Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

BOŠNJAČKI SVEDOCI OPISUJU PRITVOR I ZLOSTAVLJANJE

Zaštićeni svedoci pred sudom govore o premlaćivanjima i silovanjima koja su pripadnici snaga bosanskih Srba vršili u improvizovanim zatvorima.
By Velma Šarić
Svedoci koji su ove sedmice dali iskaze na suđenju dvojici bivših policijskih komandanata bosanskih Srba govorili su o zlostavljanjima koja su pretrpeli od strane pripadnika formacija bosanskih Srba koji su ih – kako tvrde – pritvorili na području opštine Kotor Varoš.



Prvi se pred sudom pojavio Svedok ST-19, bivši član bošnjačke Stranke demokratske akcije (SDA), koji je – na suđenju Mići Stanišiću i Stojanu Župljaninu – pred Haškim tribunalom svedočio pod pseudonimom, prikrivenog lica i iskrivljenog glasa.



On je sudijama ispričao kako je 11. juna 1992. bio uhapšen na mostu preko reke Bosanke, nakon što je sa dvojicom kolega krenuo na sastanak sa bivšim šefom policije bosanskih Srba u gradu Kotor Varoš, Slobodanom Župljaninom, sa kojim je trebalo da pregovara o mogućem okončanju sukoba.



Svedok je kazao da su neki od onih koji su ga uhapsili nosili uniforme vojne policije bivše jugoslovenske vojske, ali da on – pošto je živeo u istom gradu – zna da su oni bili pripadnici vojne policije bosanskih Srba.



„Presreli su nas naoružani ljudi u plavim i maskirnim uniformama. Zajedno sa još nekoliko Muslimana koji su takođe bili zatočeni, prebačen sam u osnovnu školu u [obližnjem selu] Maslovare. Priključili su nam se vojnici u maskirnoj odeći, od kojih su neki imali vojne uprtače, što su – po mom mišljenju – bile uniforme vojne policije bivše jugoslovenske vojske“, rekao je svedok.



„Tamo su Muslimani i Hrvati bili zatočeni u jednoj prostoriji osnovne škole.“



Svedok je izjavio da su ga u toj školi tukli pripadnici vojne policije bosanskih Srba, ali nije o tome podrobnije govorio.



Stojan Župljanin – nekadašnji načelnik banjalučkog Centra službi bezbednosti i savetnik političkog lidera bosanskih Srba optuženog za genocid, Radovana Karadžića – tereti se za istrebljenje, ubistvo, progon i deportaciju ne-Srba u severozapadnoj Bosni, počinjene u periodu od aprila do decembra 1992.



Njegov saoptuženik, Mićo Stanišić, okrivljen je za ubistvo, mučenje i okrutno postupanje prema nesrpskim civilima, kao i zbog toga što nije sprečio niti kaznio zločine koje su počinila lica koja su mu bila potčinjena.



U optužnici protiv Stanišića navodi se da je on u aprilu 1992. bio postavljen na čelo novoformiranog ministarstva unutrašnjih poslova bosanskih Srba. Počev od tada, bio je najviši zvaničnik tog ministarstva i član vlade bosanskih Srba, odnosno Republike Srpske (RS).



Obojica okrivljenika – čije su optužnice spojene u septembru 2008. – izjasnili su se kao nevini po svim tačkama optužnice.



Optuženici se terete i da su tokom 1992. sudelovali u zajedničkom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bilo trajno raseljavanje Bošnjaka, bosanskih Hrvata i ostalih ne-Srba sa teritorije na kojoj je trebalo da bude formirana srpska država.



Optuženi su i za zločine koji su na području niza opština širom Bosne i Hercegovine – uključujući i opštinu Kotor Varoš – počinjeni u periodu od 1. aprila do 31. decembra 1992. godine.



Svedok ST-19 je ispričao kako su ga pripadnici vojne policije bosanskih Srba iz maslovarske škole odveli u policijsku stanicu u Kotor Varoši.



„Ja i jedan mladi Hrvat, po imenu Marjan Miškić, izvedeni smo iz školske zgrade sa lisicama na rukama, i prebačeni u policijsku stanicu u Kotor Varoši“, kazao je on.



„Na putu do tamo, pridružili su nam se i neki mladići koje sam poznavao iz viđenja. Jedan od njih koga sam i lično poznavao, Nebojša Šepić, nosio je maskirnu uniformu i verovatno je bio starešina policijske formacije u školi u Maslovarama.“



Tužilac Tomas Hanis (Thomas Hannis) je pitao kako su se tada osećali svedok i njegov hrvatski kolega.



„Ja sam bio u dosta jadnom stanju – sa lisicima, prestrašen, pretučen . . . Stravičan prizor“, izjavio je on.



„Slobodno mogu da kažem da je Marjan Miškić bio u mnogo gorem stanju. Mislim da je neprekidno premlaćivan u pritvoru i izgledao je mnogo gore od mene. Odeća nam je bila mokra, pošto je tih dana sve vreme padala kiša. Odeća nam je bila krvava i izgledali smo jadno i neuredno.“



Svedok je rekao da je nakon toga bio prebačen u banjalučki Centar službi bezbednosti – kako se zvao policijski štab – gde je saslušan.



„Iz Kotor Varoši me je folksvagen-golfom u Banja Luku odvezao čovek koga sam površno poznavao i čije je ime Zdravko Samardžija. Nosio je maskirnu uniformu i maskirni kaubojski šešir. Pridružio nam se i Vlado Novaković, mladić koga sam od ranije dobro poznavao i koji je na sebi imao uniformu rezervnih snaga policije [bivše Jugoslavije], plave boje“, kazao je on.



Svedok je ispričao kako su u glavnoj policijskoj stanici u Banja Luci on i Miškić bili smešteni u dvema odvojenim, ali susednim prostorijama. Sudijama je rekao i kako je iz svoje sobe mogao da čuje kako Miškića tuku.



„Buka je bila neprestana, iz sobe su dopirali urlici i jauci. Miškića su često odvodili u toalet – a kada smo se jednom tamo sreli, on nije mogao normalno da hoda. Požalio se da ga jako bole rebra. Osećao je posledice stalnog premlaćivanja još dugo po dolasku u zatvor u Kotor Varoš, gde je nepokretno ležao na betonu“, rekao je svedok.



Iz Banja Luke je svedok bio prebačen u improvizovani zatvor u jednom skladištu u Kotor Varoši, gde su, po njegovim rečima, bili zatočeni muslimanski i hrvatski zarobljenici, i gde je – kako je kazao – ostao sve do jula 1993.



Čitavo vreme koje je proveo tamo, zatvor su – po rečima svedoka – čuvali pripadnici vojne policije bosanskih Srba.



Suđenje je nastavljeno iskazom zaštićene svedokinje, koja je bila predstavljena kao ST-56.



Radi se o Bošnjakinji koja je pred sudom ispričala kako su je 1992. godine, u visokom stadijumu trudnoće, silovala dvojica bosansko-srpskih stražara, koji su je – kako je rekla – držali kao zarobljenicu u jednoj strugari u Kotor Varoši. Mesec dana nakon toga, ona se – prema vlasitim rečima – porodila.



U optužnici koja je podignuta protiv Stanišića i Župljanina navodi se da je strugara u Kotor Varoši bila korišćena kao zatvor za žene, decu i muškarce koji nisu vojno sposobni. Kaže se i da su žene u toj strugari bile „sistematski silovane“.



Svedokinja je ispričala kako se tokom prve polovine 1992. godine, zajedno sa 30 do 40 stanovnika svoga sela – čiji naziv nije spomenut – dva i po meseca skrivala po šumama, pošto se nisu osećali bezbedno zbog prisustva jedinica bosanskih Srba na tom području.



Potom su ih zarobile snage bosanskih Srba i rečeno im je – kako je izjavila – da se ukrcaju u kamione.



„Naredili su nam da se ukrcamo u kamione, psujući i vičući: ’Ovo je naša zemlja, srpska zemlja! Za vas Muslimane ovde nema mesta!’“, kazala je ona.



„Odvezli su nas do strugare, gde je bilo stravično jer smo tamo zatekli ljudski izmet. Kad smo to videli, zaključili smo da je tamo neko boravio i pre nas“, izjavila je svedokinja, dodajući da je u vreme njenog boravka u strugari bilo oko 400-500 ljudi, uglavnom žena, dece i starijih.



Svedokinja je rekla i da su ih na putu do strugare pratili srpski stražari, koji su ostali s njima.



Tokom prve noći u strugari, njoj je – kako je rekla – prišao jedan od stražara, koji je počeo da je vređa, a potom ju je odveo u mračnu prostoriju.



„Naredio mi je da se skinem. Rekla sam da neću, ali on mi je zapretio da će pucati“, izjavila je svedokinja.



„Nisam mogla ni da zamislim da će me silovati; samo sam strahovala da će pokušati da mi izvadi dete. To je bilo ono što sam mislila da će uraditi – da će mi iščupati dete iz utrobe. Ponovo je počeo da mi govori da se skinem, a ja sam rekla da ću mu dati novac. Imala sam nešto novca u grudnjaku, i molila sam ga da me ne dira. On je uzeo novac i ipak mi ponovo naredio da se skinem“, kazala je svedokinja, vidno potresena i jecajući – što je sudiju Frederika Harhofa (Frederik Harhoff) navelo na to da prekine saslušanje i zatraži pauzu.



A kada je saslušanje nastavljeno, svedokinja je rekla da ju je srpski stražar svukao i silovao nekih 15 minuta.



Tokom silovanja, on ju je – kako je rekla – udarao po telu, „a kada je otišao, došao je drugi stražar i rekao mi da se ne oblačim, kako bi me potom i on silovao. Ušao je i treći vojnik i naredio mi da se obučem i odem tamo gde sam ranije bila, ali da nikome ne kažem ni reč“.



Tužilac je svedokinju pitao da li joj je poznato da su stražari odvodili još neke žene ili devojke.



„Jesu, nekih dvadesetak žena i devojaka bilo je odvedeno te noći“, rekla je ona, dodajući da je poznavala odabrane žene.



Suđenje se nastavlja sledeće sedmice.



Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.