Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Bratunački lider bio Karadžićeva „desna ruka“

Svedok optužbe je dao iskaz o srpskom zauzimanju grada Bratunca.
By Velma Šarić

Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 705, 26. avgust 2011.)

Bošnjački svedok na suđenju bivšem predsedniku bosanskih Srba, Radovanu Karadžiću, opisao je zauzimanje jedne istočnobosanske opštine i rekao kako je okrivljeni bio tesno povezan sa organima srpske gradske vlasti.

Svedok optužbe Dževad Gušić je svojevremeno predsedavao lokalnim odborom Stranke demokratske akcije (SDA) u Bratuncu, severno od Srebrenice. Tokom devedesetih godina, SDA je bila najveća politička partija unutar bosansko-muslimanske zajednice.

Vladajuća srpska politička partija bila je u to vreme Srpska demokratska stranka (SDS), čiji je Karadžić bio prvi predsednik.

„Dana 17. aprila 1992., grupa plaćenika iz Srbije došla je u grad i zauzela ga, pri čemu je izostao bilo kakav otpor Muslimana“, kazao je Gušić.

Iako je svedok istog dana napustio Bratunac, izjavio je kako je od drugih saznao da je do juna 1992. u tom gradu „bilo ubijeno oko 1,000 muslimanskih civila“.

Tužioci tvrde da je Karadžić, kao neko ko je u periodu od 1992. do 1996. u Bosni bio predsednik samoproglašene Republike Srpske (RS), odgovoran za zločine genocida, progona, istrebljenja, ubijanja i prisilnog raseljavanja, koji su „doprineli ostvarivanju cilja – trajnog raseljavanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su polagali pravo bosanski Srbi“.

Okrivljeni se tereti i za planiranje i nadziranje opsade Sarajeva, koja je trajala 44 meseca i u kojoj je poginulo skoro 12,000 ljudi; kao i za masakr koji je nad oko 8,000 muškaraca i dečaka u julu 1995. počinjen u Srebrenici.

Karadžić je uhapšen jula 2008. u Beogradu, nakon što je 13 godina proveo u bekstvu.

Gušić je ispričao kako se – nakon što je u martu 1992. postao predsednik ogranka SDA – u sklopu „normalnog političkog procesa“ više puta sastajao sa predstavnicima SDS-a.

„Postajali su sve veći nacionalisti i dostavljali su oružje lokalnom srpskom stanovništvu, naoružavajući ga“, kazao je Gušić. Dodao je i da su, uprkos tome, „lokalni Muslimani . . . verovali da ih niko neće napasti“.

Bošnjačka SDA je pod pritiskom pristala na to da sa srpskim SDS-om u Bratuncu podeli vlast po principu „pola-pola“, i to uprkos činjenici da je potonja stranka bila „značajno slabije zastupljena u opštinskoj skupštini“.

Svedok je potvrdio da je na čelu bratunačkog SDS-a bio Miroslav Deronjić, koji je pred Tribunalom 2003. godine priznao krivicu za progon.

Konkretno, Deronjić je osuđen za naređivanje napada na nebranjeno selo Glogova, u kojem je ubijeno 65 bošnjačkih civila, a uništene su mnoge kuće i zgrade, uključujući i lokalnu džamiju.

Deronjiću je izrečena desetogodišnja zatvorska kazna, ali je on 2007. umro.

„U aprilu 1992., Deronjić je došao kod mene i rekao mi da policija mora biti podeljena na dva dela, zato što je to neophodno radi zaštite Srba, i zato što Karadžić na tome insistira. Rekao je da ćemo, ukoliko ne pristanemo na to, biti primorani da nestanemo“, kazao je Gušić. „I tako smo pristali.“

Svedok je izjavio da je upravo Karadžić odlučio da Deronjić bude predsednik SDS-a za Bratunac, te da su njih dvojica bili bliski saradnici.

„Deronjić je bio veoma duboko upleten u ideologiju ’Velike Srbije’, pa je rado i otvoreno pričao o odvajanjima i podelama“, kazao je Gušić. „Sećam se kako je o tome počeo da govori 1991.“

„Stalno je pričao o Karadžiću, o onome što Karadžić govori i radi, o onome što misli“, nastavio je Gušić. „Tako da se moglo pretpostaviti da je bio Karadžićeva desna ruka.“

To je, po rečima svedoka, postalo još jasnije kada je Deronjić postao predsednik lokalnog SDS-a.

„Činilo se da je Deronjić, zbog svoje ideologije, bio izbor samog Karadžića“, objasnio je on.

Međutim, tokom unakrsnog ispitivanja, Karadžić je izjavio da su on i Deronjić bili „politički protivnici“, te da su imali „hladan, uzdržan“ profesionalni odnos.

Takođe je rekao kako nema nikakvu predstavu o onome što se dešavalo unutar bratunačkog odbora SDS-a, kao i da je sam odbor bio nadležan za izbor svog rukovodstva.

Govoreći o Deronjiću, Karadžić je rekao kako mu nije poznato da li je on sudelovao u bilo kakvim zločinima, niti šta su „lokalni Srbi i Muslimani radili jedni drugima“.

Okrivljeni je svedokov iskaz opisao kao „muslimansku propagandu“ i optužio ga da je „ratni zločinac koji se borio u muslimanskoj vojsci“.

Suočen sa tim optužbima, Gušić je rekao da ih smatra „čistim izmišljotinama koje nemaju nikakve veze sa onim što se zaista dogodilo“.

Karadžić je potom pokušao da dokaže kako je formiranje paralelnih vlasti Srbima bilo neophodno zbog toga što su se osećali nezastupljenima u postojećim lokalnim strukturama. Naveo je, na primer, kako je SDA blokirala imenovanja Srba na funkcije u policiji.

Gušić je odbacio taj argument, tvrdeći da „SDA nije opstruirala imenovanja i da – pošto na svojoj strani nije imala oružje ili oružane snage – nikada nije bila u poziciji da se raspravlja“.

Na završetku saslušanja, Karadžić se požalio da nije imao dovoljno vremena da „temeljno ispita ovog ili drugog svedoka i tako raskrinka njihove navode“.

„Bez vremena, ne mogu da se branim“, dodao je on, rekavši kako će, s tim u vezi, razmisliti o svojim budućim koracima.

Suđenje se nastavlja iduće sedmice.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.