slucajevima kada je pravo vlasnistva ili pravo na neometano raspolaganje svojom imovinom onemoguceno, osoba kojoj je to uskraceno mora primiti odgovarajucu kompenzaciju ili nadoknadu, nezavisno od njene namere u pogledu povratka.

Predlozena resenja za izbeglice i raseljena lica ne predstavljaju pravu restituciju, s obzirom da podlezu brojnim zakonskim ogranicenjima.

Ceo ovaj program pati od nedostatka sredstava, tako da je izgradjeno samo nekoliko stotina novih stanova. Pored toga, nejasno je i koliko je ovih stanova zaista dodeljeno povratnicima.

Evropska unija je do sada odbijala da zauzme cvrst stav povodom ponistenja stambenih prava u Hrvatskoj sve dok Evropski sud za ljudska prava ne donese odluku o tome.

Uprkos ociglednim razlikama izmedju standarda koji su postavljeni za Hrvatsku i za Bosnu, Evropska komisija je u aprilu 2004. preporucila zapocinjanje pregovora sa Hrvatskom o pristupanju EU. Komentarisuci mere koje je Hrvatska preduzela povodom povratka izbeglica, komisija je pozvala Hrvatsku da se i dalje aktivno angazuje na ovom pitanju.

Medjutim, pitanje povratka izbeglica je kasnije iscezlo sa liste uslova koje Hrvatska mora ispuniti. Jedini preostali uslov je puna saradnja sa Haskim sudom i predaja Gotovine.

Raseljena lica i izbeglice protestuju zbog ovakve razlike u tretmanu Hrvatske i Bosne. Oni ne mogu da razumeju zasto slicna resenja nisu ravnopravno primenjena na svim podrucjima na kojima ovakvi problemi postoje i veruju da o njihovim pravima odlucuje politicka elita, bez uvazavanja jasnih i cvrstih principa zasnovanih na medjunarodnim standardima. Njihova ogorcenost moze postati nov faktor destabilizacije na Balkanu.

Masimo Morati je izvrsni direktor Medjunarodnog komiteta za ljudska prava (www.ichr-law.org), nezavisne organizacije za ljudska prava sa sedistem u Sarajevu. Njeni clanovi su ukljuceni u proces vracanja imovine u Bosni i Hercegovini.