Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

I POSLE DESET GODINA, IZBEGLICE JOS NISU INTEGRISANE

Srbi iz Hrvatske i Bosne, koji su stigli tokom devedesetih, kazu da jos uvek postoji odbojnost starosedelaca prema pridoslicama.
By Zuzana Serences

"Kazemo ‘zdravo’ mestanima i to je nas celokupan odnos s njima. Nikada nas nisu prihvatili i nikada nece".


Tako kaze Zora Cvijic, srpska izbeglica iz Hrvatske, dok brise ruke o svoju kecelju i sece svezu svinjetinu u svojoj basti u Veterniku.


Veternik je nekada bio naselje od samo nekoliko hiljada ljudi, ali je tokom proteklih godina porastao na oko dvadesetak hiljada, delom i zbog priliva izbeglica kao sto je Zora Cvijic, koja je dosla iz sela Tenja u istocnoj Hrvatskoj.


Mada su mnogi s olaksanjem prihvatili zivot u relativnoj bezbednosti koju pruza Srbija, odnosi izmedju dosljaka i domaceg stanovnistva nisu bas najbolji.


Postoji nepoverenje na obe strane, a mnoge izbeglice su ozlojedjene stavom kako drzave tako i mestana prema njima.


"Izbeglica nema prava ni na sta", dodaje Zora ogorceno. "Niko nam nije pomogao. Niko ne pita da li nam treba nesto."


Vojvodina je bila odrediste ka kome se zaputio najveci broj srpskih izbeglica iz ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini tokom devedesetih.


Prema lokalnim zvanicnicima, oko 350.000 izbeglica je bilo prijavljeno u Vojvodini 1996. godine, od kojih je citavih 200.000 ostalo u 2001. godini.


Do 2004. godine, samo je 140.000 izbeglica ostalo u citavoj Srbiji. Medjutim, to ne znaci da su svi oni otisli svojim domovima. Mnogi su izgubili status izbeglica tako sto su postali gradjani Srbije i Crne Gore. Ostali su otisli u trece zemlje.


Oko 140.000 preostalih izbeglica moze se vratiti jedino u zemlje iz kojih su dosli.


Zora Cvijic kaze da im niko nije ponudio cak ni mesto gde bi mogli da se sklone kada su pristigli u Vojvodinu tokom devedesetih.


"Moj muz i ja smo iskopali rupu u zemlji za nas buduci podrum, postavili smo cigle i pokrili ih najlonom", priseca se ona. "To je bio nas prvi dom u Srbiji".


Potom su zaradili dovoljno, radeci na crno u Austriji, za izgradnju svoje prave kuce.


Radenko Popic, predsednik regionalnog komiteta za pomoc izbeglicama u Vojvodini, kaze da su prituzbe na odbojnost mestana prema izbeglicama nisu bez osnova.


On je rekao da ima animoziteta prema pridoslicama, mada vlasti prikrivaju tu cinjenicu: "To je posledica nepostojanja odgovarajuceg medijskog pokrivanja izbeglickog problema."


"Nema izvestavanja zasnovanog na cinjenicama", nastavlja on, "o tome kako zivotni standard ne pada zbog priliva izbeglica".


Popic kaze da mediji zaboravljaju da pomenu kako izbeglice stvaraju neto finansijski priliv za Vojvodinu od oko milion evra svakog meseca samo u vidu placenih kirija, na primer.


Vojvodina je zapravo uvek bila destinacija za emigrante jer je njeno plodno zemljiste privlacilo talas za talasom trgovaca i poljoprivrednika.


U 18. veku, Habsbursko carstvo je na ovoj teritoriji naselilo zivopisnu mesavinu Madjara, Nemaca, Srba, Hrvata, Slovaka i mnogih drugih.


Mnogi njihovi potomci jos uvek odrzavaju obicaje, jezike i veru svojih predaka.


Posle Drugog svetskog rata, jugoslovenska vlada je u Vojvodinu naselila seljake-bezemljase iz Bosne. Starosedeoci su ih nazivali "kolonistima" i "dodjosima", a ovi izrazi se jos uvek koriste za doseljenike koji su u Vojvodinu stigli u kasnim cetrdesetim godinama proslog veka.


Ranko Koncar, istoricar, izjavio je za Izvestaj o balkanskoj krizi, BCR, da se oko 350.000 ljudi preselilo u Vojvodinu posle Drugog svetskog rata, uglavnom iz Bosne i Crne Gore.


"Postojao je takozvani ‘plan za kolonizaciju’ u posleratnoj Jugoslaviji", kaze on. "Ljudi iz ratom opustosenih podrucja selili su se u Vojvodinu, a prve su krenule porodice koje su bile partizanske izmedju 1941. i 1943. godine."


Njihovom dolasku je prethodio prisilni egzodus nekoliko stotina hiljada etnickih Nemaca i Madjara.


Tokom ratova devedesetih na prostorima bivse Jugoslavije, Vojvodina je primila novi talas pridoslica. Ovoga puta su to bile izbeglice iz Hrvatske i Bosne.


Kao sto je to i ranije bio slucaj u vojvodjanskoj istoriji, njihov dolazak su pratila prisilna proterivanja, ali ovoga puta to nisu bili Nemci, vec etnicki Hrvati.


Oko 30.000 Hrvata je proterano iz Srema, kako tvrdi Demokratska unija Vojvodjanskih Hrvata.


Od ukupno 350.000 izbeglica u Vojvodini tokom devedesetih danas ih je ostalo manje od 100.000.


Katica Bengin, lokalni zvanicnik koji se bavi pitanjem izbeglica, kaze da se broj izbeglica u Vojvodini smanjuje.


Neki su, kaze ona, otisli u trece zemlje, dok su se drugi ili vratili kuci ili su uzeli drzavljanstvo Srbije i Crne Gore.


"Lokalno stanovnistvo jos uvek vidi izbeglice kao dosljake i uljeze", dodaje ona.


Benginova kaze da ovakva osecanja medju lokalnim mestanima ne proisticu iz licnog animoziteta, vec lose pripremljene integracije izbeglica, kao i cinjenice da su neki zloupotrebili sistem.


Ona ukazuje na slucaj izbeglica koji su ostali u kolektivnim centrima mada ocito ne ispunjavaju kriterijume za besplatnu hranu i smestaj jer su se, u medjuvremenu, zaposlili.


"U prvom talasu izbeglica 1991. godine, neki su se zaposljavali preko svojih starih veza, dolazeci na ista mesta u Vojvodini koja su imali tamo odakle su dosli", priseca se Benginova.


"Direktori su dobili nove poslove kao direktori, drzavni sluzbenici opet rade kao drzavni sluzbenici i tako redom."


Benginova veruje da je ovaj trend ozlojedio lokalno stanovnistvo koje je smatralo da gubi pozicije na trzistu rada.


Posle hrvatske vojne ofanzive "Oluja" 1995. godine, nove kolone izbeglica su se slivale u Vojvodinu, a mnogi od njih su nelegalno izgradili kuce, neke uistinu raskosne, sto je dodatno iritiralo mestane.


Dragan, stanovnik Veternika, kaze da Vojvodjani jos uvek gledaju na doseljenike iz cetrdesetih godina proslog veka kao koloniste i dodjose tako da je prirodno to sto se na izbeglice iz devedesetih gleda na isti nacin.


"Mnoge izbeglice jos uvek govore ‘ijekavicom’, (zapadna varijanta srpskohrvatskog, uobicajena u Bosni i Hrvatskoj) i drze se jedni drugih", dodaje on, objasnjavajuci zbog cega postoji odbojnost mestana prema njima. "Oni pomazu jedni drugima da se zaposle i izgrade kuce".


Vladimir Todorovic, koji pripada cetvrtoj generaciji svoje porodice u Vojvodini, otvoreno kritikuje mentalitet mnogih izbeglica.


Prema njemu, oni se ne trude iskreno da se prilagode svom novom okruzenju, pa umesto toga pokusavaju da stvore atmosferu iz krajeva iz kojih su dosli.


"Ova vrsta nostalgicne psihologije je ono sto mi smeta", kaze on. "To sto smo dobrodusni ne znaci da smo budale."


Milenko Perovic, profesor psihologije iz Novog Sada, kaze da starosedeoci cesto zaboravljaju kako su svi u Vojvodini potekli od nekog dosljaka.


Vrativsi se daleko u istoriju Habsburskog carstva, on podseca da bi svaki talas doseljenika gubio svoje privilegije i prednosti nakon sto bi pristigao sledeci doseljenicki talas. Usled toga, smatra Perovic, strah od pridoslica je postao tipicna osobina Vojvodjana.


Medjutim, Perovic kaze kako je, takodje, siguran da je Vojvodina dovoljno snazna i otporna da apsorbuje svaki novi doseljenicki talas.


"Vojvodina je uvek uspesno menjala i smirivala nepokorne i nasilne pridoslice", kaze on.


"Uvek je uspevala, na kraju, da im omoguci da se osecaju kao kod svoje kuce, ali i da se ponasaju kao pravi Vojvodjani. To ce se desiti i sa ovom poslednjom generacijom, mada ce za to, naravno, trebati nesto vremena".


Robert Vizi je urednik "Gradjanskog lista", novosadskog dnevnog lista.


Ovaj clanak pripada seriji clanaka o Vojvodini koji su nastali u okviru BIRN projekta za obuku u medijima i izvestavanje, koji je znacajno pomogla ambasada Velike Britanije u Beogradu.