Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

DA LI JE SUĐENJE HARTMANOVOJ ZAISTA NEOPHODNO?

Regionalne grupe za zaštitu ljudskih prava smatraju da se bivša portparolka Haškog tribunala nepravedno našla na udaru ovog suda.
By Merdijana Sadović
Na svom nedavnom prvom pojavljivanju u haškoj sudnici, bivša predstavnica za štampu Kancelarije tužitelja pri Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) bila je neuobičajeno šutljiva. Florans Hartman (Florence Hartmann) je delovala nervozno, činilo se da joj je nelagodno i nije mnogo govorila.



No, teško da je to ikoga iznenadilo, pošto se ova francuska novinarka našla na optuženičkoj klupi istog onog suda čije je interese zastupala čitavih sedam godina, sve do 2006.



Kao optuženoj za uvredu suda zbog navodnog obelodanjivanja poverljivih informacija, Hartmanovoj preti novčana kazna u iznosu do 100,000 eura ili zatvorska do sedam godina, ili oboje.



Očekuje se da će suđenje početi u januaru. Prilikom pomenutog prvog pojavljivanja pred sudom Hartmanova je odbila da se izjasni o krivici pre no što sekretarijat utvrdi da li joj sleduje pravna pomoć.



Nezavisno od proceduralnih detalja, pravo je pitanje da li je ovaj slučaj uopšte trebalo da bude pokrenut.



U avgustu ove godine, Hartmanova je optužena za otkrivanje izvesnih pojedinosti iz tajnih odluka žalbenih sudija na suđenju bivšem srbijanskom predsedniku Slobodanu Miloševiću.



Haško suđenje Miloševiću – za ratne zločine u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu – počelo je 2002. godine, ali je okrivljeni umro u svojoj ćeliji pre okončanja sudskog procesa, u martu 2006.



U knjizi koju je 2007. objavila pod naslovom Mir i kazna (Paix et Chatiment), kao i u svom članku „Prikriveni ključni dokazi o genocidu“, koji se 21. januara 2008. pojavio na internet-stranici Bosanskog instituta, Hartmanova je navodno otkrila sadržaj dveju tajnih odluka – koje su žalbene sudije donele 20. septembra 2005. i 6. aprila 2006. – iako je u isti mah potvrdila da su one bile poverljivog karaktera.



Smatra se da se podaci koje je ona otkrila tiču sudskih odluka o izvesnim dokumentima, uključujući i zapisnike sa sastanaka srbijanskog Vrhovnog saveta odbrane (VSO), koji su održavani tokom devedesetih, u vreme dok su trajali ratovi u Jugoslaviji.



Mnogi veruju da zapisnici sa tih sastanaka sadrže i ključne informacije o učešću Beograda u tim ratovima, pa su i advokati i mediji kritikovali odluku da oni ne budu dostupni javnosti.



Navodno su sudije Tribunala usvojile zahtev Srbije da jedan deo te dokumentacije ostane u tajnosti, pozivajući se na pravila o postupku i dokazivanju koja dozvoljavaju da neka zemlja ne obelodani izvesna dokumenta ukoliko joj se time „ugrožavaju interesi nacionalne bezbednosti“.



Iako Hartmanova nije prva novinarka koju je Tribunal optužio za uvredu suda, ona jeste prvi bivši zaposlenik Tribunala koji se suočava sa tom vrstom optužbi. Osim toga, ona je i prva novinarka koja se ne tereti za otkrivanje identiteta zaštićenih svedoka, već sadržaja poverljivih sudskih odluka.



Kao portparolka bivše glavne tužiteljke, Karle del Ponte (Carla Del Ponte), Hartmanova je očito imala pristup nekim osetljivim i poverljivim dokumentima koji se nalaze u posedu Tribunala, mada na to nije imala pravo. Za razliku od advokata, istražitelja i istraživača, portparoli nisu ovlašćeni da vide ta dokumenta.



Svaki sud, uključujući i Haški tribunal, mora raspolagati instrumentima za sprečavanje „curenja“ takvih dokumenata.



U slučaju Tribunala, on je sadržan u Pravilima o postupku i dokazivanju. Pravilo 77 navodi da Tribunal „može zbog uvrede kazniti one koji svesno i namerno ometaju sprovođenje pravde, uključujući i svaku osobu koja . . . otkriva podatke koji se tiču tih postupaka tako što svesno krši naredbu [sudskog] veća“.



Pravila poput ovog su savršeno prihvatljiva ukoliko se razumno primenjuju. Međutim, optužnica protiv Hartmanove otvara pitanje o tome šta sud ovde zapravo želi da zaštiti.



Beogradski Fond za humanitarno pravo, čijeg je izvršnog odbora i Hartmanova član, objavio je 3. novembra saopštenje koje su potpisale 34 nevladine organizacije iz bivše Jugoslavije, i u kojem se osuđuje odluka Tribunala da optuži svoju bivšu portparolku.



U toj izjavi se navodi da je sadržaj poverljivih odluka bio „tema mnogih novinskih izveštaja i javnih rasprava nakon što je Međunarodni sud pravde (MSP) u februaru 2007. doneo presudu u postupku koji je Bosna i Hercegovina pokrenula protiv Srbije tereteći je za genocid, pa nije jasno zbog čega se samo gospođa F. Hartman našla na udaru haških sudija“.



Prema navodima Fonda, organizacije za zaštitu ljudskih prava iz čitave regije otvoreno kritikuju odluku sudija Tribunala da prihvate zahtev Srbije da delovi zapisnika VSO-a ostanu skriveni od očiju javnosti. Navodi se i da je Beograd želeo da ti dokumenti ostanu tajni kako bi sprečio njihovo korišćenje u paralelnom slučaju koji se pred MSP-om vodio po optužbi za genocid koju je država Bosna podnela protiv Srbije. Iako je MSP naposletku utvrdio da Srbija nije direktno odgovorna za genocid, zaključio je i da ona jeste kriva zbog toga što nije sprečila genocid u Srebrenici i kaznila njegove počinitelje.



IWPR je o ovom pitanju opsežno pisao – na primer, u izveštaju „Tajnost i pravda u MKSJ-u“ Sajmona Dženingsa (Simon Jennings), objavljenom 14. maja 2008., kao i u tekstu „Kako je Beograd izbegao optužbu za genocid?“ Slobodana Kostića iz Beograda, 15. februara 2008.



U maju 2008. godine, IWPR je u Hagu organizovao i okrugli sto o transparentnosti rada suda, sa posebnim osvrtom na zaštićena dokumenta VSO-a i tajnu odluku sudija kojom su ona dobila taj status.



Iako su i sudije i tužioci koji rade u Tribunalu bili pozvani da učestvuju, oni su odbili da to učine. Nova portparolka Kancelarije tužioca je rekla: „Svaka rasprava na temu poverljivih odluka i dokumenata bila bi kršenja Pravila Tribunala.“



Ona je, osim toga, upozorila IWPR da „svako ko sudeluje u širenju i komentarisanju onih podataka koji se u skladu sa Pravilima o postupku i dokazivanju smatraju tajnima – krši ta Pravila, zbog čega može biti optužen za uvredu suda, a prema Pravilu 77 o radu Tribunala“.



Okrugli sto je protekao bez incidenata, i niko nije optužen.



Potom je predsednik MKSJ-a, sudija Fausto Pokar (Fausto Pocar), govoreći za bosanskohercegovačke medije, nagovestio da se još uvek razmatra pitanje otvaranja dokumetacije VSO-a. Na pitanje o mogućnosti da se dokumenta iz srbijanske državne arhive obelodane, on je odgovorio: „To pitanje je još uvek otvoreno . . . Mi u Tribunalu svakako moramo zauzeti stav o tome.“



Nakon toga je IWPR uputio pismo sudiji Pokaru, u kojem je od njega zatražio dozvolu da u statusu „prijatelju suda“ (amicus curiae) izloži argumente u prilog objavljivanja dokumenata. Ali nije bilo odgovora.



Zašto se, onda, Florans Hartman našla na optuženičkoj klupi?



Ova francuska novinarka, koja je o balkanskim sukobima izveštavala za pariski Mond (Le Monde), tvrdi da je obelodanjivanje pomenutih dokumenata bilo u javnom interesu.



„Javno mnjenje je jedna od vodećih snaga koje pružaju podršku međunarodnoj pravdi, jer se zalaže za zaštitu svakog građanina na svetu“, izjavila je ona za IWPR neposredno po objavljivanju optužnice koja je podignuta protiv nje. „Javna rasprava o aktivnostima suda predstavlja snažan doprinos ostvarivanju međunarodne pravde“.



Neki posmatrači tvrde da Hartmanova nije delovala u službi javnog, nego sopstvenog interesa – jer je, naprosto, želela publicitet. Naravno, i sam proces protiv nje doneo je publicitet Hartmanovoj i njenim publikacijama.



U svakom slučaju, logično je pretpostaviti da je, kao bivša zaposlenica Tribunala, Hartmanova dobro znala njegova pravila. Mora da joj je bilo poznato i to da otkrivanjem segmenata poverljivih odluka rizikuje da bude optužena za uvredu suda. A da li je verovala da će se to ikada desiti, to je već drugo pitanje.



Tribunal bi trebalo da bude zatvoren u decembru 2010., a već sada se u njemu vodi više slučajeva nego što će u tako kratkom vremenskom roku moći da bude procesuirano. Trenutno su u toku sudski postupci protiv 22 osobe, šest ih očekuje presudu, 10 odluku o žalbi, a pet skori početak suđenja, uključujući i četvoricu koji su tek tokom poslednjih meseci uhapšeni.



Vrlo kotroverznu tajnu odluku o dokumentima VSO kritikovale su nevladine organizacije, novinari i izvestan broj pravnih eksperata. I sam predsednik izgleda smatra da stvar treba ponovo razmotriti.



U takvim okolnostima, da li je pokretanje slučaja protiv Hartmanove zaista najbolji način da se iskoristi dragoceno preostalo vreme i sudski resursi?



Krivično gonjenje novinara zbog uvrede suda je prilično nov fenomen u Tribunalu, jedan od onih koji pokreću pitanja o ravnoteži između slobode govora i sudskih ovlasti.



Kada je reč o podacima koji se tiču identiteta zaštićenih svedoka, nema sumnje da je važno pozvati na odgovornost one koji su spremni ugroziti ljudske živote zbog vlastitog novinarskog prestiža.



No, kada je reč o „curenju“ podataka koji se tiču tajnih sudskih odluka, mora se postaviti pitanje opravdanosti podizanja optužbi.



Portparolka bivše glavne tužiteljke se, odlučivši da otkrije dokumenta do kojih je došla kao lice koje je zaposleno u Tribunalu, evidentno oglušila o profesionalnu etiku. Neko bi mogao da kaže kako je to i sa profesionalne tačke gledišta bilo pogrešno u odnosu na njenog doskorašnjeg poslodavca. Međutim, ne treba zaboraviti da nije samo ona javno govorila o tim dokumentima, niti o odlukama sudija.



Takođe je evidentno da je, posegnuvši za najjačim oružjem u relativno nebitnoj stvari, Tribunal samo pojačao sumnje u stvarne razloge zbog kojih je Hartmanova optužena. Da li se zaista radi o pravdi, ili o tome da Tribunal ima moć da kazni one koji postavljaju neprijatna pitanja?



I dok se raspravlja o proceduralnim pitanjima, pripadnici organizacija za zaštitu ljudskih prava pitaju da li će suđenje Hartmanovoj i samo biti održano iza zatvorenih vrata, s obzirom na poverljivi karakter dokumenata o kojima je tu reč.



U pismu koje je letos uputila IWPR-u, sadašnja portparolka Tribunala navela je kako je MKSJ „svetski lider u sudskoj transparentnosti“.



Izvođenje bivše uposlenice ovog suda na optuženičku klupu, i to zbog nečega što je samo po sebi izuzetno kontroverzno, govori upravo suprotno.



Merdijana Sadović je voditeljica programa za Haški tribunal IWPR-a.