Bosna Nije Spremna Za 'Vlasnistva' Nad Mirovnim Procesom

Cetiri godine po zavrsetku rata, Wolfgang Petritsch, Visoki predstavnik medjunarodne zajednice u Bosni poceo je pregovorati o "bosanskom vlasnistvu" mirovnog procesa.

Ovo bi se moglo pokazati kao smela nova inicijativa, ili kao rizikovanje svega sto se postiglo od prestanka ratnih dejstava.

Trenutno, medjunarodna zajednica aktivno ucestvuje u svim vidovima politickog, socijalnog i ekonomskog zivota u Bosni. Za diplomate je postalo deo rutinskog posla da nastoje da uticu na naimenovanja predsednika i vladinih ministara, selekciju policajaca i opstinskih zvanicnika, razvoj skolskih nastavnih planova, dodelu smestaja, istrazivanja politickog i ekonomskog kriminala i sadrzaj lokalnih medija.

Istovremeno, kancelarija Visokog predstavnika cesto sastavlja i namece opsezne zakonodavne programe na nivou drzave i entiteta, od zastite svedoka do prava svojine, od nacionalnih simbola do privatizacije, od telekomunikacija do cena administracije.

Vecina posmatraca se slaze da izgradnja mira u Bosni zahteva spoljasnji autoritet sa nadleznoscu kakvu poseduje Visoki predstavnik. Problem je sto do sada, uprkos svojoj nametljivoj ulozi, medjunarodna zajednica nije uspela da postigne bitne rezultate u okviru spornih pitanja koja bi mogla doprineti samoodrzanju mirovnog procesa.

Koncept "vlasnistva" vodi ka jednom ociglednom pitanju: kojim licnostima i domacim institucijama bi se ovo "vlasnistvo" poverilo? Da bi se doslo do konstruktivnog odgovora od velike je vaznosti odrediti koje su to institucije sposobne da preuzmu ovu odgovornost zbog opsteg dobra i razlikovati ih od onih koje su nastale kao rezultat izopacenosti bosanskog drustva u toku poslednje dekade.

Snage unutar bosanskog drustva su kompleksnije nego sto izgledaju na prvi pogled. Medjuetnicki sukob mozda izgleda kao dominantna crta i osnov otpora ciljevima mirovnog procesa.

Medjutim, etnicko pomirenje predstavlja samo jednu osovinu mirovnog procesa. Drugu predstavlja prelaz od komunistickog do slobodnog drustva, izgradnja infrakstrukture demokratskih i slobodnih institucija, zakona i tradicija, koristeci postojecu ogranicenu osnovu.

Nacionalisticke partije na vlasti u Bosni, nasledile su komunisticku aparaturu drustvene i ekonomske kontrole. U toku cetiri godine rata, one su, cak, grabile sve vise vlasti, preko njihovog monopola nad nasiljem i njihove kontrole neformalne ekonomske aktivnosti.

Kljucni elemenat sadasnje strukture vlasti je ono sto se u bivsem sistemu Sovjetskog Saveza zvala 'nomenklatura'. Dominanta partija putem razlicitih tela i veca kontrolise sva vazna naimenovanja, promocije, dodele privilegija i otpustanja. Ove selektivne povlastice pokrivaju sve vazne drzavme institucije, ukljucujuci pravnu i sudsku kao i rukovodeca mesta u ekonomiji.

Ova prodorna infiltracija javnih institucija partijskog osoblja cini ih podredjenim u odnosu na partiju, koja odrzava disciplinu i lojalnost uklanjanjem onih koji imaju drugacija misljenja sa uticajnih pozicija.

Sistem nomenklature eliminise razdvajanje moci, bez obzira na to sta predvidja ustav. Nastavljanjem ovih struktura ne dolazi do institucionog razdvajanja politike i ekonomije, bilo u privatnom ili javnog sektoru.

Sve dok se odrzava ovaj sistem, nove institucije stvorene posle Dejtonskog mirovnog sporazuma nece dobili realni autoritet.

Posto su ove strukture vlasti fundamentalno nespojive sa zakonskim propisima i ekonomskim razvojem, ne iznenadjuje sto nacionalisticki rezimi upadaju u periode ustavnih kriza. Dok su oni taman toliko uticajni da mogu blokirati medjunarodne programe, oni su u biti nestabilni.

Promene u kontekstu regiona, izgledi politickih promena u Zagrebu i opadanje moci Beograda, razaraju izvore spoljasnje podrske. Klima medjuetnicke mrznje unutar Bosne nije vise dovoljna da bi se zamaskirala nemogucnost obezbedjenja osnovnih drustvenih sluzbi.

Kriza je najuocljivija u Republici Srpskoj, gde institucije entiteta ne funkcionisu efektivno u poslednjih dvanaest meseci, ali ova pojava uocljiva je u podrucjima pod kontrolom Hrvata i mogla bi se prosiriti na celu zemlju ukoliko dodje do smanjenja medjunarodne podrske.

Dok se polako pojavljuju pukotine u nacionalistickoj strukturi vlasti, opozicione partije i gradjansko drustvo ih ne dovodi u pitanje, vec sve rasprostranjenije kriminalne mreze i sve veci socijalni nemiri.

Ukoliko demokratske institucije ne budu spremne da na vreme pruzmu vlast, doci ce do kolapsa drzave. Duboka kriza vlasti na svim nivoima je trenutno maskirana podrskom medjunarodne zajednice.

Do sada je veci deo medjunarodne strategije bio posvecen izgradnji institucija, koje nemaju realne moci. Ovo je narocito slucaj kada su u pitanju udruzene institucije na nivou drzave, koje ne podrzavaju hrvatski i srpski ucesnici.

Medjutim, direktan rad sa institucijama, posredovanje u prepirkama, izgradnja administrativne pomoci, nece same od sebe postici promenu vlasti od nacionalistickih rezima. Upotrebljavanjem autoriteta Visokog predstavnika da ih podupre ili zaobidje kada su u zastoju, isto tako ne uspeva da se pozabavi stvarnim problemom.

Dominacija nacionalisticke retorike u bosanskoj politici ne bi trebalo da prevari medjunarodnu zajednicu da je mrznja medju razlicitim etnickim grupama glavna opstrukcija mirovnom procesu. Do progresa ce doci samo razaranjem struktura moci kojima manipulisu nacionalisticke partije i promenom nacina na koji se sprovodi vlast.

Usmeravajuci paznju na probleme strukture, medjunarodna zajednica moze poceti sa radom ka uspostavljanju "bosanskog vlasnistva" mirovnog procesa. Medjutim, jasno je da ne vredi da se govori o preuzimanju odgovornosti izgradnje drzave, ponovne integracije etnickih grupa ili modernizacije ekonomije, dok se postojece strukture vlasti fundamentalno protive takvim programima.

Christopher Bennett je visi urednik Instituta IWPR i jedan od osnivaca Inicijative evropske stabilnosti sa sedistem u Berlinu. Detalji novog izvestaja ovog Instituta, "Struktura vlasti u Bosni" dostupni su na e-mail adresi: ESI@operamail.com.