Da li Srbija zaista želi da uhapsi Mladića?
Glavni tužilac Haškog tribunala, Serž Bramerc (Serge Brammertz), posetiće naredne sedmice Beograd kako bi sačinio svoj polugodišnji izveštaj o saradnji Srbije u pogledu hapšenja haških optuženika Ratka Mladića i Gorana Hadžića.
Da li Srbija zaista želi da uhapsi Mladića?
Glavni tužilac Haškog tribunala, Serž Bramerc (Serge Brammertz), posetiće naredne sedmice Beograd kako bi sačinio svoj polugodišnji izveštaj o saradnji Srbije u pogledu hapšenja haških optuženika Ratka Mladića i Gorana Hadžića.
Uoči njegove posete, srbijanske su vlasti pokrenule dve operacije potrage i povisile nagradu za hvatanje obojice optuženika.
Voditeljica IWPR-ovog programa za Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), Merdijana Sadović, govori o tome koliko je Srbija privržena Haškom tribunalu i kakvi su joj izgledi da pristupi EU-u.
Bramerc i njegovi prethodnici su mnogo puta odlazili u Beograd, i delovalo je da se uoči svake njihove posete odvija mnoštvo aktivnosti koje se tiču hvatanja begunaca. Postoji li opasnost da se sve to pretvora u cirkus?
Očigledno je da se aktivnosti koje se odnose na potragu za bivšim komandantom vojske bosanskih Srba, Ratkom Mladićem, uvek intenziviraju uoči izveštaja o saradnji Srbije sa Haškim tribunalom kojeg glavni tužilac predaje Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Izgledi da se Srbija priključi Evropskoj Uniji postaće realni tek kada glavni tužilac Haškog tribunala, Serž Bramerc, saopšti da Beograd u potpunosti sarađuje s njegovom kancelarijom.
Beograd tvrdi da neprekidno traga za Mladićem i bivšim liderom hrvatskih Srba, Goranom Hadžićem, ali „tajming“ tih operacija prirodno izaziva sumnje u pogledu stvarnih namera; čini se da se većina njih desila upravo onda kada je Srbija trebala da ubedi međunarodnu zajednicu da u potpunosti sarađuje sa Tribunalom i da zaslužuje da bude nagrađena time što će joj se dozvoliti nastavak pristupnih pregovora sa EU-om.
Poslednja operacija potrage izvedena je 2. novembra, manje od dve sedmice pre planirane Bramercove posete Beogradu radi izrade izveštaja koji će Savetu bezbednosti biti predočen 6. decembra.
Ne čudi to što su neki posmatrači tu operaciju opisali kao puku medijsku predstavu, čiji je cilj da se Srbija prikaže u dobrom svetlu neposredno uoči Bramercove posete.
Do sada je u vezi sa Mladićem izvedeno više od dvadesetak operacija potrage, ali nisu ostvareni nikakvi značajniji rezultati. Jedina korisna stvar koju je srbijanska policija otkrila dogodila se tokom potrage izvršene u februaru ove godine, kada su pronađeni Mladićevi ratni dnevnici, sačinjeni od preko stotinu zvučnih zapisa, kao i rukopisnih beležnica, kartica za mobilne telefone, fleš-memorija i raznih drugih dokumenata.
Tužioci očekuju da će ovi dnevnici – koji su sada u posedu Tribunala – obezbediti dokaze o navodnoj koordinaciji na najvišem nivou između vojnih snaga bosanskih Srba i onih iz Srbije, što obe strane odbacuju kao neosnovano.
Postoji li osećaj da Srbija zapravo štiti Mladića i da bi njena vlada zbilja mogla da ga izruči kad bi to želela?
Nema razloga da se ne veruje u to da aktuelna srbijanska vlada jeste spremna da Mladića preda Tribunalu ukoliko ga pronađe. Srbijanski predsednik Boris Tadić je svestan da EU neće lako napustiti politiku uslovljavanja i pritiska, te Srbiji dozvoliti priključenje pre no što Mladić i Hadžić budu uhapšeni. Evropski komesar za proširenje, Štefan File (Stefan Fuele), ponovio je ove sedmice to da saradnja s Tribunalom ostaje glavni preduslov za napredak Srbije u procesu pristupanja. Nekoliko zemalja-članica, pogotovo Holandija, redovno nastoje da zaustave podršku Beogradu sve dok ne vide potpunu saradnju u pogledu Mladića.
Za razliku od svog prethodnika Vojislava Koštunice, Tadić je u više navrata rekao da Mladić i Hadžić moraju biti uhapšeni i poslati u Hag.
„Ukoliko se nalaze na teritoriji Srbije – biće uhapšeni“, kazao je Tadić prošle godine. „To je naša obaveza.“
U godinama nakon okončanja bosanskog rata (1992-95.), beogradske su vlasti otvoreno štitile Mladića. Dok je na vlasti bio pokojni srbijanski predsednik, Slobodan Milošević, Mladić je navodno vodio gotovo normalan život. Viđali su ga na venčanjima, sahranama, pa čak i fudbalskim utakmicama u Beogradu i drugim mestima u Srbiji.
Tada nije bilo političke volje za Mladićevo hapšenje. Ali, to se promenilo kada je Tadić postao predsednik Srbije. Čak i Tribunal to priznaje.
No, pitanje je da li je srbijanska vlada sposobna da izvrši takav zadatak. Neki posmatrači sumnjaju u to da će beogradski zvaničnici biti u stanju da probiju neprobojni bedem koju je srbijanska tajna policija navodno izgradila oko Mladića.
Za vreme Miloševićevog režima, tajna policija je bila odgovorna za regrutovanje pripadnika paravojnih formacija koji su postali ozloglašeni zbog ratnih zločina i političkih egzekucija u Bosni, na Kosovu i u Hrvatskoj. Balkan je sve do danas ostao na udaru korupcije, a mreža zločina koja je stvorena pod Miloševićem još uvek funkcioniše.
Neki analitičari veruju da misterija zbog koje se Mladić već 15 godina nalazi na slobodi leži u nereformisanim tajnim službama, koje su u suštini ostale nepromenjene još od vremena kada su formirane. Nakon što je Milošević 2001. uhapšen, Služba državne bezbednosti – kako se tada zvala – preimenovana je u Bezbednosno-informativnu agenciju (BIA). No, ona je i dalje ostala nedostupna većini stanovnika Srbije, pa čak i visokim državnim zvaničnicima.
Mnogi smatraju da u tajnim službama postoje operativci koji skrivaju ključne informacije o Mladićevom novom identitetu – ukoliko ga ima – i prebivalištu. Veruje se i da isti ti operativci Mladiću dojavljuju informacije o svim operacijama čiji je cilj njegovo hapšenje, i to pre no što one budu izvedene.
Čak ni državni tužilac za ratne zločine, Vladimir Vukčević, ne odbacuje mogućnost da su pojedini pripadnici BIA-e odgovorni za pružanje zaštite Mladiću.
Veruje se i da su srbijanski vojni zvaničnici Mladiću pomagali da godinama izmiče pravdi. Srbijanska policija je ovog meseca pokrenula još jednu istragu o navodima po kojima je izvestan broj visokih vojnih zvaničnika u periodu od 2000. do 2003. Mladiću pružao logističku podršku.
U periodu od 2005. godine, više od deset osoba je izvedeno pred sud zbog navodnog pomaganja Mladiću da izbegne hapšenje. Međutim, svi oni su bili poznanici ili rođaci odbeglog vojnog komandanta – a niko pripadnik BIA-e. I niko nikada nije osuđen za pomaganje odbeglim osumnjičenicima.
Postoji li rizik od toga da bi Mladićevo izručenje moglo da izazove ozbiljnu nacionalnu krizu?
Iako Mladić u Srbiji još uvek ima veliki broj pristalica – nedavno istraživanje javnog mnjenja je pokazalo da se više od polovine stanovništva ne slaže sa time da je u najboljem interesu Srbije da ga pošalje u Tribunal – to ipak ne znači da bi njegovo hapšenje ugrozilo stabilnost zemlje. Najbolji dokaz za to jeste hapšenje lidera bosanskih Srba, Radovana Karadžića, koje se odigralo u julu 2008. godine, i koje nije izazvalo nikakve rascepe unutar srbijanskog društva, uprkos podršci javnosti koju je on uživao.
Srbija je zapravo mnogo toga učinila na planu saradnje s Haškim tribunalom i poslala veliki broj osumnjičenika u Hag – ne pokazuje li to u dovoljnoj meri njenu ozbiljnost? Hoće li EU zaista zauvek odbijati pristupanje Srbije, sve dok Mladić ne bude uhvaćen?
Srbiji će naposletku biti odobren ulazak u EU – njeno članstvo ne može biti večno odlagano. Osim toga, postoji rizik od preoštrog stava EU-a koji bi mogao da potkopa srbijansku proevropsku vladu, podstičući one snage u toj zemlji koje su manje konstruktivne i koje bi mogle da destabilizuju ionako problematični region.
Ali, evropska politika uslovljavanja predstavlja jedino sredstvo kojim međunarodna zajednica raspolaže u Srbiji – i bez kojeg ni potraga za Mladićem verovatno nikada ne bi bila postavljena kao prioritet. Vrlo je verovatno da bi mekši pristup EU-a omogućio Mladiću da ostane na slobodi, ili da makar izbegne međunarodno suđenje.
Niko u međunarodnoj zajednici ne sumnja da je aktuelna vlada Srbije ozbiljna kada kaže da želi da vidi Mladića pred licem pravde. Ali to nije isto što i njegovo stvarno hapšenje i slanje u Hag.
