Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Gotovinin advokat brani granatiranje gradova izvršeno 1995. godine

Pred žalbenim većem je rečeno da su napadi usledili nakon što je izdato legitimno vojno naređenje.
By Velma Šarić

Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 741, 18. maj 2012.)

Granatiranje Knina i ostalih hrvatskih gradova, koji su bili napadnuti u sklopu vojne operacije izvedene tokom 1995. godine, usledilo je nakon „legitimnog vojnog naređenja“, a ne postoje ni dokazi da je iko poginuo u tim napadima – izjavio je ove sedmice na žalbenom saslušanju advokat bivšeg hrvatskog generala Ante Gotovine.

Gotovina je u aprilu 2011. osuđen zbog toga što je naredio nezakonite i neselektivne napade na srpske civile tokom pomenute ofanzive, koju su hrvatske snage pokrenule 4. avgusta 1995. kako bi ponovo zauzele područje Krajine, koje su do tada kontrolisali Srbi.

Proglašen je odgovornim i za deportaciju najmanje 20,000 srpskih civila iz te hrvatske regije, kao i za ubijanje, progon i okrutno postupanje prema njima. Osim toga, osuđen je i po tačkama koje se odnose na pljačku i bezobzirno razaranje.

Jedina od ukupno devet tačaka po kojoj je oslobođen bila je ona za prisilno raseljavanje stanovništva.

Izrečena mu je kazna od 24 godine zatvora, pri čemu će mu se u nju uračunati i vreme koje je već proveo u pritvoru.

Jedan od Gotovininih saoptuženika, bivši komandant specijalne policije Mladen Markač, takođe je proglašen krivim po osam od devet tačaka iz zajedničke optužnice. Markač je osuđen na 18 godina zatvora, a u tu kaznu će i njemu biti uračunato vreme provedeno u pritvoru.

I Markač i Gotovina su, zajedno sa ostalim visokim hrvatskim vojnim i političkim zvaničnicima, proglašeni učesnicima u zajedničkom zločinačkom poduhvatu. Zajednički cilj tog poduhvata bilo je, kako se kaže u sudskoj presudi, „trajno raseljavanje srpskog civilnog stanovništva iz Krajine – silom ili putem pretnje silom“.

Na žalbenom saslušanju obojice optuženika, Gotovinin advokat Luka Mišetić tvrdio je kako „ne postoji nikakav dokaz da je bilo koja osoba bila ranjena ili ubijena tokom granatiranja. Nema čak ni nepotvrđenih glasina da se to desilo.“

A odbrana tvrdi da sudska presuda počiva na netačnom nalazu da se, ukoliko artiljerijski projektili padnu na više od 200 metara udaljenosti od označenih vojnih ciljeva, radi o nezakonitim napadima.

„Na taj način, odlučeno je da su napadi na gradove poput Knina – kao i Benkovca, Gračaca ili Obrovca – bili nezakoniti, kao i da je izvođenje nezakonitog napada bilo [rezultat] zajedničkog zločinačkog poduhvata“, kazao je Mišetić.

On je rekao da je granicu od 200 metara „naprosto izmislilo sudsko veće“, ali da bi se – čak i ukoliko bi bila prihvaćena – ona mogla primeniti na svega pet procenata od ukupno 1,200 granata, koliko ih je ispaljeno tokom vojne operaicije.

„Tužilaštvo nikada nije dokazalo da je dotičnih pet procenata zaista bilo povezano sa napadima na civilne objekte koji su uistinu bili korišćeni u civilne svrhe“, rekao je on.

Tužilac Metju Kros (Matthew Cross) odgovorio je kako je „kvota od pet posto“ bila pogrešno shvaćena. Tačna mera uticaja mogla bi se utvrditi „za oko deset procenata artiljerijskih projektila, a . . . polovina od njih pogodila je civilna područja“, rekao je on.

„Iskreno govoreći, nije sasvim jasno zašto bi bilo neophodno ispaliti toliko veliku količinu artiljerijskih projektila – 900 dnevno – na grad koji je skoro bez vojnika“, dodao je Kros.

Postoje izveštaji samih žrtava iz Knina, ali nije neophodno zalaziti dublje u detalje o tome, pošto je tužilaštvo pokušalo da dokaže nameru da se izvrši progon civila, a ne da oni budu ubijeni, dodao je Kros.

„Što je najvažnije“, kazao je Kros, „granatiranje Knina bilo je samo jedan od elemenata zajedničkog zločinačkog poduhvata, a čitava operacija mora biti sagledana u svojoj celini kako bi se razumela presuda i njeni učinci.“

Njegov kolega, tužilac Daglas Stringer (Douglas Stringer), kazao je da je sudska presuda bila utemeljena na kvalifikovanoj proceni i da „nije izmišljena“.

On je rekao da je granica od 200 metara „utvrđena na temelju izveštaja jednog vojnog eksperta“. Ekspertov izveštaj nije bio „jedini dokaz da su napadi bili nezakoniti“, nastavio je on; postojali su i izveštaji hrvatske vojske „koji su bili dokaz neselektivnog granatiranja gradova koji se pominju u presudi“.

Markačeva odbrana je na početku kazala da „u potpunosti podržava argumente koje je predočila odbrana generala Gotovine“, ali i da postoje „dodatni argumenti koje treba izneti protiv presude sudskog veća.

Markačev branilac Džon Džouns (John Jones) rekao je kako je „neophodno razumeti da bez nezakonitog granatiranja ne bi bio moguć ni zajednički zločinački poduhvat“.

„To je bila glavna nit u vunenom džemperu, i kao što se vuneni džemper raspada kada se ta nit izvuče, tako će se i zajednički zločinački poduhvat raspasti kada se dokaže da nije bilo nezakonitog granatiranja“, kazao je Džouns. „A ukoliko nema zajedničkog zločinačkog poduhvata, ne može biti ni učešća Mladena Markača“, dodao je on.

Tužilaštvo je u svom izlaganju konstatovalo da Markač jeste sudelovao na sastanku koji je bio održan 31. jula 1995. na Brionima, „gde je navodno doneta odluka o proterivanju srpskih civila“.

Tužiteljka Ingrid Eliot (Ingrid Elliott) kazala je da je „lično Markač izdao naređenje da se čitav grad Gračac tretira kao vojna meta, što je bio ključni korak u ostvarivanju ciljeva zajedničkog zločinačkog poduhvata“.

„Osim toga, ne može se zaboraviti da i optužnica i presuda Markača proglašavaju odgovornim ne samo za naređivanje napada na selo Grubori, nego i za pokušaj da se to prikrije“, dodala je Eliotova.

Kasnije su se i sami okrivljenici neposredno obratili sudskom veću. Gotovina je, govoreći na francuskom, rekao da – iako duboko žali zbog ratnih gubitaka – on „ne može biti ni na koji način odgovoran za propuste i pogreške drugih“.

„Pogrešio sam što sam se od pravde skrivao toliko dugo, ali ja nikada nisam želeo da bilo ko bude ubijen samo zato što je Srbin“, kazao je Gotovina, koji je u decembru 2005. – više od četiri godine nakon što je optužnica protiv njega bila izdata – uhapšen u Španiji.

Gotovina je žalbenom veću rekao da je on bio „samo jedan pošten oficir u zaista lošem vremenu i u teškim okolnostima“.

Markač je, pak, sudskom veću rekao da te optužbe smatra „čudnima“ i da on nije bio „član ničega“, a kamoli „nekog zločinačkog udruženja“.

On je rekao i da nije imao „apsolutno nikakvih saznanja o tome da je išta loše učinio bilo koji pripadnik“ njegove jedinice za specijalne operacije.

„Kao ljudsko biće, kao humanista“, kazao je Markač, „ja saosećam sa žrtvama i žalim zbog njihovih gubitaka, ali ja znam da pravda zna da nisam kriv, pa stoga očekujem pravednu i pravičnu presudu.

Pred kraj saslušanja, predsedavajući sudija Teodor Meron (Theodore Meron) rekao je da će žalbene presude biti izrečene „u dogledno vreme“.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.