Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

ISTRAZIVANJE: KOSOVSKI DIVLJI ZAPAD

U delovima Kosova gde nije uspostavljena puna pravosudna kontrola vladaju odmetnicki zakoni.
By IWPR

Ramiz Murici, visok muskarac star pedesetak godina, izgleda uplaseno i izolovano u svom stanu u Peci, oko 80 kilometara od Pristine, glavnog grada Kosova.


”Umoran sam od toga sto neprestano moram da pazim na svoju sigurnost i strahujem da li sam sledeci na listi za odstrel”, kaze Murici, kome sa pojasa vise dva mobilna telefona, automatski pistolj i dva rezervna sarzera. Pec, koja je medju Albancima poznata kao Peja, veliki je grad u ravnici Dukadjini na zapadu Kosova. U ovom regionu nema reda i zakona i pucnjave su postale deo svakodnevnog zivota.


Nasilje je izazvano razlicitim motivima, od politickih rivaliteta iz vremena borbi na Kosovu, preko organizovanog kriminala i poslovnih sukoba, do krvne osvete.


Ponekad je tesko odrediti gde prestaje jedna i pocinje druga vrsta nasilja, ali opsti utisak je da kultura razbojnickih bandi drzi ostatak drustva kao svog taoca.


Problem nije u tome sto Kosovu nedostaju snage za spovodjenje zakona, buduci da se na terenu nalaze i medjunarodna policija i KPS, Kosovska policijska sluzba. Ali ove snage izgleda nisu u stanju da sprece nasilje. Njihova navodna nesposobnost da rese nekoliko skorasnjih slucajeva ubistava ostavlja utisak da revolverasi mogu nekaznjeno da rade svoj posao. To salje zabrinjavajucu poruku: dok porodice zrtava sve snaznije izrazavaju nezadovoljstvo zbog izostajanja efikasne akcije, mnogi pocinju da veruju da ce pravda biti izvrsena jedino ako je sami uzmu u ruke. NASLEDJE RATA


Pozadina slucaja Ramiza Muricija ukazuje na razmere problema u ovom delu Kosova i pokazuje kako se ratna politika preklapa sa sumnjivim trgovinskim poslovima i tradicijom bespostednih sukoba izmedju klanova.


Kada ga je intervjuisao IWPR, Murici se upravo vratio sa pogreba svog prijatelja Sadika Musaja, na koga su pucali u centru Peci 2. februara, da bi kasnije preminuo od zadobijenih rana.


Murici vodi racuna o svakom pojavljivanju u javnosti i vozi oklopni automobil za koji tvrdi da je nekada pripadao pokojnom bosanskom predsedniku Aliji Izetbegovicu.


Jos jedan pistolj visi na polici u njegovoj dnevnoj sobi, dok njegov trinaestogodisnji sin ponosno pokazuje snajpersku pusku. Ukupan utisak je da se ovo domacinstvo nalazi pod opsadom. Murici kaze da je bio meta tri pokusaja ubistva. Tvrdi da je to deo osvetnicke kampanje uperene protiv onih koji su svedocili u vaznom sudskom postupku koji je okoncan u decembru 2002.


Na sudjenju koje je organizovano u Pristini pod kontrolom medjunarodne zajednice, petorica bivsih pripadnika Oslobodilacke vojske Kosova, OVK, dominantne albanske gerilske formacije u sukobu sa Srbima, optuzeni su za otmicu, mucenje i ubistvo cetvorice pripadnika manje, rivalske albanske grupacije poznate pod nazivom Oruzane snage Republike Kosovo, OSRK, u junu 1999, kada se sukob vec blizio kraju.


Grupu Dukadjini, kako su optuzenici bili poznati, cinili su Ramus Ahmetaj, Idriz Balaj, Ahmet Elsani, Bekim Zekaj i Daut Haradinaj, brat Ramusa Hardinaja, vodeceg komandata OVK za vreme sukoba, koji je u decembru 2004. imenovan za premijera Kosova. Osudjeni su na zatvorske kazne od tri do 15 godina. Medju svedocima optuzbe na ovom sudjenju bili su Ramiz Murici, njegov rodjak Vesel, Sadik Musaj, sa cijeg pogreba se Ramiz upravo vratio, glavnokomandujuci OSRK Tahir Zemaj, i bivsi pripadnik OVK Ilir Selimaj.


Od ovih kljucnih svedoka, svi osim Ramiza i Vesela Muricija vec su mrtvi.


Ramiz tvrdi da petorica bivsih pripadnika OVK koji se nalaze u zatvoru sistematski vrse osvetu.


“Svi svedoci u slucaju Dukadjini redom se likvidiraju”, kaze Ramiz. “Ostali smo samo jos ja i moj rodjak Vesel.”


Vesel Murici, koji je bio otet zajedno sa drugim pripadnicima OSRK, uspeo je da pobegne sa mesta zlocina, i posto je njegovo svedocenje na sudu bilo presudno, kasnije se odselio sa Kosova.


Posle svedocenja, Murici je prvo ukljucen u program zastite svedoka medjunarodne uprave na Kosovu, Misije Ujedinjenih nacija na Kosovu, UNMIK.


Ali, kaze da se odrekao ove zastite jer mu se “smucilo zato sto ga stalno nadziru vojnici i zato sto nema nikakav licni zivot”.


UKLANJANJE SVEDOKA PO SPISKU


Postoje uverljivi dokazi da je ova konkretna serija ubistava – ukupno pet, ako se racunaju i dvojica policajaca koji su ispitivali ove slucajeve – povezana sa osudom grupe Dukadjini.


Ali, u aktuelnom okruzenju, malo je verovatno da ce se pronaci dokazi koji bi potvrdili optuzbe da su osudjenici umesani u likvidacije svedoka. Izvesno je to da je ovaj proces, uprkos cinjenici da su zlocini za koje je grupa osudjena uzasni i izvrseni protiv sunarodnika Albanaca, a ne protiv srpske vojske, naisao na neprijateljske reakcije mnogih na Kosovu, jer se pripadnici OVK jos dozivljavaju kao ratni heroji.


Svedoci optuzbe redovno su bilo zigosani kao izdajnici od strane svih onih koji podrzavaju ovu vec rasformiranu paravojnu formaciju.


U Izvestaju o ljudskim pravima Ureda Sjedinjenih Drzava – ili diplomatske misije – u Pristini objavljenom u februaru prosle godine uspostavlja se veza izmedju smrti Tahira Zemaja i sudjenja na kojem je bio jedan od kljucnih svedoka.


Zemaj, nekada oficir u jugoslovenskoj vojsci, bio je ratni vodja OSRK, formacije koju je pre sukoba organizovala vlada Kosova u egzilu, koju je tada predvodio Ibrahim Rugova, sada predsednik Kosova.


Sa sinom Enisom i necakom Hasanom, Zemaj – koji je tada imao 53 godne – poginuo je u napadu u Peci, 4. januara 2003, kada su na njega pucali iz automobila u prolazu.


Organizacija OSRK je zadrzala bliske veze sa Rugovinom Demokratskom savezom Kosova, LDK, a bivisi clanovi kao sto je Ramiz Murici i dalje podrzavaju ovu stranku.


Njegova cerka radi kao telohranitelj predsednika Rugove. Kada ga je intervjuisao IWPR, jos je na sebi imao plavu OSRK bluzu u kojoj je otisao na Musajev pogreb, u cast pokojnog Zemaja. U izvestaju SAD o ljudskim pravima nasilna smrt Ilira Selimaja povezuje se sa sudjenjem iz 2002. godine. Njegovo svedocenje imalo je izuzetnu vrednost za optuzbu, jer je u vreme zlocina bio na strani optuzenih.


Kao clan OVK jedinice Dukadjini pod vodstvom Dauta Haradinaja priznao je na sudu da je bio prisutan kada su cetiri zrtve ubijene, ali je oslobodjen optuzbi u zamenu za svedocenje na sudu.


Dana 14. aprila 2003, on i njegova tetka Feride Selimaj ubijeni su iz zasede u selu Naberdjan (takodje poznatom kao Pobrdje), u blizini Peci.


U istom izvestaju takodje se navode ubistva dvojice pripadnika KPS koji su istrazivali Zemajevu smrt.


Sebahate Tolaj i Isuf Haklaj iz Jedinice za teske zlocine za region Peci ubijeni su 24. novembra 2003. dok su isli kolima na posao. Za vreme rata, obojica su bili pripadnici OSRK pod Zemajevom komandom.


UNMIK policija je 2002. godine osnovala specijalnu jedinicu za Pec koja ce se baviti slucajevima napada povezanih sa sudjenjem. Jedinica nije ostvarila znacajnije proboje i ubrzo je rasformirana, pre nego sto je doslo do bilo kakvih hapsenja.


UNMIK policija potvrdjuje da su izdati nalozi za hapsenje u slucajevima ubistava Zemaja i Selimaja, ali osumnjicenici se i dalje nalaze u bekstvu. Policija kaze da se ova dva slucaja, kao i ubistva pripadnika KPS, jos nalaze u fazi istrage. KRVNA OSVETA I POLITIKA


Na konferenciji za stampu odrzanoj 2. februara ove godine, UNMIK policija i portparol za pravosudje Niradz Sing potvrdili su da je poslednja zrtva ubistva, Sadik Musaj, takodje bio svedok na sudjenju grupi Dukadjini, te da su vec izvrsena neka haspenja.


KPS je potvrdila za IWPR da je prvoosumnjiceni za Musajevo ubistvo jos u bekstvu i da je u pitanju rodjak jednog od pripadnika grupe Dukadjini.


”U ovoj fazi policija ima u pritvoru jednog osumnjicenika”, izjavio je Sing, dodajuci da “jos nema indikacija o mogucim motivima za ubistvo”.


Musajeva porodica je uverena da zna razlog – kazu da je to samo poslednje u nizu ubistava u dugotrajnom sukobu izmedju njih i Haradinajevog klana.


Oni tvrde da je sukob poceo 1999. godine, kada je Daut Haradinaj ucestvovao u mucenju i ubistvu Sinana Musaja, Sadikovog brata. Haradinajeva osuda 2002. godine nije razresila ovaj sukob ni za jednu od strana.


Udovica Sadika Musaja seca se jednog takvog incidenta iz jula 2000, u kojem su pripadnici i podrzavaoci Haradinajevog klana jednog jutra dosli u Musajevu kucu.


”Dosli su u nasu kuci trazeci nevolju”, izjavila je. Nije sasvim jasno sta se dalje dogadjalo, ali UNMIK policija kaze da je doslo do “razmene vatre” u kojoj su povredjeni i Ramus i Daut Haradinaj.


Ramus Haradinaj je prebacen u americku vojnu bolnicu u Nemackoj.


Po povratku iz Nemacke, u izjavi za kosovski dnevnik Zeri od 19. jula 2000. prakticno je objavio sklapanje mira sa porodicom Musaj: “Mogu garantovati da se sa moje strane niko nece svetiti ili preduzimati bilo kakve mere protiv njih.”


Ubistvo clana porodice Musaj dogodilo se u losem trenutku za Ramusa Haradinaja, tri meseca nakon sto je postao premijer Kosova. Ovaj polozaj dobio je zahvaljujuci koalicionom sporazumu izmedju njegove stranke, Saveza za buducnost Kosova, i LDK. Ramus Haradinaj kaze da ni na kakav nacin nije povezan sa smrcu Sadika Musaja. “Imao sam problema s tom porodicom, ali ni ja ni moj brat (Daut) nemamo nikakve koristi od tog ubistva”, izjavio je Haradinaj za IWPR u intervjuu od 10. februara. Hardinaj je napomenuo da je njegov brat jos u zatvoru i da ne bi zeleo da se njegova petogodisnja kazna produzi.


Haradinaj nudi alternativno objasnjenje ovog zlocina i tvrdi da je verovatno povezan sa mafijom i nezakonitim poslovima.


”Znajuci ko je bio Musaj, kao i cinjenicu da je poslovao sa svojim ubicom, ne bi me iznenadilo da je ovo ubistvo povezano sa njegovim poslovnim aranzmanima u Peci”, kaze Haradinaj. “Na policiji je da ispita i potvrdi motive.”


U Musajevom klanu, braca ubijenog kazu da bi zeleli da vide ubicu iza resetaka. Ali malo je onih koji ocekuju da policija obavi hapsenje, pa raste pritisak da se preduzme direktna akcija i tako spase cast. Ilir Balaj, ciji je brat Baskim bio jedan od pripadnika OSRK koje je ubila grupa Dukadjini, kaze da se ovaj problem mora resiti. Sedeci u kuci porodice Musaj, on objasnjava: “Najblizi clanovi porodice su oni koji sada moraju nesto preduzeti.”


U strahu od osvete, porodica osumnjicenog za ubistvo napustila je svoj stan u centru Peci. Ali njihova prica je sasvim drugacija. Oni tvrde da ovo nema veze sa sudjenjem grupi Dukadjini i da je u pitanju bila samoodbrana.


IWPR je pronasao brata glavnog osumnjicenog za Musajevo ubistvo, koji je izjavio: “Moj brat je pucao na Sadika Musaja, ali uradio je to u samoodbrani, jer je Musajev telohranitelj prvi otvorio vatru kada su se Musaj i moj brat posvadjali.”


Ovaj covek, koji je zahtevao da ostane anoniman jer se oseca ugrozenim, porice tvrdnje da je u pitanju naruceno ubistvo koje je organizovala grupa Dukadjini.


“Da je ovo bilo unapred planirano i da je moj brat bio placen za to, bilo bi glupo uraditi to usred dana, u centru grada gde je guzva najveca i svako vas moze videti”, tvrdi on. Porodica osumnjicenog zelela bi da se pomiri sa klanom Musajevih, od cijih pripadnika traze oprostaj “duga u krvi”. Prema srednjovekovnom obicajnom pravu kodifikovano Kanonom Leke Dukadjinija, koji mnogi Albanci jos postuju, pala krv se mora naplatiti ravnom merom, osim ako porodica zrtve ne prihvati ponudu za sklapanje mira.


Ljudi iz Peci su poznavali Sadika Musaja, ali nisu svi izrazavali tugu zbog njegove smrti.


Izvor u KPS iz Peci, koji je zahtevao da ostane anoniman, izjavio je za IWPR: “Necete videti mnogo ljudi koji zale smrt Sadika Musaja. Citav grad ga je poznavao kao coveka koji pravi probleme”. Policijski izvor u Pristini dao je slicnu izjavu.


Mada neki od intervjuisanih kazu da je Musaj imao reputaciju nasilnika, Nekibe Keljmendi, clan LDK u Skupstini Kosova koji ga je poznavao, kaze: “Sadik je mozda ostavljao utisak opasnog coveka, ali uvek se dobro vladao.” KULTURA GANGSTERIZMA


Sta god da je istina o Sadiku Musaju, gangsterizam je cesta profesija u ovom delu Kosova.


Brojna ubistva i drugi cinovi nasilja pocinjeni u regionu Peci ilustruju kako razmere organizovanog kriminala tako i cinjenicu da je region preplavljen oruzjem.


“Pec se nalazi u blizini granice sa Crnom Gorom i Albanijom, pa je tako u regionu izrazen sverc oruzja, droge, cigareta i drugih stvari”, izjavio je Ali Berisa, doktor u peckoj bolnici koji je i predsednik lokalnog ogranka AAK.


Uz geografiju, svercu doprinosi i odsustvo konvencionalnih mogucnosti za ekonomski properitet.


U oblasti Peci nema znacajnije poljoprivredne aktivnosti niti vecih industrija koje bi obezbedjivale posao za lokalno stanovnistvo, osim jedne manje pivare.


Izvor iz KPS koji je trazio da ostane anoniman objasnio je kako je teritorija podeljena izmedju razlicitih klanova, tako da svaki klan ima svoje parce teritorije na kojem operise.


Sukobi nastaju kada jedna grupa prekoraci granicu ili kada stari animoziteti izmedju grupa prerastu u otvoreni konflikt.


“Postoji jasna granica izmedju Peci i Decana, i ove bande vode racuna da svaka operise unutar jasno odredjene i dogovorene teritorije, da ne bi imale problema sa drugim bandama”, navodi ovaj izvor.


Cigarete su uobicajena roba za svercere iz Peci. U jednoj skorasnjoj zapleni, u januaru, italijanska vojna jedinica iz Peci pronasla je tri tone cigareta skrivenih u jedan kamion.


Pored sverca, gangsterske bande se bave i naplatom reketa za zastitu.


IWPR je razgovarao sa lokalnim liderima u i oko Peci i saznao da lokalni gangsteri iznudjuju novac od poslovnih ljudi ili ilegalno upadaju u stanove koje su Albanci kupili od Srba i onda zahtevaju isplatu da bi ih napustili. Jedan lokalni lider nam je ispricao kako je jedan ovdasnji biznismen morao da plati otkup od 20.000 evra za svog kidnapovanog sina. “Naravno, taj slucaj nikada nije prijavljen, jer je biznismen imao interes da se stvar drzi podalje od javnosti da se kidnaperi ne bi previse uznemirili i da bi dobio sina nazad.” Ramus Haradinaj kaze da je organizovani kriminal ozbiljan problem. “Citava Pec zna da ove bande uzimaju od poslovnih ljudi novac za zastitu i profitiraju na nezakonite nacine preteci biznismenima i bogatim ljudima u regionu”, kaze on.


Cak i javnosti poznati biznismeni mogu se naci na meti napada. U novembru, Ekrem Luka, lokalni preduzenik sa interesima u duvanskoj industriji i osiguranju bio je ranjen u napadu u Peci. I slucajni prolaznici se mogu naci u unakrsnoj vatri.


U ubistvu iz avgusta 2002, koje je sokiralo citavu Pec, troje ljudi – ukljucujuci i dve devojcice od 11 i 14 godina – nastradalo je kada su napadaci zasuli vatrom jedan mercedes i prodavnicu u njegovoj blizini u sred bela dana.


Niko nije uhapsen tim povodom i ostaje nejasno ko su bile ubice. Lokalni stanovnici kazu samo da je napad bio povezan sa rivalskim poslovnim interesima.


Nedelju dana kasnije, jedan covek je poginuo, a druga dvojica su povredjeni kada se njihovo vozilo naslo pod vatrom u selu Jablanica i Vogel, u blizini Peci. Za ovaj incident se veruje da je u pitanju bio samo sukob izmedju klanova.


Takvi porodicni sukobi su jos jedan izvor nasilja. Dana 9. februara, covek po imenu Aslan Zenelaj bio je povredjen u Decanima usred dana, u sukobu koji KPS povezuje sa krvnom osvetom.


SVUDA DOSTUPNO ORUZJE


Za visok broj ubistava vlasti krive dostupnost i rasireno posedovanje oruzja.


Djuzepe Jakovelo, sef istraznog tima karabinjera u Peci, izjavio je da su nedavno otkrivene svercovane cigarete pronadjene dok je njegova jedinica tragala za oruzjem.


“Svaki put kada trazimo oruzje otrkivamo velike kolicine svercovane robe”, istice Jakovelo.


Karabinjeri kazu da su u poslednja dva meseca otkrili vise svercovanog oruzja nego za celu 2004. godinu. Izmedju ostalog pronasli su dva protivtenkovska orudja, kao i toki-vokije, crne vojne uniforme, automobilske tablice i gotovinu.


Sandro Otavijani, oficir ukljucen u operacije pretrage, izjavio je da Italijani ocekuju da pronadju jos vise oruzja u narednim mesecima. “Broj ce verovatno brzo poceti da raste kada se sneg otopi.”


Mada je moguce da je nesto od oruzja u opticaju ostalo iz vremena rata, primecuje Jakovilo, “nema sumnje da je veliki deo oruzja koje smo pronasli nedavno kupljen.”


POLICIJA OPTUZENA ZA POLITIKU NEMESANJA


Mnogi stanovnici Peci veruju da bi broj ubistava i drugih ozbiljnih zlocina bio znatno manji kad bi policija bolje obavljala svoj posao i hapsila makar i deo onih koji su odgovorni za nasilne ispade.


Kosovari sa kojima smo razgovarali, ukljucujuci i jednog advokata i lekara, izrazili su rasprostranjeno odsustvo poverenja da su bilo KPS ili UNMIK policija u stanju da odgovore ovom izazovu.


I lokalna i medjunarodna policija cesto odgovaraju da je tesko dobro obavljati ovaj posao ako stanovnistvo na sve njihove pokusaje odgovara zidom cutanja, umesto da im pomogne u identifikovanju osumnjicenika.


Ljudi sigurno imaju razloge za to sto odbijaju da razgovaraju sa nama, ali ja ne znam koji su to razlozi”, izjavio je Tomas Dajl, direktor Jedinice za kriminal u okviru UNMIK policije.


Portparol KPS Refki Morina izjavio je za IWPR da su posle ubistva policajaca Tolaja i Haklaja 2003. godine, lokalni stanovnici vidjeni kako pomazu ubicama da pokrenu automobil pripremljen za bekstvo.


Pored straha od zastrasivanja, jedan od razloga zasto ljudi odbijaju da istupe jeste to sto smatraju da policija nije dovoljno jaka da izadje na kraj sa sofisticiranim bandama.


“Zasto bih pomagao policiji da resava zlocine pocinjene izmedju grupa ljudi koji su se obogatili svojim prljavim poslovima?”, pitao je jedan svedok pucnjave do koje je doslo u Peci u avgustu 2003.


”Sa svojim slabim naoruzanjem i tromesecnom obukom, nasa policija (KPS) moze samo da bezi i spasava se kada dodje do ozbiljnih kriminalnih radnji na njihovom terenu.”


Neki idu jos dalje i tvrde da u slucajevima kao sto su ubistva povezana sa OSRK stari politicki savezi uticu na to kako policija postupa.


Ramiz Murici tvrdi da je dokaze prikupljene na mestu pokusaja njegovog ubistva u septembru 2003. policija “izgubila”.


”Na licu mesta je pronadjen kalasnjikov iz kojeg je pucano, ali kada sam trazio da pogledam svoj dosije, oruzje je vec bilo izgubljeno, a ni moj dosije nigde nisu mogli da pronadju”, izjavio je Murici. “Unutar KPS deluju razne frakcije i nikada ne mozete biti sigurni s kim razgovarate.”


Karabinjeri iz Peci vode se kao vojna jedinica i otuda pripadaju Kosovskim snagama, KFOR, a ne UNMIK policiji.


Jakovelo je potvrdio da oni ne zele da postanu lokalni organ za sprovodjenje zakona. “Nije u nasem mandatu da se bavimo problemom kriminala, osim ako on direktno ne ugrozava jedinice KFOR-a koje operisu na terenu”, izjavio je, dodajuci da su potrage za oruzjem organizovane zbog straha da bi prosvercovano oruzje moglo biti upotrebljeno protiv medjunarodnih jedinica. Ali Berisa iz AAK je kritican prema takvom stavu Italijana. “Italijanski KFOR ne zeli da se mesa", kaze on. “Kada je od sefova italijanskog KFOR-a trazeno da pomognu u odredjenim slucajevima, oni su cesto odgovarali da vlasti ne mogu mnogo toga uciniti ako klanovi zele da se medjusobno poubijaju."


Berisa zakljucuje: “U praksi, cini se da se i policija i KFOR najcesce drze politike nemesanja, u nadi da ce se bande medjusobno istrebiti."


Civilni sluzbenik KFOR-a nadlezan za odnose izmedju medjunarodnih vojnih snaga i kosovske javnosti smatra da strana i lokalna policija ne bi trebalo da krive lokalno stanovnistvo za svoju nesposobnost da resavaju zlocine.


“Prisutna je tendencija da se narod Kosova smatra odgovornim za nesto za sta su nadlezni UNMIK policija i KFOR, a to su sprovodjenje pravde i bezbednost”, izjavio je ovaj zvanicnik.


”Kosovarima sa stalno govori da su oni problem, a ne sistem – kao da je u pitanju gomila retarda koji se nikada nece navici na zakon i red.”


S obzirom na to da politicka i ekonomska stabilnost na Kosovu jos nisu ostvareni, pobude za sverc i druge oblike organizovanog kriminala ostace izrazene jos neko vreme.


Raspolozivost oruzja znaci da se ubijanje moze beskonacno nastavljati.


Ni porodicni ljudi koje pokrecu snazne emocije krvne osvete, ni profesionalne ubice koji ubijaju hladnokrvno i proracunato, nece se osecati primoranim da dvaput razmisle pre cina, sve dok ne budu postojale stvarne zvanicne sankcije koje ce ih odvracati od toga.


Jeta Dzara je direktor IWPR za Kosovo. Muhamet Hajrulahu i Arben Salihu su redovni saradnici IWPR. U radu na izvestaju takodje je ucestvovao Ibrahim Keljmendi, dopisnik lista Koha Ditore iz Peci.