Bosna i Hercegovina: „Neprijatelji“ koji su spasili jedan drugog

Kada je konvoj jugoslovenske vojske bio napadnut prilikom povlačenja iz Sarajava 1992. godine, jedan Bošnjak je rizikovao svoj život da bi jednom srpskom vojniku pomogao da ode iz Bosne.

Samo dan uoči svog povlačenja, Jugoslovenska Narodna Armija (JNA) je, 2. maja 1992., izvršila neuspešni napad sa ciljem zauzimanja centra Sarajeva. Tada je na aerodromu zarobila predsednika Bosne, Aliju Izetbegovića, koji se vraćao sa mirovnih pregovora održanih u Lisabonu.

Potom je 3. maja postignut sporazum, po kojem je Izetbegović trebalo da bude oslobođen, dok je bosanska Teritorijalna odbrana (TO) – koja je bila jezgro kasnije vojske bosanske vlade – trebalo da dopusti konvoju JNA da napusti grad.

Međutim, oni koji su bili na strani bosanske vlade su procenili da je JNA prekršila sporazum tako što je u konvoju prevozila i svoje oružje i municiju. U incidentu poznatom kao napad u Dobrovoljačkoj ulici, jedinice TO-a su napale vojnu kolonu u nastojanju da oduzmu to naoružanje.

Još uvek ne postoji saglasnost oko broja žrtava. Srbija tvrdi da su ubijena 42 vojnika, dok bosanske vlasti insistiraju na tome da je broj poginulih daleko manji. Ovaj slučaj i dalje istražuju bosanske vlasti, pri čemu još uvek nije podignuta nikakva optužnica.

U tom napadu je zarobljeno više desetina vojnika JNA. Među njima je bio i Aco Nenadić, devetnaestogodišnjak iz Srbije, koji je bio regrutovan pre no što je sukobima u Sarajevu počeo rat u Bosni.

I dok su ga pripadnici TO-a sprovodili u improvizovani zatvor, on je čuo kako mu neko šapuće u uho: „Ne brini; samo šuti. Dok sam ja tu, ostaćeš živ.“

Nenadić je prepoznao taj glas: bio je to Hasan Jusović, Bošnjak iz Sarajeva, koji se priključio Teritorijalnoj odbrani. A mesec dana pre toga, on je Jusoviću pomogao da dezertira iz JNA.

Početkom 1992., Jusović je bio vozač generala JNA Vojislava Đurđevca. Nenadića je upoznao tako što su boravili u istoj kasarni.

„Lijepo smo se slagali, pili kafu zajedno, pili sok zajedno, ne znajući za rat“, prisetio se Jusović.

„Kada je tog proljeća u Bosni izbio rat, ja sam osjećao potrebu da ipak moram preći u Armiju Bosne i Hercegovine – tad je to bila Teritorijalna odbrana. Ja sam se povjerio tom vojniku i rekao mu: ’Aco, ja bih morao da pobjegnem’“, nastavio je Jusović. „On je rezonov’o fino i rek’o: ’Znam, Duša, ja moram da ostanem, ti mora da odeš. Čuvaj se, pozdravi svoju porodicu, želim ti sve najbolje’. I 4. aprila on ti mene isprati nekim, jel, kanalom, kuda sam ja pobjegao.“

Nekoliko dana kasnije, Nenadić je Jusoviću dojavio da vojna policija JNA namerava da ga uhapsi kao dezertera. On je Jusoviću savetovao da napusti stan u kojem je tada živeo. Jusović je to upozorenje shvatio ozbiljno, i otišao je u svoju porodičnu kuću u starom delu Sarajeva, koji je bio pretežno bošnjački.

Nije očekivao da će Nenadića ikada više sresti. Međutim, tog majskog dana 1992., on ga je spazio među ostalim vojnicima JNA koji su bili zarobljeni u Dobrovoljačkoj ulici. Dok je prilazio Nenadiću, čuo je pucnjeve, pa se zabrinuo da bi mu prijatelj mogao biti povređen.

„Kada sam ja njega ugledao da je on u koloni, sa njima, zarobljen, ja sam se iznenadio. Samo mi je proletilo kroz glavu kako da ja njemu pomognem, da mu uzvratim. Sjetio sam se da je i on meni pomogao kad sam ja bježao iz Armije“, kazao je Jusović. „Gledao sam da mu pomognem, da bi on preživio, da bi ostao živ, ne znajući šta se može desiti s njim . . . Ja sam tu kolonu čitavu propratio, hodajući ispred njega, iza njega, gledajući slučajno da ga ko ne izvede, da ne bude nešto s njim . . .“

Vojnici JNA su bili odvedeni u jednu sportsku halu u centru grada, gde su i ostali. Jusović je jednog od tamošnjih oficira TO-a zamolio da mu dozvoli da Nenadića povede sa sobom, jer mu je dugovao uslugu. Taj oficir je pristao, i uskoro su se njih dvojica ponovo našli na sarajevskim ulicama.

Nenadić je još uvek na sebi imao uniformu JNA, a bilo je veoma rizično da okolo hoda tako odeven. Stoga je Jusović zakucao na vrata najbliže kuće i od vlasnika zatražio da mu pozajmi nekakvu civilnu odeću. Čim je Nenadić skinuo uniformu, oni su prepešačili dva i po kilometra do Jusovićeve kuće u starom delu grada.

Znajući da su svuda po gradu postavljeni kontrolni punktovi, Jusović je Nenadiću rekao da se, ukoliko ga neko zapita ko je, predstavi kao Mirsad (muslimansko ime).

„Hasan je video da oko vrata nosim lanac sa krstom – pa mi ga je skinuo, stavio u ruku i rekao: ’Žao mi je, ali neko vreme bi ovo trebalo da držiš u džepu’“, prisetio se Nenadić. „U to vreme je bilo teško saznati ko se bori protiv koga i šta mi se može desiti, tako da je Hasan mislio da je najbolje da izazivamo što manje sumnje. Saglasio sam se s njim i bezbedno smo stigli njegovoj kući.“

U narednih mesec dana, dok su u gradu pod opsadom besneli sukobi, Nenadić je ostao u Jusovićevoj kući. Jusovićeva porodica je sa njim delila neznatnu količinu hrane kojom je raspolagala, i starala se o njegovoj bezbednosti.

„Hasan i njegova porodica bi ujutro uvek sačekali da ja ustanem, kako bismo svi zajedno popili kafu. Hranili su me i brinuli o meni“, kaže Nenadić. „Svi su mi ukazivali poštovanje – čitav komšiluk – iako im je moralo biti veoma teško zbog toga što skrivaju jednog srpskog vojnika dok na Sarajevo sa srpskih položaja padaju granate.“

Kuća Jusovićevih se nalazila nedaleko od položaja bosanskih Srba sa kojih je otvarana vatra na civilno stanovništvo u gradu.

Najzad, Jusović i njegov otac su se dogovorili sa nekim prijateljima da Nenadiću pomognu da pređe liniju razdvajanja i ode na srpsku teritoriju, koja se nalazila svega nekoliko stotina metara od njihove kuće.

Posmatrali su ga dok se peo uz brdo i prilazio srpskim položajima. Strahovali su da će neko otvoriti vatru na njega – ali, to se nije desilo.

Tek kasnije je Jusović otkrio da su svi pripadnici JNA, koji su zarobljeni zajedno sa Nenadićem, bili – posle nekoliko dana – oslobođeni.

„Kako se na kraju ispostavilo, svi oni su bili pušteni posle samo nekoliko dana, dok je Aco proveo čitav mesec u mojoj kući. Njemu je bilo teže nego svima njima“, rekao je Jusović, smejući se.

Nakon što se Nenadić vratio u Beograd, Jusović i on više nisu bili u kontaktu i godinama jedan o drugom nisu imali nikakvih vesti.

No, kada je 2009. uz podršku jedne beogradske producentske kuće bila snimana televizijska emisija pod naslovom „Sve za ljubav“, njih dvojica su se sreli u Sarajevu, ispred kasarne u kojoj su zajedno boravili pre rata.

Jusović kaže da su ih obojicu preplavila osećanja – da su se zagrlili i dugo plakali.

Još uvek se povremeno viđaju, kad god su u prilici.

Danas Jusović radi u Sarajevu kao taksista. U svom autu drži jedan mali album sa fotografijama ljudi koji su mu posebno dragi – a Nenadić je jedan od njih.

Dženana Halimović izveštava za RSE i IWPR iz Sarajeva.