Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Bosanske Traume

Mnogi stanovnici Bosne jos uvek osecaju posledice ratnih uzasa.
By Sanela Hajdarhodzic

Od kada mu je zena ubijena, kcerka silovana i kuca spaljena, jedan od pacijenata doktora Ismeta Cerica nije spavao ni jedan jedini minut.


"Moj pacijent se jednostavno plasi da zaspi, strah ga je od onoga sto bi mogao videti u svojim snovima. On je medicinski fenomen - nikada ne spava, pa ipak njegovo telo funkcionise normalno", kaze doktor Ceric, jedan od vodecih bosanskih psihologa.


Ovaj pacijent pati od klasicnog post-traumatskog poremecaja, tvrdi doktor Ceric, koga izazivaju ekstremna iskustva i ispoljava se u vidu razlicitih fizickih ili psihickih simptoma. Prvi put je kao takav identifikovan posle vijetnamskog rata, i tokom dugog niza godina bio poznat kao "vijetnamski sindrom".


"Prvi put sam uzeo heroin nakon sto sam prisustvovao masakriranju oca," kaze jedan mladic koji pati od ovog sindroma. "Jos uvek me proganja taj prozor. Tada mi je bilo 19 godina."


Dr Lilijana Oruc, doktor u sarajevskoj centralnoj klinici i clan tima koji zajedno sa ekspertima sa Harvardskog univerziteta proucava post-traumatske poremecaje u Bosni, tvrdi da su zloupotreba narkotika, alkoholizam i nasilje unutar porodica posledice ovog sindroma.


"Sest godina nakon rata, post-traumatski stres sindrom je dobio jednu novu dimenziju. Depresija je postala jedna znacajna komponenta traume, stoga nam se ljudi cesto obracaju zbog depresije i drugih oblika uznemirenosti. U mnogim slucajevima se trauma ispoljava u vidu organskih i somatskih poremecaja kao sto su poviseni krvni pritisak i dijabetis", dodaje ona.


Doktori u Bosni i Hercegovini vidjaju svakoga dana slucajeve sa ozbiljnim traumama; neki cak smatraju da je trauma pretrpljena tokom rata jedan od razloga za uvecanu stopu mortaliteta u zemlji. Najozbiljniji slucajevi su lica koja su prisustvovala masakrima ili bombardovanjima, potom oni koji su bili ratni zarobljenici, zatim lica koja su bila izlozena snajperskoj vatri, oni koji su ziveli u podzemnim sklonistima ili su videli uzasne stvari koje se cine drugim licima.


S obzirom na to da nije bilo ozbiljnog istrazivanja ovog problema, ne postoje pouzdani podaci o broju lica koja imaju ovaj sindrom, mada neke pesimisticke procene govore da citavih 60 odsto stanovnistva pati od nekog oblika ovog poremecaja.


Doktori veruju da su u nekim slucajevima citavi gradovi i regije pogodjeni post-traumatskim poremecajem. Gornji Vakuf i Mostar su dobri primeri jer su oba grada bila podeljena duz etnickih linija za vreme i posle rata. "Sto se tice ljudi iz Srebrenice, tesko je reci bilo sta o njima. Mnogi preziveli koji dolaze da nas vide su emotivno mrtvi," kaze doktorka Oruc.


Mada ne postoji sveobuhvatno istrazivanje o ovom sindromu u Bosni, eksperti sa Harvarda su proucili traume od kojih pate izbeglice. "Shvatili smo da ljudi koji su pretrpeli masovno nasilje ili mucenje nisu u stanju da povrate dobro mentalno zdravlje, bez obzira na protok vremena", izjavio je sef istrazivackog tima dr Ricard Molika.


Harvardsko istrazivanje je zapocelo 1996. godine i vodjeno je medju bosanskim izbeglicama u centrima u Hrvatskoj. Podaci prikupljeni ove godine su se malo razlikovali od onih koji su prikupljeni pre pet godina, pri cemu je utvrdjeno da cetvrtina svih izbeglica pate od nervnih poremecaja. Stavise, simptomi koje su ispoljavale izbeglice su bili znatno ozbiljniji od onih koji se pojavljuju kao posledica obicne depresije.


"Nase istrazivanje je pokazalo da je ovim ljudima neophodno hitno lecenje," kaze doktor Molika. Nazalost, u Bosni i Hercegovini prakticno ne postoje specijalizovane klinike za ovu vrstu bolesti. Sarajevska centralna klinika je nedavno otvorila odeljenje za slucajeve sa post-traumatskim poremecajima, ali sa veoma malim brojem mesta zbog cega se tu lece samo najozbiljniji slucajevi.


"Vazno je da humanitarne organizacije koje su prisutne u regionu prepoznaju ovaj problem. Napori da se obnovi zemlja i njena privreda nece imati previse uspeha ukoliko veliki deo stanovnistva pati od psiholoskih poremecaja", tvrdi doktor Molika.


Cak i televizija ili dnevni listovi mogu biti izvori stresa. "Prizori nedavnih dogadjaja u Sjedinjenim americkim drzavama ili Avganistanu mogu izazvati reakciju kod nekoga ko je vec pretrpeo ekstremnu traumu", kaze doktorka Oruc.


Neposredno posle zavrsetka rata, strucnu pomoc su najcesce trazili vojnici. Danas se simptomi post-traumatskog stresa i poremecaja najcesce uocavaju kod zena i dece. Zene koje su silovane tokom rata - procenjuje se da ih ima oko 40.000 - su jos jedna visokorizicna grupa.


U jednoj studiji koja je prezentovana u sarajevskom klinickom centru se opisuju slucajevi 18 silovanih zena koje su prosle kroz psihijatrijski tretman. Jedanaest ih je bilo trudno, a sedam zena je bilo u vise navrata silovano. Sve su patile od post-traumatskog poremecaja, pri cemu je njih deset ispoljavalo znake depresije. Cetiri zene su pokusale samoubistvo.


"Zivimo u svetu gde su stotine hiljada ljudi bili izlozeni nasilju," kaze doktor Molika. "Jedino se nadam da ce nase istrazivanje ohrabriti vlade i agencije za razvoj da vise paznje posvete socijalnim i ekonomskim problemima koji su posledica patnji izbeglica i onih koji su iskusili ili prisustvovali uzasnom nasilju."


Sanela Hajdarhodzic je slobodni novinar iz Sarajeva.