Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

HEROJSKA BOSANSKA SIROTISTA

Domovi za nezbrinutu decu, prihvatili su na hiljade dece, koja su postali sirocici tokom rata, uprkos nedostatka sredstava.
By Mirna Mekic

Sirotiste "Vojo Peric" nalazi se pored niza sredjenih porodicnih kuca na periferiji Tuzle u severoistocnoj Bosni.


Sama rec "sirotiste" asocira na slike siromastva, napustenosti i, cak, surovosti. Ali u sirotistu "Vojo Peric" takvim asocijacijama protivreci graja vesele, nasmejane dece.


Mirela Selimovic, cija je majka umrla, a otac nestao u ratu u Bosni i Hercegovini, pristigla je u sirotiste kada je imala dvanaest godina, zajedno sa svojim bratom i sestrom.


"Na pocetku je bilo tesko, ali ucitelji su nam mnogo pomogli", priseca se ona. "Tek sada shvatam koliko su oni ucinili za nas".


Mirela je bila jedno dete od njih 35.000 koja su postala sirocici za vreme krvavog sukoba koji je besneo u bivsoj jugoslovenskoj republici od 1992. do 1995. godine.


Vecina posmatraca – i bivsa sirocad – kazu da su bosanska sirotista, s obzirom na nedostatak resursa, radila izuzetno dobro pokusavajuci da smeste ovu napustenu decu, zahvaljujuci uglavnom posvecenom osoblju.


Sirotiste "Vojo Peric", na primer, je prihvatilo 700 dece na vrhuncu ratnog sukoba 1993. godine, mada je imalo kapaciteta za samo 110.


"Mi smo zaista hteli da pomognemo deci koja su ostala bez jednog ili oba roditelja, a koja su prolazila kroz uzase rata", priseca se Advija Hercegovac, direktor sirotista.


Danas, tadasnji ratni sirocici su krenuli dalje i otisli drugde. Tek je oko 3.500 dece ostalo u bosanskim sirotistima, koje uglavnom finansira Ministarstvo za socijalna pitanja i rad.


Inostrani donatori, kao sto su SOS Kinderdorf, Rudolf Valter fondacija i Norveska narodna pomoc, omogucili su da se izgrade novi objekti za zbrinjavanje sirocadi.


Takozvana "decja sela" izgradjena su da bi prihvatila decu roditelja koji nemaju sredstava da ih izdrzavaju kao i da se zbrinu deca koja ocekuju usvojenje.


Osim pruzanja osnovnog fizickog komfora, osoblje u bosanskim domovima za decu kaze da ulazu puno napora kako bi svojim vaspitanicima pruzili i emotivnu podrsku.


"Starija deca se brinu o mladjoj deci, i na taj nacin oni razvijaju osecaj kako to izgleda biti deo jedne porodice", kaze Hercegovac.


Jasmina, devetogodisnja devojcica u sirotistu "Vojo Peric", je iz nove generacije dece koja u tehnickom smislu nisu sirocad jer su njihovi roditelji zivi, ali nisu u stanju da se brinu o njoj i njenoj sestri i bratu.


"Moja majka ne moze da izdrzava mene, mog brata i moju sestru, ali nama je lepo ovde", kaze ona. Saban, star 11 godina, jos je jedna pridoslica. On je tugovao kada je prvi put stigao u sirotiste, ali se od tada dobro prilagodio zivotu u ovoj ustanovi. "Stekao sam tako puno prijatelja ovde", kaze on.


Amir Zelic, direktor doma za nezbrinutu decu "Bjelave" u Sarajevu, kaze da je ponosan na napredak koji su postigla deca o kojoj brine. Zahvaljujuci pomoci od stranih donatora, dodaje on, njegova deca su mogla da idu na izlete i da dobijaju dzeparac.


Zelic kaze da su vlasti obezbedjivale osnovnu finansijsku podrsku, sto im je omogucilo da odrzavaju pristojan zivotni standard, ali je inostrana pomoc omogucila dodatne stvari cime je unapredjen kvalitet zivota dece u domu.


"Ostajemo u kontaktu sa nasom decom dokle god to oni zele", dodaje Zelic. "Uvek zelimo da vidimo kako napreduju nakon sto odu". Mirsada Poturkovic, direktor sarajevskog Centra za nezbrinutu decu, kaze da sirotista jos uvek imaju losu reputaciju koja nema puno veze sa stvarnoscu.


"Oni su mnogi bolji nego sto vecina ljudi misli", kaze ona. "Veci deo osoblja se trudi i vise nego sto su duzni da bi pomogli ovoj deci i pruzili im ljubav i zastitu".


"Bio sam vise nego srecan odnosom osoblja u Bjelavi", priseca se Ognjen, koji sada ima 18 godina i napustio je dom.


"Pokusavam da zavrsim trgovacku skolu", dodaje on. "Vec sam zavrsio kurs iz engleskog i takodje radim povremeno kao kamerman".


Mirela se upisala na Pedagoski fakultet nakon sto je napustila sirotiste kada je napunila 18 godina. "Ne znam sta bi bilo sa mnom da me nisu odveli tamo", kaze ona.


Kao sto to osoblje doma priznaje, svi koji napuste dom ne nalaze odmah posao. "Imajuci u vidu visoku stopu nezaposlenosti u Bosni, bilo bi nerealno ocekivati od njih da odmah dobiju posao", kaze Poturkovic.


On kaze da su neki domovi za nezbrinutu decu ucinili sve sto mogu za svoje vaspitanike po njihovom odlasku. Cak i kad napune 18 godina, kada zakonski postanu punoletni, oni jos uvek mogu da ostanu u smestaju dok im lokalni biro rada ne nadje neki posao.


Oni koji su ostali brinu o mladjim vaspitanicima. "Obicno razvijaju jake veze medju sobom i mladjima je uvek jako zao kada oni najzad odu", kaze jedan od vaspitaca u sirotistu "Vojo Peric".


Mireli jos uvek nedostaje sirotiste. "Lepo nam je bilo tamo i ostala sam u kontaktu sa svim mojim prijateljima odatle", kaze ona.


Ona se jos uvek vraca da poseti mladju decu koja su jos uvek ostala u sirotistu.


"Ponesem neke kolacice i ponekad ih odvedem u setnju", kaze ona. "Tako mi nedostaju".


Mirna Mekic je napisala ovaj clanak u okviru osnovnog kursa novinarstva IWPR-a.