Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

EVROPA IZNEVERILA DECU IZBEGLICE

Na racun drzava clanica Evropske unije, upucene su kritike zbog nacina ophodjenja prema deci izbeglicama.
By Rosie Whitehouse

Sedamnaestogodisnjak po imenu Masak stigao je u Britaniju u aprilu 1999. godine. Posto je prisustvovao ubistvu oca i strica, pobegao je sa Kosova iz straha za sopstveni zivot. Ovdasnje lokalne vlasti nasle su mu sobu u malom hotelu. Uplasen i sam, uspevao je da sakupi tek toliko hrabrosti da jednom nedeljno ode do samousluge.


Masak je jedno od rekordnih 5.000 dece bez pratnje odraslih, sa statusom izbeglica ili azilanata u Velikoj Britaniji. Broj se udvostrucio od 1998, tj. osam puta je veci nego 1996. kada je u Britaniji bilo 631 dete.


Ova deca uglavnom dolaze iz bivse Jugoslavije. Njihov zivot u Britaniji odlikuje se izolovanoscu, siromastvom i rasistickim zastrasivanjem.


U nedavnom izvestaju fondacije “Save the Children” (“Spasimo decu”) i Komesara UN za izbeglice kaze se da u citavoj Evropskoj uniji postoji neophodna potreba da se deci azilantima, bez pratnje odraslih, pruzi bolja briga i zastita. Broj ove dece koja na aerodrome, stanice i u luke EU stizu sama i zbunjena dramaticno je porastao od pocetka rata na Kosovu.


Posto ih cesto salju sa dokumentima koja lazno svedoce o njihovom punoletstvu, cak ni onda kad stignu u EU, ne bude utvrdjeno da je rec o deci. Krstenice i pedijatrijski izvestaji cesto se zanemaruju i prihvata se godina rodjenja data u falsifikovanom pasosu.


Izvestaj posebno kritikuje Veliku Britaniju, gde cak i malisane od 13 godina pritvaraju u zatvor za odrasle dok se cinovnici prepiru oko njihove tacne godine rodjenja i oko toga da li su ova deca prave izbeglice. UNHCR daje sledeca uputstva: “Decu azilante ne bi trebalo pritvarati.”


Praksa i politika vezane za ovaj problem variraju od zemlje do zemlje EU. U izvestaju su sve zemlje clanice izlozene kritici. Krijumcarenje dece bez pratnje odraslih posebno predstavlja problem u Grckoj i Italiji preko cijih granica se ilegalno ubacuju albanska deca koja su zatim u ovim zemljama izlozena ekonomskoj i seksualnoj eksploataciji. U Holandiji su mnoga deca nestala iz prihvatnih centara i upustila se u prostituciju.


Mnoga od ove dece nisu nikad ni pomislila da zatraze politicki azil, te ne postoji pouzdana statistika o tome koliko ih zapravo ima. Oprezne procene govore o cifri od 100.000 dece. Ova su deca uglavnom iz Rumunije, Albanije i bivse Jugoslavije.


Na osnovu britanskog Zakona o deci iz 1989. godine, za decu koja nisu u pratnji odraslih, a traze azil u Velikoj Britaniji, odgovorne su lokalne vlasti cije odeljenje za pruzanje socijalne pomoci treba da proceni koje su njihove potrebe.


Prema recima Sheile Melzak iz Medicinskog zavoda, dobrotvorne oraganizacije koja radi sa zrtvama zlostavljanja, ova deca imaju visestruke potrebe, jer su dozivele gubitak i odvajanje od svojih, ali: “Na pravu ranjivost mladih ljudi ne obraca se paznja. Njima nije dostupna ni ona kolicina pomoci koja se rutinski dodeljuje ostaloj deci u oskudici.”


Tokom rata u Bosni 10.000 dece odvojeno je od roditelja, ali su ona ostala na teritoriji bivse Jugoslavije. Preko 90 odsto sada ponovo zivi sa svojim roditeljima. Problemi pocinju kad deca daleko otputuju.


Deca bez pratnje odraslih koja u Velikoj Britaniji nisu dobila status izbeglica, nemaju pravo da se ponovo sastanu sa svojom porodicom. Ukoliko im je dodeljena “Iznimna dozvola za ostanak”, moraju da cekaju cetiri godine pre no sto mogu da podnesu zahtev za ostvarenje ovog prava.


U praksi, situacija sirom Evrope tesko da je nesto bolja. U Norveskoj dete mora da poseduje dovoljno novca da moze da izdrzava svoje roditelje i rodjake, dok je broj dece bez pratnje odraslih koja su u Francuskoj dobila status izbeglica tako mali, da ne postoji utvrdjena praksa za ovu pravnu oblast.


Napustenoj deci cesto ne preostaje drugo nego da se sama o sebi staraju. Njihove licne potrebe i problemi cesto su ignorisani. U Velikoj Britaniji, 50 posto ove dece, od kojih neka imaju samo 15 godina, smesteno je po pansionima.


Dobrotvorna organizacija “Odbor za izbeglice” zabrinuta je da ce mnogi sesnaestogodisnjaci i sedamnaestogodisnjaci koji su trenutno pokriveni clanom 17 Zakona o deci, ukoliko dobiju azil, morati na svoj 18. rodjendan da preuzmu brigu o sebi u svoje ruke.


Doci do sluzbi koje pruzaju osnovne usluge veliki je problem. Buduci da su u privremenom smestaju, mnogima je veoma tesko da za stalno budu prijavljeni kod nekog lekara.


Prema anketi medicinskog zurnala “The Lancet”, vecina lekarskih ordinacija u Londonu nije pruzila novouvedeni zdravstveni pregled azilantima i izbeglicama, zbog cega su mnogi, oboleli od zaraznih bolesti i post-traumatskog stresa, ostali neprimeceni.


Nije se lako ni skolovati. Novi skolski semestar u Engleskoj je poceo, a da 2.200 dece izbeglica i azilanata nije dobilo mesto u skoli. Vecini ove dece dostupno je samo vanredno skolovanje.


Christina Daubeny je direktorka srednje skole” White Hart Lane” u opstini Haringey, u severnom Londonu. Od njenih 1.200 djaka cetristo dolazi iz azilantskih ili izbeglickih porodica.


Po dolasku u skolu ova deca su pod traumom i ne znaju ni rec engleskog. Mnoga zive sama, u neprikladnim pansionima.


Mada se boja ljusti sa zidova u hodnicima skole, Daubeny je resila da ona ovoj deci bude utociste. “Ne sme se potcenjivati ogromna vaznost koju skola igra u zivotima ove dece”, rekla je ona. “Skola im je faktor stabilnosti.”


Daubeny dodaje: “Vazno je pomoci novopristigloj deci da se sto pre uklope u zivot nase skole, ali u isto vreme i prepoznati njihov identitet i iskustvo kroz koje su prosli.” Nije lako izgraditi zajednicu kad djaci ove skole govore 55 razlicitih jezika.


Prema recima Jull Rutter iz Odbora za izbeglice, rasisticko zlostavljanje predstavlja veliki i rastuci problem. “Tvoja majka ciganka prosi”, glasi najnovija uvreda u skolskom dvoristu. Jull Rutter za ovo krivi odnos medija prema pitanju izbeglica.


Zbog rang lista koje objavljuju rezultate skolskih ispita, mnoge skole pokusavaju da, uprkos zakonu, izbegnu prijem dece ciji bi problemi mogli da ih povuku u provaliju. Da bi smirila uznemirene duhove, vlada je upravo odlucila da sa ovih rang lista engleskih skola izbaci rezultate ispita dece izbeglica.


Mada sva deca azilanti i izbeglice primaju besplatne skolske obroke, svaka lokalna vlast pojedinacno odlucuje o tome koliku dodatnu pomoc moze da pruzi. Prema recima Komisije za retrospektivnu procenu koja je nadzorni organ pri vladi UK, mnoga deca ne dolaze u skolu jer ne mogu sebi da priuste skolsku uniformu, ili, cak, ni kartu za autobus.


Samo nekolicini su pristupacni klubovi za izradu domacih zadataka ili skolska letovanja. Odbor za izbeglice bi zeleo da vidi veca ulaganja u vanskolske obrazovne aktivnosti usmerene ka grupama kao sto su Romi i kosovski Albanci, koji u skolama postizu lose rezultate.


Melzak kaze: “Zapanjujuce je da profesionalci mogu da budu tako slepi u radu s decom. Nedostaju podrska, nadzor i obuka socijalnih radnika. U zemlji vlada ksenofobija i postoji veliki broj ljudi koji dehumanizira ovu decu.”


Ona je dalje dodala: “Razgovarala sam s mnogim odraslim ljudima koji su u Britaniju stigli kao izbeglice posle drugog svetskog rata i koji su bili u kampovima poput Belsena. Rekli su mi:”U nacinu na koji su se prema nama odnosili nije bilo ljubavi.” To se ni danas nije promenilo.


Rosie Whitehouse radi kao nezavisni novinar u Londonu.