Bosna: Pastiri - zrtve nagaznih mina

Zivot Ismeta Fuska odvijao se po ustaljenom obrascu u proteklih pola veka. Tokom toplih letnjih meseci, ovaj bosanski pastir cuvao je svoje stado ovaca pre nego sto bi krenuo na dugacko i mukotrpno putovanje kroz oblasti bivse Jugoslavije u potrazi za boljim zimskim pasnjacima.

Na tom putu dolazilo bi do dramaticnih situacija. Jednom je morao da predje zaledjenu Savu kako bi izbegao hrvatske pogranicne patrole. Drugom prilikom je ovca iz njegovog stada nagazila na protivtenkovsku minu. U eksploziji je nastradalo dvadeset ovaca, a i sam Ismet je zadobio povredu donjih ekstremiteta.

Ove godine je odlucio da vise ne sme da rizikuje zivot u bosanskim poljima prepunim protivpesadijskih i protivtenkovskih mina. Ovaj 65-godisnjak pridruzio se sve vecem broju uzgajivaca ovaca u Bosni koji su odlucili da vise ne stavljaju glavu u torbu.

Krajem svakog oktobra meseca, uz prve snegove u Bosni, Fusko bi sa letnjih ispasa na padinama planine Vlasic poveo svoje stado ka ravnicama na istoku, udaljenim oko 400 kilometara, i blazoj klimi u Vojvodini u severnoj Jugoslaviji.

"Ovo je uvek bio tezak nacin da se zaradi za zivot", kaze Jovan Vujinovic, jos jedan pastir sa planine Vlasic. "Medjutim, od izbijanja rata, bilo je nemoguce ziveti na takav nacin."

Pre oruzanog sukoba, velicina i prirodna geografija bivse Jugoslavije predstavljali su savrseno okruzenje za nomadski nacin zivota. Svake zime, pastiri su mogli da izbegnu ostre zime u bosanskim i crnogorskim planinama tako sto bi svoja stada poveli do ravnica i dolina u Srbiji i Hrvatskoj.

Neizbezno bi dolazilo do svadja sa snagama reda i povremenih sporova sa zemljoposednicima, ali su se ovakvi problemi najcesce resavali, a pastire bi obicno ostavljali na miru.

Medjutim, posle raspada Jugoslavije, pastiri su se odjednom nasli izmedju dve vatre - mina u sopstvenoj zemlji i pogranicnih patrola u novoformiranim drzavama.

Tokom rucka od divljih jagoda i sljivovice, dok su njegovi psi pazili na stado, Jovan se prisecao starog nacina zivota i teskoca sa kojima se sada suocava. "Pogledajte okolo - Bosna nema nista osim planina, a ovce ne mogu preziveti ovde tokom zime", kaze on. "Moramo da se krecemo ako zelimo da prezivimo."

Poput mnogih seljana na Vlasicu, Jovan je poceo da radi kada je bio veoma mlad. Imao je samo 14 godina kada je prvi put otisao u Hrvatsku prateci svog oca i grupu od nekoliko drugih pastira. Kada se njegov otac povukao, stado je podeljeno na jednako delove clanovima porodice. Njegova braca su prodala svoj deo da bi napravili pilanu i ribnjak, ali Jovan je odlucio da produzi porodicnu tradiciju uprkos teskocama koje sa sobom nosi takav posao.

"Cak i pre rata, bilo je problema pri prelasku iz jedne republike u drugu unutar Jugoslavije", kaze on. "Policija bi pokusala da nas uhvati, i morali bismo da platimo kaznu ako nismo imali odgovarajuce papire i veterinarske potvrde."

Pastiri bi provodili citave noci do pojasa u ledenoj vodi nelegalno prevodeci svoje ovce na malim splavovima preko Save u Hrvatsku. U nekim drugim slucajevima morali bi da kriju svoja stada u sumama da ne bi privlacili paznju policije.

Ali, do sredine devedesetih, nikakvo lukavstvo, ni snalazljivost nisu mogli da omoguce pastirima prolaz u novoformirane drzave mimo sve striktnije pogranicne kontrole.

Tokom proteklih godina, pastiri su jedino mogli da dodju do obala reka - Save i Drine, koje predstavljaju pogranicno podrucje na severu i istoku Bosne, gde moraju da se izbore za zemlju, i to ne samo sa drugim pastirima, vec i mestanima i izbeglicama koje sada tamo zive.

Usled ekonomskih teskoca u Bosni, postoji dodatni pritisak na raspolozivo poljoprivredno zemljiste. Stopa nezaposlenosti u nekim delovima zemlje iznosi citavih 65 odsto zbog cega su ljudi prisiljeni da se bore za opstanak, a celokupna obradiva zemlja se koristi za ostvarivanje preko potrebnih dodatnih prihoda.

Tradicionalno su letnji meseci pruzali mogucnost za predah bosanskih nomada jer su tada mogli da naprave pauzu i vrate se svojim porodicama u planinama. Doduse, posle izbijanja rata, cak ni planine vise ne pruzaju utociste.

Dok uzivate u pogledu sa Vlasica, moze vam se oprostiti sto bi verovatno pomislili da je oruzani sukob u Bosni sada tek daleka, tragicna uspomena. Iznenadjujuce je u kojoj meri pejzaz deluje netaknuto s obzirom na sva razaranja tokom rata. Medjutim, prava opasnost u Bosni lezi desetak centimetara ispod povrsine tla. Eksperti za mine, koji su trenutno aktivni u regionu, procenjuju da samo u oblasti planine Vlasic ima oko 50.000 nagaznih mina.

Uprkos ociglednim opasnostima, cini se da pastiri nisu svesni toga dok sa svojim stadima prelaze preko obronaka planine. Jovan vadi izguzvanu mapu iz svog zadnjeg dzepa, koju su mi dali pripadnici holandskih mirovnih trupa, sa minskim poljima oznacenim ruznim crvenim tackama.

Ocito je da je prvobitna svrha mape bila da posluzi kao gruba procena lokacija na kojima se nalaze minska polja, ali Jovan mase ovim papirom kao da poseduje posebne moci koje ce ga zastiti od zla.

Mada naizgled veruju da im se nista ne moze dogoditi, ipak svi pastiri imaju svoje price o incidentima sa nagaznim minama u kojima su nastradale njihove zivotinje. Medjunarodne organizacije su pokusavale da ukazu na opasnost od nagaznih mina, ali su utvrdile da je veoma tesko preneti poruku o tome jer je tako tesko doci do pastira.

Uprkos njihovoj otpornosti i zilavosti, promene do kojih je doslo tokom protekle decenije pocele su da uzimaju svoj danak medju nomadskom populacijom. Pre rata, na podrucju Vlasica bilo je vise od stotinu pastira - tek je jedna petina ostala.

Neki razmisljaju o mogucnosti obestecenja koje bi isplatila drzava za stoku nastradalu u minskim poljima, ali pravi problem je u tome sto se pastirima izmice tlo pod nogama, i nazalost, nema tog novca koji ce im to povratiti.

Ricard Maksfild je slobodni novinar u Bosni.