Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

GUZVA U SAVETU BEZBEDNOSTI

Ujedinjene nacije vode trku s vremenom da neutralisu pretnje SAD da ce blokirati mirovnu misiju u Bosni
By Anthony Borden

Diplomate u Savetu bezbednosti uzurbano pokusavaju da dodju do kompromisnog resenja oko Medjunarodnog krivicnog suda, i tako otklone pretnju SAD da ce upotrebiti veto i spreciti produzenje misije UN-a u Bosni i Hercegovini, ciji mandat istice 15.jula.


Nakon proslonedeljnog neuspeha Vasingtona da dobije ostvari izuzece od gonjenja pred novim medjunarodnim sudom, ponovo se javlja mogucnost da zbog toga bude blokirano produzenje mirovne misije UN-a, osim ako Savet bezbednosti ne pronadje resenje koje ce zadovoljiti SAD.


Ovaj problem je polarizovao misljenja medju zapadnim saveznicima, ostavljajuci malo vidljivog prostora za manevrisanje. Evropska unija je potvrdila svoju punu podrsku Medjunarodnom krivicnom sudu, dok je unilateralisticka Bushova administracija - ohrabrena duboko usadjenim suprotstavljanjem medjunarodnim angazmanima unutar tvrdog jezgra desno orijentisanih kongresmena - ostala cvrsta u svom odbijanju da prihvati ovaj sud.


Kritike upucene administraciji - kako zbog nepriznavanja novoosnovanog pravnog tela, koje je formalno ustanovljeno 1.jula, tako i zbog pretnji da ce biti obustavljena misija u Bosni - dostigle su krescendo.


U mnogim uvodnicima u vodecim americkim listovima Vasington je pozvan da preispita svoju poziciju. Angazovala se i koalicija aktivista koji podrzavaju Medjunarodni krivicni sud i koja sada zahteva od Saveta bezbednosti da ne popusti, upozoravajuci da bi ovakav stav SAD mogao fatalno potkopati autoritet suda vec na njegovom rodjenju i tako ugroziti vec postojeca medjunarodna pravna tela, kao sto je Medjunarodni krivicni sud za bivsu Jugoslaviju koji su SAD podrzale.


U clanku koji je objavio Washington Post, Komesar EU za spoljasnje odnose, Chris Patten, opisao je strahovanja SAD od ovog suda kao "perverzna", dok je Paddy Ashdown, novi Visoki predstavnik, izrazio politicku zabrinutost u vezi sa naglim prekidom misije UN u Bosni - koja je sada primarno angazovana na obuci civilne policije - kao i politicku zabrinutost u vezi sa porukom koja ce biti poslata odustajanjem od daljeg pruzanja medjunarodne podrske ovom regionu.


U neobicnom pokusaju intervencije, Generalni sekretar UN, Kofi Annan, obratio se prosle nedelje pismom Drzavnom sekretaru SAD, Colinu Powellu, i upozorio ga da se “citav sistem mirovnih misija Ujedinjenih nacija na ovaj nacin dovodi u pitanje”. Potezom koji ce verovatno samo podstaci dalje podele i sukobe, Kanada je sazvala otvorenu sednicu Saveta bezbednosti za 10. jul, na kojoj bi cak nekih 40 drzava, clanica saveta i drugih, moglo izraziti svoju podrsku sudu i snazno suprotstavljanje blanko izuzecu drzavljana SAD.


Ipak, ovoj zabrinutosti zbog stava Vasingtona suprotstavljeno je jednako snazno protivljenje koje SAD ispoljava prema Medjunarodnom krivicnom sudu, narocito na desnici, ali ne samo tu, koje je jednako pragmaticno i emotivno.


Suprotstavljanje SAD instituciji Medjunarodnog krivicnog suda predstavlja na vise nacina odraz zabrinutosti evropskih zemalja u vezi sa Evropskom unijom i pitanjima suvereniteta i nacionalnog identiteta. Takva zabrinutost, bilo da je racionalna ili ne, ostaje duboko usadjena. S obzirom na istaknutu ulogu ove zemlje u svim medjunarodnim vojnim misijama, kao i izvesnu antipatiju prema SAD u inostranstvu, na koju su Amerikanci narocito osetljivi posle 11.septembra, strahovanja od politicki motivisanih procesa postaju akutna.


Uprkos znacajnim zastitnim mehanizmima ugradjenim u Rimski statut kojim je osnovan Medjunarodni krivicni sud (a o kojima se u javnosti malo zna), u SAD se odbija i sama ideja inostrane nadleznosti za sudjenje drzavljanima SAD. Umesto da postane snazan mehanizam odbrane ljudskih prava, Medjunarodni krivicni sud bi, prema misljenju uticajnog kolumniste New York Times-a, Williama Safira, mogao postati "globotribunal" - telo nepodlozno kontroli, koje SAD ne priznaju, a koje poseduje dozvolu da sudi americkim vojnicima, diplomatama i politicarima po volji sudije koji se ne moze pozvati na odgovornost i tuzioca koji se tu slucajno zatekao.


Medju onima koji podrzavaju novi sud nalazi se 136 zemalja potpisnica od kojih je 76 ratifikovalo statut kojim se sud osniva, dok je Bushova administracija opozvala odobrenje odlazeceg predsednika Clintona, znajuci da se ne moze dobiti ratifikacija u Kongresu.


Njihov stav je da bi najbolja zastita za Ameriku bila ratifikacija sporazuma, tako da se i ona moze konstruktivno angazovati na stvaranju novog suda, ukljucujuci i imenovanja americkih sudija i ostalog osoblja koje bi ucetvovalo u definisanju sudskih postupaka, procedura i slucajeva.


U medjuvremenu, oni tvrde da su odredbe definisane tokom pregovora u Rimu dovoljno robusne i pouzdane.


Sto je najvaznije, medjunarodni sud moze pokrenuti postupak protiv pojedinca jedino u slucaju da nacionalno pravosudje nije pokrenulo odgovarajucu istragu i (ako je potrebno) podiglo optuznicu. Za razliku od Tribunala za Jugoslaviju, Medjunarodni krivicni sud je sud poslednje, a ne prve instance, i moze delovati samo u slucajevima kada su nacionalni sudovi ocevidno zakazali.


Za preduzimanje istrage i eventualno sudsko gonjenje, kao u slucaju suda za Jugoslaviju, tuzilac mora podneti zahtev pripremnom panelu od troje sudija koji treba da potvrde nadleznost Medjunarodnog krivicnog suda i ocene dovoljnost dokaza.


Izbor sudija odobrava Skupstina drzava clanica (onih koje su ratifikovale statut), a u izuzetnim slucajevima ova skupstina moze opozvati one sudije ili tuzioce koji zloupotrebljavaju svoj polozaj. Mada je sud nezavisan od Ujedinjenih nacija, clan 16. statuta omogucuje Savetu bezbednosti da pod vanrednim okolnostima izglasa (produzivu) suspenziju bilo kog postupka


Najveci znacaj imaju ogranicenja u pogledu nadleznosti suda, u smislu teritorije i zlocina. Medjunarodni krivicni sud je nadlezan samo za lica iz zemalja koje su ga ratifikovale ili lica koja su boravila u tim zemljama. To znaci da operacije SAD u Iraku i, trenutno, Avganistanu, ne bi bile obuhvacene. (Operacije na Balkanu su vec pokrivene sudom za Jugoslaviju koji raspolaze vecim mocima, a koji je zakljucio da u slucaju kampanje bombardovanja Kosova nema osnova za sudski postupak.)


Medjunarodni krivicni sud je u svom postupanju dalje ogranicen cinjenicom da je nadlezan samo za ratne zlocine, zlocine protiv covecnosti i genocid. Kao sto Annan tvrdi u svom pismu Powellu, “U istoriji Ujedinjenih nacija... nijedan pripadnik mirovnih snaga ili pripadnik misije nikada nije bi ni blizu onoj vrsti zlocina koji su u nadleznosti Medjunarodnog krivicnog suda. Mogucnost koju SAD iznose pred Savet kao problem malo je verovatna.”


Posto ih ovo nije zadovoljilo, SAD su prosle sedmice predlozile Savetu bezbednosti rezoluciju kojom bi se unapred primenile odredbe clana 16. rimskog statuta i suspendovali svi potencijalni postupci protiv americkog osoblja angazovanog u misijama koje su odobrile UN, i kojom bi se ta suspenzija ucinila prakticno trajnom. Zvanicnici SAD su se potrudili da naglase da i dalje podrzavaju misiju u Bosni, pa cak, kako je to formulisao radikalni visoki zvanicnik Ministarstva odbrane, Paul Wolfowitz, "potencijalno pohvalne ciljeve" suda, ukoliko se obezebede "odgovarajuce mere zastite".


Suprotstavljanje je bilo tako snazno da SAD nisu uspele da dobiju dovoljnu podrsku da se predlog iznese na glasanje. Danski ambasador u Ujedinjenim nacijama, Ellen Margrethe Løj, koji nije clan Saveta bezbednosti, ali se obratio Savetu ispred Evropske unije, izrazio je “duboko zaljenje” zbog stava SAD, naglasavajuci da se Evropa opire bilo kakvom aranzmanu kojim se odobrava blanko imunitet.


Govoreci na pripremnom skupu posvecenom Medjunarodnom krivicnom sudu, Dejan Sahovic, predstavnik Beograda u UN - koji dolazi iz zemlje koja takodje nije clan Saveta bezbednosti, a ratifikovala je sporazum - sa vidnim odusevljenjem je konstatovao da, “nije tajna da se u jugoslovenskom drustvu vodi zestoka debata o tome da li je Medjunarodni krivicni sud za Jugoslaviju, kao ad hoc resenje, predstavljao primeren odgovor medjunarodne zajednice na zlocine pocinjene u bivsoj Jugoslaviji tokom devedesetih godina, ili je tu doslo do primene selektivne pravde. Osnivanje Medjunarodnog krivicnog suda pruza odgovor na to pitanje: medjunarodna pravda je univerzalna, a ne selektivna”. Jedini clan Saveta koji se, navodno pod snaznim pritiskom SAD u vezi sa ocekivanim prijemom u NATO, uzdrzao od glasanja bila je Bugarska.


Ipak, snazno opiranje - ukljcujuci i ono koje dolazi iz Britanije, najpouzdanijeg saveznika SAD - fokusirano je ne samo na zasnovanost u politici i nacelima, vec i na pravu. Tvrdi se da predlog SAD predstavlja tako fundamentalno pitanje da bi njegovo prihvatanje prakticno znacilo ukidanje pravnih obaveza po Rimskom sporazumu.


Kao sto je izjavio William Pace, organizator nevladine Koalicije za Medjunarodni krivicni sud, "Izmena jednog medjunarodnog sporazuma svakako ne spada u mandat Saveta bezbednosti koji je definisan Poveljom Ujedinjenih nacija, pa bi otuda predstavljala krsenje medjunarodnog prava”. Portparol misije Ujedinjenog Kraljevstva u UN je konstatovao da “ako Savet bezbednosti trazi (od zemalja koje prihvataju Medjunarodni krivicni sud) da ucine nesto sto nije u skladu sa statutom, onda to ima malu ili nikakvu vrednost.”


Uz takvu polarizaciju stavova, cini se da nije ostalo mnogo prostora za postizanje kompromisa do isteka dvanaestodnevnog produzenja koje su odobrile SAD. Sledeceg ponedeljka uvece, moglo bi doci do dramaticnog prekida misije u Bosni i ozbiljne krize za sve mirovne misije UN. Ili bi moglo biti odobreno jos jedno kratko produzenje, kojim bi se kupilo jos vremena, ali i rizikovala jos veca ogorcenost i razilazenje medju saveznicima koji bi morali raditi zajedno na resavanju svetskih kriza.


Ipak, mozda nije sve izgubljeno. SAD se nadaju da bi mogle doci do sporazuma odredbom o automatskom produzavanju imuniteta - cime se u sustini podrzava namera Saveta bezbednosti da redovno produzava izuzece SAD, ali da to ne cini eksplicitno. To bi, kako se Amerikanci nadaju, znacajno umanjilo suprotstavljanje rezoluciji, a dobilo bi se i na vremenu da se u narednoj godini osnaze zahtevi SAD za sticanje imuniteta, kao i da se ispitaju druge mogucnosti zastite.


U diplomatskim kuloarima i medju ekspertima razmatra se jos jedno, sasvim drugacije resenje. Zaobilazeci eksplozivno pitanje trajnog izuzeca osoblja koje dolazi iz SAD na osnovu odredbi clana 16, neki strucnjaci ispituju ideju po kojoj bi Savet bezbednosti trebalo da usvoji rezoluciju ne o samom sudskom gonjenju, vec o pritvoru.


Prema ovom predlogu, Savet bi potvrdio da svaki optuzeni koji se pritvara mora prvo biti pritvoren - ili vracen - u svoju zemlju porekla. Vojnik SAD koji bude uhapsen u bilo kojoj zemlji koja priznaje Medjunarodni krivicni sud, bilo u Francuskoj ili na Fidziju, prvo bi morao biti predat vlastima SAD.


To bi garantovalo da je nacionalnom pravosudnom sistemu pruzena odgovarajuca prilika da ispita potencijalne optuzbe, a pri tom bi Vasington sacuvao mogucnost da se angazuje u nekom buducem sukobu oko ekstradicije, ma koliko to izgledalo malo verovatno. U svakom slucaju, takva rezolucija samo bi dodatno ojacala potvrdu prioriteta nacionalne pravosudne nadleznosti - uz uslov njihovog blagovremenog postupanja - koja je vec sadrzana u statutu Medjunarodnog krivicnog suda, a tako bi se resio problem zabrinutosti SAD bez primoravanja Saveta bezbednosti da dovodi u pitanje postojece zakonske obaveze drzava koje su potpisale sporazum.


Ostaje da se vidi da li bilo koji od ovih kompromisa moze biti usaglasen i primenjen u tako kratkom vremenskom roku i pod uslovima pregrejane atmosfere u Savetu.


Vasington se, izgleda, nada da bi mogao dobiti podrsku Rusije, Kine, Bugarske, Singapura, Kolumbije Mauricijusa i mozda Meksika.


Takav tok dogadjaja stavio bi Britaniju pred tezak izbor da li da se svrsta uz svog snaznog saveznika ili ostane pri podrsci Medjunarodnom krivicnom sudu, dok bi se Francuska nasla pred teskom odlukom da li da kao stalni clan Saveta bezbednosti stavi veto na predlog SAD.


Ako se sporazum postigne, to bi omogucilo da se prevazidje kriza mirovnih misija UN, a Medjunarodni krivicni sud bi dobio priliku da pocne da radi. Alton Frye iz Saveta za inostrane odnose nada se da bi SAD u krajnjoj instanci mogle podrzati Medjunarodni krivicni sud, te da bi, “(ako) Amerika pozdravi osnivanje suda, i pruzi mu priliku da pocne da funkcionise u situaciju u kojoj su strahovi i ranjivost umanjeni, to konacno omogucilo sudu da pokaze da moze ispravno funkcionisati. Onda bismo sud mogli oceniti u novom svetlu.”


Anthony Borden je izvrsni direktor Instituta za izvestavanje o ratu i miru.