Bivši bošnjački političar govori o tome kako je 1992. zauzet Prijedor

Velma Šarić

IWPR-trained journalist

Friday, 19 November, 2010

The link has been copied

Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 670, 19. novembar 2010.)

Jedan bivši bošnjački političar iz Prijedora svedočio je ove sedmice o tome kako je tokom 1992. godine vlast u toj opštini preuzela Srpska demokratska stranka (SDS).

Bivši predsedavajući prijedorskog ogranka bošnjačke Stranke demokratske akcije (SDA), Mevludin Sejmenović, svedočio je na suđenju nekadašnjim visokim policijskim funkcionerima, Stojanu Župljaninu i Mići Stanišiću.

Župljanin je 1994. postao savetnik bivšeg predsednika bosanskih Srba i sadašnjeg haškog optuženika, Radovana Karadžića, a tereti se za istrebljenje, ubijanje, progon i deportaciju ne-Srba u severozapadnoj Bosni, u periodu od aprila do decembra 1992.

Stanišić je optužen za ubistvo, mučenje i okrutno postupanje prema nesrpskim civilima, kao i zbog toga što nije sprečio ili kaznio zločine koje su počinili njegovi potčinjeni.

Stanišić i Župljanin su navodno sudelovali u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, čiji je cilj bilo trajno raseljavanje ne-Srba sa teritorije koja je trebalo da bude obuhvaćena srpskom državom. Optuženi su za zločine koji su u periodu od 1. aprila do 31. decembra 1992. počinjeni na području 20 opština širom Bosne, uključujući i Prijedor.

Sejmenović se po šesti put pojavio u Hagu, pri čemu je svedočio na svim suđenjima optuženicima koji se terete za zločine u logorima Omarska, Keraterm i Trnopolje, koji su se nalazili na teritoriji opštine Prijedor.

Na početku ovosedmičnog iskaza, Sejmenović je ispričao kako je u proleće 1992. godine SDS, uz podršku snaga bosanskih Srba, njega i njegove kolege iz SDA sprečio da se vrate na svoja radna mesta u opštini Prijedor.

„Sprečavali su sve ljude da se vrate na poslove [u javnim ustanovama]: kada su ih telefonom pitali da li je bezbedno da se vrate rekli su im da ostanu kod kuće, a narednog dana se to desilo i u preduzećima“, kazao je svedok. „Nesrpski direktori i menadžeri po preduzećima nisu mogli da zadrže svoje poslove, a nekoliko dana kasnije nikome od nesrpskih uposlenika nije bilo dozvoljeno da se vrati na posao.

„Ne-Srbima na svim višim funkcijama bilo je zabranjivano da ulaze u fabrike, a na njihova mesta su postavljani Srbi. Dakle, ta zabrana nije zapravo važila samo za članove SDA, nego i za sve građane nesrpske nacionalnosti uopšte“, nastavio je svedok.

Tužilac Metju Olmsted (Matthew Olmsted) se interesovao za rukovodstvo SDA nakon 1992.

„Pa, nekih troje ljudi iz rukovodstva je preživelo, dok je skoro 90 ili 95 procenata opštinskog rukovodstva SDA ubijeno“, odgovorio je svedok.

Takođe je potvrdio da je izvesno vreme proveo u logoru Omarska. Na pitanje tužioca da li bi ga okarakterisao kao „izbeglički logor“, Sejmenović je odgovorio: „Apsolutno ne. Bio je to koncentracioni logor u pravom smislu reči i po svim elementima.“

Sejmenović je potom opisao kako je nesrpskom stanovništvu bilo ograničeno kretanje ili putovanje izvan područja opštine Prijedor.

„Nekoliko dana nakon udara, sistem javnog prevoza u Prijedoru je ukinut, tako da se više nije moglo putovati javnim prevozom, a putovanje automobilom je značilo da ćete verovatno na više kontrolnih punktova morati da pokažete lična dokumenta“, kazao je on. „To je praktično značilo da je počela potpuna blokada.“

Kontrolne punktove, po rečima svedoka, držali su „policija i rezervne formacije“.

„Jeste li u to vreme čuli za to da su na tim kontrolnim punktovima počinjeni zločini nad ne-Srbima?“, pitao je tužilac.

„Desio se incident na kontrolnom punktu prema Omarskoj – jedan čovek je pretučen i oduzeto mu je vozilo“, odgovorio je Sejmenović.

On je objasnio da je civilima, uključujući žene i decu, bilo zabranjeno da napuste grad Kozarac, dodajući da su neki pokušali da ih evakuišu u pravcu Banja Luke, ali da su bili vraćeni.

Prema optužnici protiv Stanišića i Župljanina, napadi na Hambarine i Kozarac dokazuju da su vojne i policijske snage bosanskih Srba koordinisale svoje akcije. Tužilaštvo tvrdi da je najmanje 800 muslimanskih civila ubijeno u tim napadima, dok je većina uhapšenih ljudi bila ili ubijena, ili odvedena u logore Omarsku i Keraterm.

„Jeste li ikada zatražili objašnjenje za zabranu napuštanja opštine?“, pitao je Olmsted.

„Zvanično objašnjenje je zvučalo kao propaganda: da se mi spremamo za rat protiv Srba i da zato želimo da nam žene i deca odu“, odgovorio je svedok. „U isto vreme, bili smo u prilici da vidimo kako se srpskim ženama i deci dozvoljava da putuju izvan opštine.“

Sejmenović je objasnio i da u Kozarcu nesrpskoj deci više nije bilo dozvoljeno da idu u školu, i „da je nakon što je [SDS preuzeo vlast] još nekoliko dana bilo struje i radili su telefoni, a onda su, neposredno uoči napada, bili isključeni“.

Rekao je da su u aprilu i maju 1992 – pre zauzimanja – već bili utvrđeni artiljerijski položaji oko Kozarca. Sejmenović je ta mesta pokazao na mapi koju mu je predočilo tužilaštvo.

„Zvanično je tu bila jugoslovenska vojska, mada su se mogli videti i ljudi iz Pete kozaračke brigade i oni koji su došli sa ratišta u Hrvatskoj“, rekao je on, tvrdeći da je Kozarac u tom periodu bio pod artiljerijskom vatrom iz Prijedora.

U nastavku suđenja, Sejmenović je opisao kako je rukovodstvo SDA pokušalo da se sastane sa svojim kolegama čak i nakon što su potonji preuzeli vlast.

Na jednom od tih sastanaka – koji je održan u Banja Luci između 15. i 20. maja 1992. – bio je prisutan i optuženi Župljanin.

Svedok je objasnio da je delegacija na čijem je čelu bio Bećir Medunjanin, koji je kasnije ubijen u logoru Omarska, želela da objasni da oni „nisu naoružani i da nemaju rđave namere prema srpskom stanovništvu, i da su spremni i voljni da zajedno reše situaciju.“

Svedok je potom opisao još jedan sastanak SDS-a sa SDA, koji je bio održan polovinom maja 1992. u Prijedoru i na kojem je takođe bio prisutan.

„Predstavnici SDA su želeli da se sretnu s rukovodstvom SDS-a zato što su bili potpuno blokirani, normalan život je bio prekinut, ljudi su bili preplašeni – mi nipošto nismo pripremali nikakav napad. Zato smo želeli da razgovaramo sa SDS-om i pronađemo rešenja“, nastavio je on.

Na tom sastanku, rukovodstvo SDS-a im je dalo „nemogući ultimatum“, zatraživši od SDA da preda 5,000 komada naoružanja.

„To je bilo nemoguće, imali smo veoma malo naoružanja, ništa što bi bilo vojno upotrebljivo, možda nekoliko desetina pušaka; ali bilo je mnogo lovaca na tom području tako da je postojala prilična količina lovačkog naoružanja, privatnih pištolja i [starih] turskih pušaka, no sve zajedno još uvek [ne] preko 1,000 komada“, kazao je svedok.

„Sastanak je okončan ultimatumom po kojem su te hiljade komada oružja morale biti predate, a srpska policija je morala preuzeti Kozarac i srpska zastava je morala biti postavljena.“

Sejmenović je rekao da je ključni problem bio u tome što su sami „znali da ne postoji čak ni teorijska mogućnost za to pošto nismo imali dovoljnu količinu naoružanja, tako da nismo mogli da ispunimo te zahteve.“

Svedok se prisetio da je SDA u Prijedoru održala još jedan sastanak sa SDS-om.

„Ta delegacija je bila pogubljena, nikada se nisu vratili sa sastanka“, rekao je on, tvrdeći da su nameravali da razgovaraju o načinu na koji oružje treba da bude predato.

„Jednostavno se nikada nisu vratili sa tog sastanka“, ponovio je Sejmenović.

„U početku nismo imali nikakve informacije o tome, nagađali smo da su možda pritvoreni, da se nalaze u zatvoru u Kozarcu, ali nismo imali nikakvu vezu sa njima“, kazao je svedok. „Tek kasnije smo otkrili da su ubijeni, a ostaci nekh od njih ni do danas nisu pronađeni.“

Suđenje se nastavlja iduće sedmice.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.